MIHAILO MEDENICA: Nije Kosovo i Metohija tek zemlja, već nebo na zemlji i zemlja na nebu

Podelite:

Žalosno je kako se nekdašnji ljudi, valjani ljudi, danas utrkuju, laktaju, propinju na prste da saučestvuju u veleizdaji, da smisle nove i obogate stare laži, da ponizno nadvise Judu u besramlju, besčašju i bezdušju.

Jesu li to ikada i bili valjani ljudi..?

Pitaju se ti „valjani“: „šta će nam zamlja ako na njoj nemamo ljudi?!“, jednako kao što bih upitao: šta će vam glave kada u njima nemate pameti, i šta će vam prsa kada u njima ni duše ni srca?!

Nije Kosovo i Metohija tek zemlja, već nebo na zemlji i zemlja na nebu.

Nije to mit, kakva priča, kafanska tužbalica, no neporeciva istina- Kosovo i Metohija nije delić Srbije već je Srbija delić Kosova i Metohije…

Polen je to što su ga vekovi razvejavali svukuda, pa gde god kročiš, gde zastaneš, gde pomisliš da si zalutao u bespuću- a ti vazda na Kosovu i Metohiji.

Vazda na svojemu, jer dok imamo Kosovo i Metohiju imamo odakle poći i kuda stići.

Sve možeš da izgubiš pa nanovo stekneš, ali izgubimo li sve nemamo se gde više od neba i zemlje zajmiti, na đavolju veresiju kusuramo živote, živote naših života, živote potonje, s tim što će to biti tek životima nalik…

Ne patim ja za Kosovom i Metohijom što mi manjka zemlje, već što mi manjka sebe.

Imam livada, šuma, njiva, pašnjaka…više nego što mogu da dogledam i dohodam, ali jedino što imam je na Kosovu i Metohiji gde nemam ništa, a moje sve!

Deca su mi krštena u Samodreži, prohodala na Kosovu polju, progledala Simonidinim očima, zapevala dečanskim monasima, zaplakala vetrom sa Šare, ustrčala uz Prokletije, zaigrla se na Paštriku, napila se Drima i Bistrica, zanoćila u Prizrenu, pospala na skutima gračaničkih sestara, ozorila u Velikoj Hoči, odbolovala u Đakovici, ozdravila u Peći, zaljubila se u Koritnik, skrila od kiša i snegova pod raspećima svih vaskrslih naših…

Majku sam sahranio u Beogradu a eno joj groba u porti Deviča.

Svih majki i očeva od postanja pa doveka…

Eno i mog raspeća i vaskrsnuća na „zemlji gde nemamo ljudi“!

Evo vam, „valjani“, zemlje pune ljudi pa se premetnusmo u zveri jedni drugima!

Eno vam i zemlje bez ljudi pa trajemo na njoj zanavek- živi zarad mrtvih, mrtvih zarad živih, a svi zarad nas da se ne rasplinemo i razvejemo u životu laži da je Kosovo i Metohija izgubljena!

Izgbljeno je ono gde imaš ljudi a nemaš koga da dozoveš!

Tvoje je doveka ono gde stojiš sam a doziva te hiljdu godina praga, traga i korena!

Jalova je zemlja bez ljudi, ali su pustahija ljudi kojima je Kosovo i Metohija tek zemlja!

Gde mi se na kamenu Svetih Arhangela razgvaraju upokojeni i još nerođeni- tu je sve moje i to je moje sve!

Znam ko sam, odkle sam pošao i kuda ću stići dok mi je Kosova i Metohije!

Ne žalim života za no što mi je podarilo život, a vi se, „valjani ljudi“, pitajte šta će nam „zemlja bez ljudi“ samo nemojte sutra naricati kud nestde zemlje pod nogama i gde pobeže čovek iz vas!

Ne jurite za njim- nemate ga čime stići, dozvati, niti će vas poznati među toliko ljudi bez traga u jalovištu…

Mihailo Medenica, dvaujedan.wordpress.com
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here