Miladinović: Marks i Engels su očevi srbofobije i rasne diskriminacije

Podelite:

„Očevi naučnog socijalizma” prvi u modernoj evropskoj istoriji zagovarali rasnu diskriminaciju, naročito mrzeli Srbe

Tvorci naučnog socijalizma Karl Marks i Fridrih Engels u poluvekovnoj istoriji Druge komunističke Jugoslavije, pa samim tim i među Srbima, imali su status polubogova, u nebesa su ih uznosili i oni koji ih nikada nisu čitali. Pevalo se: „Ne verujem u nebesa, no u Marksa i Engelsa.“ U svim bibliotekama, od školskih do nacionalnih, kao i u kancelarijama funkcionera, od opštinskih do saveznih, ugibali su se rafovi polica prepuni njihovih sabranih dela, koja su nam obećavala stvaranje novog sveta i novih ljudi, jednog srećnog, humanog i pravednog društva.

A kada je početkom devedesetih godina prošlog veka obeležen neslavni završetak marksističkog eksperimenta, primerci „Kapitala“, „Bede filozofije“, „Teze o Fojerbahu“, „Anti-Diringa“, „Dijalektike prirode“, „Komunističkog manifesta“, „Kritike gotskog programa“, „Kritike političke ekonomije“, „Teorija o višku vrednosti“… Svi lepo očuvani, valjda što ih niko nije ni čitao, bivaju razbacivani na sve strane. Najčešće na smetlište. Baš tamo, kao neki sudbinski znak, jer je „smetlište istorije“, bilo omiljen termin njihovog prvobitnog vokabulara. Na njega su često bacali svakojaki „ljudski šljam“ i otpad. Duhovni, umetnički, naučni, ideološki, politički… Čak i „etnički otpad“! Čitava plemena i narodi, među kojima smo i mi Srbi imali značajno mesto. O nama su otvoreno pisali s omalovažavanjem i pakošću.

Marks i Engels su gotovo sva svoja učenja, i filozofska, i istorijska, i sociološka, i etnološka, uterivali u određene krute, crno-bele šeme, kojih su se potom uporno držali. Po jednoj od njih, onoj etnološkoj, evropske narode delili su na dve vrste. Na jednoj strani bili su veliki, prosvećeni, kulturni narodi, nosioci istorijskog, civilizacijskog i privrednog napretka i, navodno, revolucionarnog duha. Tu su spadali svi keltsko-romansko-germanski narodi Zapadne Evrope (Englezi, Francuzi, Nemci…), a od Slovena jedino Poljaci. Drugu vrstu činili su manje-više varvarski narodi, a „to su Geli u Škotskoj, Bretonci u Francuskoj, Baski u Španiji, Rumuni i Grci, zatim svi Južni Sloveni“, kojima će Marks i Engels pridodati i Čehe i Slovake. Položaj Rusa u podeli Evrope, po želji Marksa i Engelsa, bio je nejasan, ali specifičan. Oni su, po potrebi, bili i tamo i onamo, ili ni tamo, ni onamo.

Srbe su ubrajali u male, zakržljale, „nužno kontrarevolucionarne“ narode, bez istorije i istorijske svesti, čija je jedina misija da nestanu u oluji svetske revolucije, koju su njih dvojica propovedali. Iz svega ovog sledi sasvim prirodan zaključak da su „očevi naučnog socijalizma“ prvi u modernoj evropskoj istoriji zagovarali rasnu diskriminaciju.

Sudbina većine ovih naroda u pretprošlom veku je zavisila od rešenja takozvanog Istočnog pitanja, odnosno od opstanka ili propasti velikog Turskog carstva. Kada je o tom problemu govorio ili pisao, drug Marks gotovo uvek je počinjao od Crnogoraca. Kada su u noći između 23. i 24. novembra 1852. godine Crnogorci oslobodili isturenu tursku tvrđavu Žabljak na Skadarskom jezeru, staru prestonicu Ivana Crnojevića, na pomolu je bio novi tursko-crnogorski rat. U Londonu, već 6. decembra, u Domu lordova, ovim povodom dolazi do prepirke između, kako piše Marks, dve klike među poslanicima. Lider opozicionih konzervativaca, lord Stenli, tražio je od vlade odgovor na vrlo zanimljivo pitanje i sa današnje tačke poimanja Evrope.

– Da li je u poslednje vreme došlo do bilo kakvih promena u političkim odnosima sa onom divljom zemljom koja se graniči sa Albanijom i čije je ime Crna Gora? – rekao je lord Stenli.

Odgovor, takođe zanimljiv, dao je ministar spoljnih poslova, istaknuti torijevac, lord Malmzberi:

– Činjenica je da je Crna Gora nezavisna zemlja već oko 150 godina, i mada je Porta činila razne pokušaje da je pokori, ti pokušaji su propadali jedni za drugima i zemlja se nalazi u istom položaju sad u kakvom je bila i pre 200 godina.

Na scenu stupa drug Karl, koji u „Njujork dejli tribjunu“, godinu dana kasnije, komentariše ovu repliku u Domu lordova. Pun je ozlojeđenosti i uvredljivih reči.

– U ovom govoru lord Malmzberi, tadašnji torijevski sekretar za spoljne poslove – piše Marks – mirno secira Osmansko carstvo, odvajajući od njega zemlju koja mu je uvek pripadala, priznajući u isto vreme duhovne pretenzije ruskog cara nad podanicima Porte. Šta mi da kažemo o ovim dvema oligarhijskim klikama, izuzev da se takmiče u gluposti?

Da bi pobio tvrdnje o slobodi Crne Gore, on poteže dva argumenta, koja je, valjda, pronašao u nekakvim turskim papirima. Najpre citira prvi član Svištovskog mira, zaključenog između Turaka i Austrije 1791. godine, uz posredovanje Engleske, Holandije i Rusije. Tamo piše da će se dati amnestija onima koji su „ustali protiv svojih zakonitih gospodara, i to: Srbima, Crnogorcima, Moldavcima i Vlasima, nazvanim pobunjenim podanicima Porte“.

Reči „zakoniti gospodari“ i „Crnogorci“ u citatu ovog međunarodnog akta lično je podvukao Karl Marks, da bi svima stavio do znanja ko je zakoniti gospodar Crnogoraca. A onda sledi drugi dokaz: „Crnogorci koji žive u Carigradu, a ima ih 2.000 do 3.000, plaćaju harač ili porez po glavi, a u sudskom postupku sa podanicima drugih sila u Carigradu uvek su smatrani i tretirani kao turski podanici bez prigovora.“

To što engleski lord nije govorio o slobodi Crnogoraca koji žive u Carigradu, nego onih koji žive u Crnoj Gori, ideologu komunizma očito nije značilo ništa. Nigde se nije zapitao: da li narod u Crnoj Gori plaća sultanu harač?

Za vreme Srpsko-turskog rata 1878. u dalekom Mančesteru „naš“ Fridrih Engels, 25. jula, dok su Turci ulazili u Knjaževac, likuje:

– Kolaps Srba je famozan – pisao je tog dana, s velikim uzbuđenjem, Marksu u London. – Kampanja je bila sračunata na to da se zapali cela Turska, a gorivo je svuda mokro. Crna Gora je izdaje za privatne svrhe, Bosna pogotovu neće da diže ustanak otkako Srbija hoće da je oslobodi, a valjani Bugari ne miču ni prstom. Srpska oslobodilačka vojska mora da živi na svoj vlastiti račun i posle razmetljive ofanzive, a da nije nigde ozbiljno tučena, natrag u svoju hajdučku jazbinu!

Krajem avgusta iste godine Engels se žalio Marksu:

– Liberalna provincijska štampa sad takođe udara u trompete i pošto se stari Dizi (Dizraeli) povukao u Gornji dom, liberalni drekavci će svakako iduće sesije voditi glavnu reč u Donjem domu. O infamijama Crnogoraca i Hercegovaca, naravno, svi ćute. Srećom, i Srbi će dobiti batine.

Marksistička pretnja odmazdom, možda i proročanstvo:

– Srećom, i Srbi će dobiti batine! Srećom – pisao je potom Marks.

Doduše, nije rekao kad: u Prvom, Drugom svetskom ratu, ili krajem dvadesetog veka.

Usput, da podsetim na neka otkrića profesorke Smilje Avramov o Karlu Marksu, koja je iznela u knjizi „Trilateralna komisija“. On je u svojim studentskim danima pripadao tajnoj sekti satanista, koja je u to vreme bila u velikoj modi, pa je čak i značajan broj britanske elite pripadao tim krugovima. Pod uticajem tih ideja, napisao je nekoliko pesama i malo poznatu dramu „Oulanem“, u kojoj opisuje uništenje sveta – „uništiti da ne ostane nikakvog traga“. Njegova poema „Igrač“ čitana je na početku rituala satanističkog reda. Tokom studija Marks je evoluirao u svojim shvatanjima i, kako kaže u jednoj svojoj kasnijoj pesmi, „otkrio sam najdublje misli meditiranjem.“

Nije bez značaja ni okolnost da je Marksova ćerka Eleonora bila udata za poznatog aktivistu satanista, Edvarda Evelina, i da su zajedno izvršili samoubistvo. I druga njegova ćerka Laura takođe je izvršila samoubistvo. Tamna strana Marksovog života i njegovi porodični odnosi vešto su prikrivani, a njegovi tekstovi u preštampavanju čišćeni od šokantnih detalja. Njegova intelektualna zaostavština nikad u celini nije objavljena. Poznati francuski književnik Kami umesno je primetio da bi se, kada bi se sva njegova dela u originalu objavila, pred svetom pojavio jedan novi Marks.

POZIV NA BORBU PROTIV SLOVENA
Kneza Mihaila Marks i Engels prezrivo su nazivali „običnom ruskom kreaturom“, a knjaz Miloš za njih je bio „stari štićenik austrijskih reakcionara“. Srbi su spadali u narode koje je „tok istorije nemilosrdno zgazio“, pa su za njih bili pre „otpadak naroda“ nego prava nacija. Engels je čak jednom prilikom uskliknuo da sa Slovenima (koji su „izdali“ revoluciju 1848) treba da bude „neumoljiva borba na život i smrt“ i to borba „do istrage“ koja podrazumeva i „bezobzirni terorizam“. Da li je ovaj Engelsov poziv bio prethodnica Hitlerovoj naredbi „sto za jednog“?

 

Večernje novosti

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here