MIHAILO MEDENICA: Čovek je i u lancima najslobodniji – na livadi je rob i maslačkom porobljen…

Podelite:

Najstrašnije je to što su nas najlošiji, pogan obična, ubedili da smo njima nalik i da će nam bolje biti tek kada i sami budemo bolji.
Ubedili su nas, dali nam tišinu i strah da u njima svijemo skrovišta i ćutimo dok sve ne prođe.
A, proći će život, ništa drugo, pomrećemo a da se znati neće jel to smrt ili je život došao po svoje?!
Život kao dijagnoza, bolest s kojom se mora živeti u nadi da se niko drznuti neće da pronađe lek!
Grobovi će nam biti pusti mermer bez slova i lika, bolje da se ne zna ko je pod kamenom, da niko ne svraća o zadušnicama, pomenima, jer šta ako preglasno pomenu za čiju je dušu a poganima smo obećali da je nećemo sačuvati ni za polen…
Nema dana, ni jednoga, zaista, da ne čujem ono prokleto: “Nemam više snage da se borim, umorio sam se, biće kako biti mora…”
Kako se to čovek umori od borbe, ne razumem?!
Ako se umori od borbe umorio se od onoga najboljeg u sebi a onda je pobedila pogan što nas ubeđuje da smo im nalik!
U borbi smo sami, posrćemo, padamo, nižemo poraze, uzmičemo, povlačimo se…ali to nisu porazi već najrečitiji dokazi da je borba pravednička i da nema predaje!
Borba je mrak, no mrak je najgušći pred zoru…
Smrtni smo, grešni, stotinu puta posumnjamo u Gospoda no takve nas Gospod voli- nije greh posumnjati, sumnja nudi odgovore i otkrovenja.
Gospod ne sumnja u nas da ćemo ga pronaći dok god ne odustajemo od potrage za sobom…
A, šta je potraga za sobom do borba neprestana, jer ko je pronašao sebe raskomoćenog u tišini preživljavanja taj je našao stope bez čoveka i senke bez ljudi pred njima…
Odakle nam prava da nemamo snage?!
Čega je to slabost odlika?!
Mudrosti?
Spoznaje?
Prečice u visine pada..?
Borba je i bol i patnja, no ima li života bez njih?
Nisu kamen oko vrata već hrid na razbesneloj pučini.
Kad god pomisliš, čoveče, da ne možeš više budi ubeđen da možeš najviše- suzom ćeš mora zatalasati!
Kad te razapinju- ne rastržu te već podižu na raspeće…
Kad ti prete čine to da umire zver u sebi, ne dozvoli da zastraše čoveka u tebi.
Gde te pozivaju na predaju ti jurišaj- pred slobodnim čovekom planine uzmiču…
Gde ti vele da je kraj ne pomišljaj da staneš- gde nestaje puta na zemlji eno se nastavlja na nebu.
Ništa ti uzeti ne mogu- sve što imaš rođenjem si zavetovao potomcima.
Ne plaši se, dobri moj, nisu najbolji za tebe stradali zaludu već da životom svedočiš život večni, a ne da se svijaš u zbegove stopa bez čoveka i senki bez ljudi.
Ne vladaju oni tobom, već mahnitim strahom od tebe,čoveka, vrline, radosti, pesme, usklika…
Čovek je i u lancima najslobodniji- na livadi je rob i maslačkom porobljen…
Neće nam biti bolje kad budemo bolji već kad u nama ne budu videli odraz svojih pretrnulih grimasa.
Gde se čovek nadvije iz magle- magli je i lepet leptirovih krila nalik oluji…

Mihailo Medenica
Iskra
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here