Миладиновић: Убиство краља Александра, крах европског мира

Поделите:

Краљ Александар Први Карађорђевић препуштен је тог злокобног уторка усташким терористима на милост и немилост

Смртоносни хици терористе Величка Димитрова Керима, испаљени на краља Александра из пиштоља „маузер Ц-96″, истим који је коришћен приликом ликвидације цара Николаја Романова и читаве породице, обележиће 9. октобар 1934. године, у европској хронологији историјског следа означен као крах галске надмености у заштити једног од највернијих савезника и дуго наговештаваног сумрака тог савезништва.

Несхватљива француска небрига и неодговорност за живот југословенског суверена, у слагању мозаика догађаја и доказа који ће бити приложени, само отварају питање о умешаности дела званичног Париза у злочиначки циљ у Марсељу. Краљ Александар Први Карађорђевић препуштен је тог злокобног уторка усташким терористима на милост и немилост.

Пуцњима бугарског атентатора неповратно је срушено крхко раздобље европског мира. Били су то први пуцњи новог светског рата. Версајска Европа била је на издисају. Стари савези нису више ништа значили. Почело је укрцавање у воз у којем није било места за мале државе.

Цела Европа, зарад лажног мира, желела је да што пре преда забораву атентат на југословенског краља. Очито је требало уклонити тог „јаког човека са Балкана“. Његов политички тестамент, прерастање Мале Антанте из војног савеза у економску и друштвену заједницу, и дубоко заорану бразду за стварање Балканског савеза, постало је оптерећење за Европу.

Двадесет сати после смртоносних хитаца бугарског терористе, 10. октобра, у згради марсељске префектуре, беживотно тело југословенског владара положено је у ковчег. Присутни су били краљица Марија и официри краљеве гарде. Ковчег је, потом, пренет у стару марсељску луку. Пратио га је мањи одред војника пешадије и одред коњице. Иза погребних кола ишао је аутомобил са краљицом Маријом и председником Француске Лебреном.

Када је на Белгијском кеју пристао разарач „Дубровник“, југословенски официри су, уз химну, унели ковчег на палубу брода. Разарач је потом испловио из луке праћен бродовима француске Средоземне флоте: иза је била крстарица „Колбер“, лево „Данкан“, а сасвим позади торпиљер „Жефро“. У овом поретку француски бродови су пратили „Дубровник“ све до његовог пристајања у луку Сплит.

Од првог тренутка када је ова „флотила“ ушла у домаће воде, разараче су чекале стотине барки. У раним јутарњим часовима „Дубровник“ је пристао у сплитску луку.

На делу сплитске Риве, која је носила назив Обала мајора Стојана, по првом српском официру који је ушао у Сплит и предухитрио Италијане 1918. године, подигнута је велика платформа на којој је био изложен ковчег са посмртним остацима краља Александра. Опело је држао владика далматински Иринеј Ђорђевић са 80 свештеника. Становници овог дела Далмације масовно су долазили да одају последњу пошту свом суверену.

Када је воз кренуо за Београд, владика Иринеј је одредио свештеника Момчила Ђујића и једног монаха из манастира Светог архангела, односно из манастира Крка, како га народ зове, да буду у пратњи. Момчило Ђујић, четнички командант из Другог светског рата, оставио је сведочење на ове дане: „У плану реда вожње било је предвиђено да се стаје на свим већим станицама и задржава десет или двадесет минута, у зависности од тога колико народа има. Пред улазак у Далматинско Косово, позвао ме је командујући спроводник воза, официр средњег раста, са необичним округлим цвикерима, иначе потпуковник по чину. Био је то мој први сусрет са мојим будућим командантом и командантом југословенске војске у отаџбини, Драгославом Дражом Михаиловићем. Њега је занимало колико овде има Срба. Рекао сам му да моја парохија има 18 села и само три хрватске породице. У Далматинском Косову дочекала нас је маса народа. Било је сигурно више од десет хиљада људи. Командант воза одлучио је да се овде стоји пола сата.

Кренули смо даље према Книну. Тамо је било више од педесет хиљада људи… Следећа станица била су Плитвичка језера. Није било мање од тридесет хиљада, и Срба и Хрвата. Ту је један високи Личанин, са дугачким брцима, огромна људескара, одржао говор. Опраштао се од краља Александра. На крају беседе опсовао је мајку Хрватима и рекао: Шта ћете ви овде? Ви сте га убили!“

Од Сплита је воз ишао до Загреба. Кнез Павле је лично наредио да краљево тело буде изложено у Загребу двадесет и четири часа, пре него што ће наставити пут за Београд, јер краљ није правио разлике међу својим поданицима. Више од 200.000 људи, у мимоходу, одало му је последњу пошту.

Краљеви посмртни остаци су специјалним возом стигли у Београд 17. октобра. На железничкој станици су сви званичници дочекали „краљев воз“: кнез Павле, председник владе Узуновић, патријарх српски Варнава, градоначелник Београда Нешић, намесници, сенатор др Раденко Станковић, бан Савске бановине Иво Перовић… Иза њих је био двоструки шпалир постројене гарде, сокола и патриотских удружења. Тротоаре око Железничке станице, трг и околне улице, испунило је више од сто хиљада Београђана.

Проглашена је шестомесечна државна жалост: од 9. октобра до 9. априла следеће године, од тога 40 дана дубоке жалости. Сахрана краља Александра била је најзначајнији политички догађај тог времена. Био је у епицентру интересовања не само европске, већ и америчке јавности. На Теразијама, уздизала се шума застава. Затворени аутомобили изасланика и дипломатског кора брзо су промицали према Саборној цркви: кнез Павле, енглески принц, војвода од Кента Ђорђе, венчани кум краља Александра, који је по српском обичају и кум његове деце, председник Француске Лебрен, бугарски принц Кирил, румунски краљ Карол и принц Никола, бугарски принц Никола, италијански принц Дука од Сполета… Немачку је заступао рајсмаршал Херман Геринг, у пратњи генерала Рајхсвера фон Блашковица и поморског капетана барона Харсдорфа. Они су положили венац са посветом: „Своме негдашње херојском противнику у болној погружености. Немачка војска.“

Креће поворка. Чују се узвици: „Живео краљ!“ Пролазе краљица и краљ Петар. Звона снажно одјекују. Сиво небо парају авиони у ниском лету. Напред су крст и кољиво које носе питомци војних школа обучени у тамноплаве шињеле закопчане до грла, затим командант погребне поворке на коњу, а за њим јединице војске: најпре југословенске, затим савезничке, па потом војници пријатељских земаља. Седам малих питомаца из Сен-Сира у једном реду, енглески морнари, чехословачки војници, Румуни који у строју, њишући се по такту, десну руку држе слободно на кундаку пушке, Грци са ногама стегнутим белим увијачем, са црним кићанкама, са кратким белим плисираним сукњама. Затим југословенски Гвоздени пук.

Ту је група у којој су људи из народа, дошли у јединој одећи коју имају, носиоци највишег српског одликовања – Карађорђеве звезде.Два официра краљеве гарде воде краљевог коња. Двадесет и једно оклопно возило украшено црнином преноси 15.000 посмртних венаца. Наилази православно свештенство, у позлаћеној одежди, с камилавкама на глави. Пред патријархом се све главе сагињу.

„Заставе се обарају, народ пада на колена: на лафету који вуку официри и војници краљеве гарде пролази ковчег, тако мали, ковчег војника. А онда, краљица с великом лентом која се види под црним велом, уз њу млади краљ. Краљ дечак, с пером на соколској капи, гледа право у заставе, у војнике.“

Поворка улази у воз до Младеновца. А даље до задужбине Карађорђевића на Опленцу, аутомобилима. У Младеновцу, сељаци солунци, стари ратници, спустили су ковчег из воза. Пут је с обе стране начичкан људима у народној ношњи. Како наилази колона, тако народ пада на колена. Свеће подрхтавају у рукама. На челу поворке огроман транспарент: „Чуваћемо Југославију ценом наше крви.“ Цео пут је засут цвећем. Данима га нико неће подизати.

Изнад цркве на Опленцу која се уздиже над валовитом Шумадијом око Тополе, надлећу авиони. Затим звоне звона. Тиска се 50.000 људи, на малом простору. Никада до тада није забележено да су масе тако спонтано и искрено исказивале свој бол. Хиљаде жена по селима повезале су црне мараме на главама. Они исти сељаци, солунци, уносе краљев ковчег у маузолеј који је он завршио испуњавајући аманет оца, Петра Првог Карађорђевића. После опела, краљево тело је спуштено у крипту. Само су чланови краљеве породице, владари, чланови краљевске породице и маршал Петен присуствовали последњим почастима пред полагање у гроб.

ПОЗДРАВ КРАЉЕВИЋА ТОМИСЛАВА
На тргу испред железничке станице, југословенске и трупе пријатељских земаља дефиловале су поред ковчега. Наступали су војници 150. пука. Затим војни оркестар. Нешто доцније, наилази аутомобил пун деце. У њему је краљевић Томислав. Стоји усправно са подигнутом руком на капи у знак поздрава народу који је дошао на последњи испраћај његовом оцу. Један крупан Црногорац у народној ношњи, с пиштољем за појасом, у широким панталонама плаве боје, горко плаче.

 

Извор Новости

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here