Милан Ружић: ЗАПИСИ ИЗ ИЗОЛАЦИЈЕ: О светицама и вештицама

Поделите:

Ми се нисмо упознали како се нормални људи упознају, јер ваљда ти међу људе и не можеш да се убрајаш. Нашао сам те на земљи међу копривама и на рукама однео на реку да ти оперем крваву главу. Кад се сва покорица и блато опраше, видео сам лице какво не постоји, или бар до тада није постојало. Не знам. Збунио сам се. Када ме је то лице огрејало, знао сам да си пала с неба, анђеле освећени онесвешћени.

Када си очи отворила, пред мојим лицем зинуле су две васионе. У једној сам хтео да нестанем, а другом да роним на дах у безваздушном простору. Жао ми је оних који се никада неће огледати у васионама. А у самој средини осванулог, заслепљујуће белог ништавила, плава небула и црна рупа зенице. Видевши да су научници потпуни идиоти и да постоје два бескраја, и то у једној глави, осетио сам се тако небитним, а мој одраз испунио је два свемира.

Глас ти је био толико благ да је миловао и кад је из твојих уста излазио као кашаљ. Тај глас ме је поколебао. Више нисам знао да ли си анђео или светица која је овде спала са иконе коју су пронели у литијама у недељу.

Полусвесну, а целу лепу, положио сам те на седиште хитне помоћи коју је изгледа мој телефон сам позвао, јер се ја не сећам да сам то урадио. Сигурно их не бих звао да лече светицу, нити бих твој лик делио са било ким. Ионако ме је и Сунце нервирало што те гледа тако бестидно, а воду сам мрзео што ти је миловала лице, па макар и онако крваво.

Никога тамо где су те одвезли није било брига за свеце. Одмах су те пустили, а чело и косу ти бесрамно сакрили завојима, као да свет има шта лепше од тога да види. Немоћан да дохватим небо и вратим те кући, повео сам те својој и тамо лечио твоје ране и своју самоћу.

Године су пролазиле, а твоја лепота је од мене направила савршеног роба. Монаха верног само једној икони толико да је заборавио на Бога. Више се није молио Њему, већ теби. Слеп за све осим за твоје очи, живех гледајући кроз њих и не видевши да постајем неко други. Неко трећи.

Обневидео за твоје мане и своје врлине, хвалио сам тебе, писао ти песме, рецитовао твојој коси, додворавао се дворцу који је лепота себи направила у виду тебе. Само ти си била у праву и није било друге цркве до тебе, ни учења осим твог које ме је разродило од других и ородило само с тобом. На путу између тог дворца и извора на ком сам пио воду, а то сам једино још радио без тебе, у кориту видех свој одраз. Пио сам из корита као во, остављајући извор само за тебе неукаљан било чијом жеђу.

Када видех на својој глави рогове, пљеснух по оној хладној води и сачеках да се смири. Деконцентрисано сам посматрао концентричне кругове чекајући да видим како ће ме вода растављеног саставити.

У њој сам видео скрушеног дечака, још сањивог, како главом са роговима гледа у воду и у води поред своје главе види разгранате крошње цветалих трешања. Подигао сам поглед и трешања није било. Само стари повијени храстови голих грана окићених капима које су до јуче биле пахуље. Тада сам знао да твоја лепота није у твојим очима, него у мојим. Да није њих, ниједне друге те не би тако гледале, нити би ичије молитве лебделе око твог имена да није мојих. Ничије те речи не би опевале без мојих речи, нити би те неке друге руке крваву умивале, осим мојих.

Кад сам ти то рекао, признала си да су те једне руке изударале због других које су те дирале. А када су те те прве руке оставиле да скончаш поред пута, у копривама, тада су наишле ове моје да те спасу. Рекла си да те прве руке, крваве, и даље волиш, али и да патиш за оним другим рукама због којих су се прве крвљу прљале. За ове треће си, видео сам, мислила да су руке будале. Руке занесењака загледаног у очи које лажу. Руке које си држала у својим само док не прездравиш, а онда си мислила своје из њих да отргнеш и одеш без поздрава. Да их отргнеш и раставиш од ових које су увек састављене у молитви за тебе.

Ово је био први пут да си заплакала, не због мене, него због лепоте за коју си знала да је више никада нећеш имати, јер је нема нигде до у мојим очима. А моје очи, оне су сад гледале анђела којем су се полако тимарила крила до потпуног опадања, оног чија светлост сада трепери као сијалица пред прегоревање. Гледале су светицу која губи ореол и чија се раскошна одора претвара у прње, и која се уместо на икону, пење на стуб срама.

Твој плач, сада аветињског гласа, полако се претварао у смех горде вештице која све време око мене јаше на метли којом је почистила моје срце и спремила се да на њој одлети кроз врата.

Лети, несрећнице. А када будеш негде горе, на висини између авиона и Мон Блана, тад ће те Бог подсетити да вештице не постоје и да људи не лете, па ћеш опет негде пасти, у неке коприве, и разбијене главе онесвешћена чекати неке четврте, шесте или десете руке којих нема, да те опет залече и позајме ти метлу да се винеш у небеса.

Само знај, твоја казна ће бити та што је сва твоја лепота остала у мојим очима, па ћеш за сваког следећег бити обична луталица разбијене главе која ће желети да разбија туђа срца.

А мој добри Бог, предобар према нама без доброг разлога, безгрешан по својој природи, можда тада призна себи, да ми други не чујемо, да је заблуда да вештице не постоје.

Милан Ружић
Искра
Поделите:

1 коментар

Оставите одговор на ПРЕТЕРАНО! Откажите одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here