Милан Ружић: Шта друго сем реприза злочина?

Поделите:

Поново се из Хрватске чују гласови оних који су нас Србе бацали у јаме, оснивали логоре за децу, силовали мајке и ћерке, а наша се јавност чуди откуд сад такви да величају злочинце. Не знам када ће нама бити јасно да од Хрвата не можемо очекивати нешто друго. Не може се од црва очекивати да полети нити се може од жабе створити принц колико год је љубили ми Срби, а склони смо томе да величамо „хрватску браћу и пријатеље“.

Изгледа да је наша јавност поверовала да су Хрвати, у складу са Хитлеровом идејом, виша раса од нас, па се тако према њима, а и према себи, и односимо.

Не знам када ћемо схватити да они не заслужују да се о њима прича. Они нису неко ко је завредио да трошимо време на њихове покушаје ревизије историје, па и свега осталог. Не смемо очекивати да ће неко ко је до јуче у рукама држао каму и српску главу, певао онакве песме, а пева их и данас, сада у рукама држати маслинову грану и бомбоњеру. Није природно очекивати тако нешто после тек двадесетак година од злочина. Векови морају проћи како би историја испрала муљ злобе, а време спрало крв са њихових руку и однело црнину из наших кућа.

Када чујемо да Хрвати врше ревизију, не видим бољи начин од одговора на исту истином! Ако они објаве ревизионистичку књигу, ми треба да објавимо једну са сведочењима и чињеницама, па ћемо видети да ли они могу дуже да лажу него што ми можемо да причамо истину.

Постоји могућност да Хрвати заиста мисле оно што сада говоре и пишу, али онда је у питању нешто што се може идентификовати као поремећај, а са поремећеним људима нормалан човек не треба да има ништа, осим жеље да им помогне. Међутим, ако њима покушамо помоћи, говорим о оним Хрватима са црним кошуљама и Адолфовим постерима на зиду, онима чији је врхунац интелектуалног и књижевног домета „Србе на врбе!“, шта од њих можемо очекивати сем репризе злочина? Стога, према Хрватима се треба односити као да не постоје. Они су тако покушали да се односе према нама деведесетих, али су пре тога све протерали и побили, па им је било лако, јер смо ми тада и престали тамо да постојимо.

Када црне кошуље са чувеним обележјима замене обичне црне кошуље, оне којима човек показује да је рушан и када преко њихових крвавих усана пут нађе једно „извините“ или „опростите нам“, тек тада бисмо могли рећи да се полако уписују међу људе.

У Србији се ретко може наћи кућа чији барем један од укућана није страдао од Хрвата, а нарочито у Другом светском рату, па нека онда не чуди што смо ми неко ко се сећа. Ми пренебрегавамо суштину нашег, сада на срећу вербалног, неслагања са Хрватима, а то је да ми нисмо на својој страни, већ стално тражимо нешто због чега ћемо им опростити. Не можемо ми праштати нешто што неће Господ. Нисмо ми на његовом месту.

Постоји и много оних који су Хрвати, али се стиде прошлости своје земље. Њих изузимам из свега што сам написао. Ово се односи на они који врше ревизију историје и који Србе мрзе онолико колико воле оног бркатог и зализаног чику који се тресе кад прича.

Није Хрватска боља од нас зато што је у ЕУ, зато што је воли Запад, зато што имају море. Све је ово површина и плићак у ком се праћакају они Срби кроз чије огњиште, кроз кућу предака, није протекла крв.

Нас и Хрвате дели река крви, нажалост српске. Широка је и дубока. Ми седимо на једној обали довикујући се са њима и добацујући им речи дивљења, док нам ноге голицају таласи у којима је крв наших дедова. Хоћемо да направимо скелу о свом трошку како би они могли да дођу код нас.

Морамо знати да су они са своје стране неделима подигли бедем, па кад буде плавило, опет ће поплавити код нас.

Да ли ико са минималним познавањем историје Србије, Хрватске и своје породице и са колико год памети у глави мисли да ће нам неко од њих пружити руку када се будемо давили?

Уколико мисли, нека одмах скочи у реку и покуша да докаже своју тврдњу, а ако не мисли, онда нека се не чуди што су Хрвати Хрвати.

Милан Ружић
искра
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here