Milan Ružić: Srpski krst

Podelite:

Šta će ostati iza Srba kad nas ne bude, trebalo bi da bude ono po čemu bismo morali živeti. Ne treba da ostavljamo iza svog naroda ono što oni koji nas zatiru žele da ostavimo, već ono što će prkositi i njima i celom svetu, kao što je naš narod oduvek prkosio.

Mislim da je nas Srba rođeno mnogo više nego bilo kojih drugih naroda, ali smo skoro najviše i ubijani, a sa tim se trendom nije prestalo ni do dana današnjeg.

Zamislite samo kada bismo svi sišli sa kočeva, svukli se sa bajoneta, skinuli se sa noževa, izašli iz plamena, ispuzili iz jama, povadili metkove iz košulja, pokupili glave iz prašine i stavili ih na ramena, uskupili sve izvađene oči, svu krv u sebe vratili, sakupili sve odsecane udove i ušili sve razjapine koje su na telima našeg naroda pravili oni kojima smo smetali iz samo njima znanih razloga.

Ne znam da li je ijedan narod podneo toliko zla i tako rado davao svoju glavu za slobodu kao što su to činili Srbi. Pokažite mi narode čija je krv tako dugo tekla kroz istoriju ne ostavljajući vremena da se rane zatvore. Recite mi čijih je hramova više paljeno, razbijeno, minirano, pljačkano i zaravnjeno od naših! Dajte mi primer nekog naroda koji je Gospoda tako slušao i dao Mu tolike svece, a da je grešniji i nemarniji od današnjeg srpskog!

Koliko nas Gospod čuva, toliko se mi sami trudimo danas da se zatremo. Nije nas sramota onolikih rana, tolike smrti i okeana suza koje su isplakali naši preci. Mi smo na plaži tog okeana suza naših prethodnika, umesto memorijalnog centra, podigli bar, postavili ležaljke i služimo koktele kako bismo privukli turiste koji će se kupati u našoj muci.

Naše sveće stoje nezapaljene. Naša zvona stoje besposlena. Naše sećanje se prazni, umesto da se puni. Naši su porodični albumi bačeni, jer su slike stare za društvene mreže. Naši su opanci sklonjeni da nas ne sramote. Dedovi su zakopani bez obeležja da nam slučajno neko ne nađe spornog pretka. Naše zastave stoje po ćoškovima iza vrata, jer ovi vetrovi koji sada ovde duvaju nisu oni koje bi obradovalo vijorenje srpske zastave. Naši dušmani se ukazuju kao naši spasioci, a naši spasioci kao sramota. Naša zemlja postaje svačija, sem naša, a putevima putuju svi osim Srba, a ako koji negde i krene, ovde se ne vraća. Naše su žrtve proglasili koljačima, a naše koljače žrtvama. Naši mrtvi leže neopojani i nepronađeni. Naša sramota je jedino što smo popeli na pijedestale sišavši sa pameti.

Iza našeg naroda ostaće samo grehovi, dok će naše pobede i slave odneti neko drugi. Ako se odreknemo svojih temelja, na čemu ćemo stajati?

Kada bismo oćutali po minut za sve naše stradale pretke, ne bismo progovorili nikada, ali bi ta tišina bio najglasniji povik istorije! Ćutanje pred veličinom žrtve ovoga naroda i ćutanje uprazno nisu ista ćutanja. Posle prvog sledi poštovanje, a nakon drugog uplata i milovanje po glavi koja se tim ćutanjem pretvorila u pseću, spremnu da zalaje na svoje.

Ne treba nama mnogo da se vratimo sebi, ali ako se ne vratimo sad, ne vratismo se nikada, jer je sve preko ovoga predaleko. Daleko smo otišli – dođimo sebi!

Nositi srpski krst na leđima je teško, ali bih ga uvek pre nosio nego krunu. Zadivljujuće je kako mnogi Srbi taj svoj krst menjaju za tuđe zvono koje kače oko vrata i bleje na krstonoše.

Da nam nije tog krsta koji mi Srbi nosimo na svojim leđima, ne bi nas imali na čemu raspeti, niti bismo imali sa čega vaskrsnuti.

Milan Ružić
Iskra
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here