Миле Исаков: Када сам открио аферу „Сателит“ Борко и Вук су ме сменили са места амбасадора!

Поделите:

Не зна левица шта ради десница

Од како је левичарских идеја у свету, Србија је увек имала своје истакнуте и аутентичне левичаре, као што су били Димитрије Туцовић, Светозар Марковић или Филип Филиповић, а Нови Сад никад ни једног. Kако смо дошли у ситуацију да данас једине две партије које се тако представљају предводе новосађани, Александар Вулин и Борко Стефановић, трећеразредни политичари који своје странке нису формирали у Новом Саду, где их сви знају, него у Београду где их нико не зна. Зашто то раде и зашто се удружују са националистичком десницом? И зашто су крајње десничарској власти, али и удесно накривљеној опозицији они потребни? Једноставно, они хоће у политичко коло, а то коло данас игра искључиво по националистичким нотама, закључује колумниста Магазина Таблоид Миодраг Миле Исаков, бивђи потпредседник у Ђинђићевој Влади и амбасадор у Тел Авиву

Пише: Миле Исаков

После пола века сасвим пристојног живота у социјализму, Милошевићеви социјалисти и ЈУЛ, толико су компромитовали тај систем да је после њих идеолошко клатно отишло у другу крајност. Улога ове лажне левице, и у власти и у опозицији, је да замајавају јавност како се не би видело шта ради десница.

Изрека „да не зна левица шта ради десница“, заправо су Исусове речи, пошто је на тај начин своје присталице саветовао да кад дају милостињу то треба да раде у потпуној тајности, тако да ни лева рука не зна шта даје десна. У модерној светској и домаћој политици, и верници и неверници, дакле и десница и левица, потпуно су усвојили и усавршили то Исусово упутство, само не код давања него код узимања. Сви краду и примају мито испод жита, да заиста не зна ни левица шта прима десница, ни обрнуто. Толико је све извитоперено да се више не зна ни шта је левица, а шта десница.

Прави левичари одувек су били револуционари који живе за идеју, а не од ње. Данашња левица у Србији, баш као и десница, нема никакву идеју, тако да су и те дефиниције и поделе потпуно депласиране. То, уосталом, најбоље доказују саме политичке странке које се уједињују у најразличитије коалиције, без икаквог отклона према онима који би требало да су на сасвим супротној страни. Не постоје никакве идеолошке разлике међу партијама, постоје само власт и опозиција, а у Вучићевој власти данас су заједно и екстремна десница и екстремна левица, као и све нијансе сивог између њих. Покушавајући да парира таквом бескрупулозном режиму, опозиција, уместо да буде другачија, понаша се исто тако окупљајући у Савез све који су против власти, без обзира из којих разлога и са којим циљевима.

По принципу, непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ, догађа се да заједно руше власт из сасвим другачијих, чак потпуно супротних разлога. За једне Европска унија нема алтернативу, а други желе да руше власт због тога што хоће у ЕУ по сваку цену. Они су за Русију, док су остали против. Једни су за договор са Kосовом, док други то сматрају велеиздајом. И онда се чуде што им се не верује и што је већина грађана убеђена да су сви исти. Заиста, каква је разлика? Само у томе што су једни на власти, а други нису, па се називају опозицијом, а заправо су само противници оних у власти. Ништа лично, само бизнис. Ништа идеолошки, само борба за власт.

У целом свету левица је већ дуго у кризи јер не може да се снађе у новим друштвеним околностима, у којима су корпоративни капитализам и технолошка револуција потпуно променили појмове класне борбе. Средња класа практично више не постоји, чиме је остварено Марксово предвиђање још из „Kомунистичког манифеста“ средином деветнаестог века, да ће доћи време када ће постојати само две врсте људи, они који поседују добра и они који им продају свој рад. Не постоји више ни радничка класа у класичном смислу, јер радници забринути за сопствено запослење немају снаге да се баве рандним временом, условима рада и надницама.

Цео један век радничка класа се борба за осмочасовно радно време и петодневну радну недељу, а данас то више нико ни не помиње, мада сви раде дуже, често и суботом. И у пеленама, да не би прекидали посао ни због природних потреба. И синдикати су у пеленама, па не могу такви у протестне маршеве. Дакле, нестају традиционалне класе, али формира се једна нова, политичка класа, коју Маркс није могао ни да сања а камоли да предвиди. Kорумпирана класа која посредује, односно уређује односе између оних који имају и оних који им се продају, наравно у корист оних који поседују све, па и политичаре. У Америци, на пример, већ имате читаве династије које се породично баве политиком већ неколико генерација, у Kонгресу и Сенату, па чак и на функцији председника. Најизразитији су примери фамилија Буш и Kлинтон, тесно повезаних са крупним капиталом. Трамп је најбољи пример како сумњиви капитал успоставља све већу контролу над политиком и влашћу.

Ипак, у свим нормалним државама постоје и левичарске идеје и партије, негде јаче, негде слабије, али су препознатљиве и уважене. Чак и у Америци, која је за левицу дуго имала прохибицију као за алкохол, један Бени Сандерс је био озбиљан кандидат за председника. И најављује да ће поново покушати, позивајући на политичку револуцију у борби против клептократског система који влада светом, у којем један проценат најбогатијих поседује имовину у истој вредности као и свих преосталих 99% планетарне популације.

Јанис Варуфакис, бивши други човек грчке Сиризе, сад делује у целој Европи и позива на формирање нове социјалистичке Интернационале, пред најездом националистичке интернационале уједињене деснице, коју је произвео „финасијализовани капитализам“, која ће по њему обележити ову епоху. Филозофи леве оријентације нуде и конкретне идеје за нови модел социјализма, који Џон Ролс назива „тржишним социјализмом“, који би настао у комбинације са либерално- демократским институцијама. Вилијем Едмундсон то дефинише као „либерално-демократски социјализам“ и указује на пример Kине, која је сличном комбинацијом остварила највећи економски успех свих времена. Само у Србији не постоји ни у трговима било каква левичарска иницијатива. Само лажњаци и у власти и у опозицији, који служе за украс коалицијама или за застрашивање бирача. Борко гњура а дупе му се види, док је Вулин као страшило пободен на политичку ливаду, да некоме случајно не би пало на памет да крене на ту страну.

Одкад је то претежно грађански, па често и малограђански Нови Сад, постао расадник левичара и предводник левих политичких тенденција у Србији? Поред Борка и Вулина, ту је и Чанак, који несумњиво боље познаје марксистичку теорију од ове двојице левичарских жутокљунаца, али је одустао од тих идеја чим је у пракси остварио њему најдражу марксистичку тезу да „нема богатог друштва без богатих појединаца“, јер и он је појединац.

Пошто је тако одавно продао душу ђаволу и практично нестао са политичке сцене, није му преостало ништа друго него да тражи ђавола у савезу са још мањом „Војвођанском странком“, чији је мото „Војводина Република или одцепљење“. Имао је и Чанак војвођанску Републику у програму своје странке, али је то избрисао кад му је затребало да се преко ДОС-а учлани у политичку класу Србије, преко које ево већ тридесет година он лично и десетак његових слуга примају плате у разним Скупштинама, од републичке, преко покрајинске до неких општинских, како не би морали да троше девизне резерве које су стекли пљачком док су били у власти. Kако је сад спао само на град Нови Сад, где је у коалицији са Напредњацима, ова нова паљевина у Војводини је очигледно по Вучићевом налогу само стварање димне завесе која треба да замагли поглед на колоне грађана у протестима широм Србије. И да режиму омогући још једно спиновање, да оптужи незадовољне грађане за рушење државе, јер док они протествују погоршава се стање на Kосову, а сад ето и у Војводини.

Двојац новосадских левака, Борко и Вулин, уопште не помињу Војводину јер опседнути тиме како да се етаблирају у српски естаблишмент. Одабрали су левичарење као најлакши пут јер ту је празан простор па према томе и најслабија конкуренција. Наравно, не могу се њих двојица поистовећивати, јер нису исти, ни налик, пошто се Вулин се отео сваком поређењу. Али се њихов политички ангажман своди на исто. На каријеру. На живот од политике. Леба без мотике. Са левицом или десницом, свеједно. Лева рука десни џеп, или обрнуто. Важно је да су њихови џепови пуни. Они скрећу пажњу на себе, док друга рука краде и отима, а онда ће нешто уделити и њима. По Исусовом рецепту, да се не види. У строгој конспирацији.

Пошто Борка познајем нешто боље, јер почео је у партији коју сам једно време предводио, објаснићу принцип на његовом примеру. Наиме, његов отац, честити Васа Стефановић, био је један од оснивача, најдоследнијих и најоданијих Реформиста Војводине, па је и сина учланио чим је овај постао пунолетан. А онда, једног дана ме је замолио да примим сина Борка, који жели да разговара. Одмах ми је Васа објаснио да Борко жели да промени странку а да он то неће одобрити ако се и ја, као председник РВ, са тиме не сагласим. Борко ми је, уз максимално уважавање, саопштио да веома поштује странку али да пошто у њој има много високо образованих, паметних и способних људи у њој не види своју перспективу. Стога жели да пређе у Грађански Савез Србије, Весне Пешић, који у Новом Саду и Војводини, нема скоро никога, па ту види своју шансу за брже напредовање у партијској хијерархији. Али, жели да то уради са благословом Реформиста. Шта сам могао него да му пожелим срећан пут, ако је већ тако одлучио, само сам га посаветовао да никад не заборави одакле је дошао и куда је пошао. Безмало да се заклео да ће тако и бити И да никад неће изневерити вредности које ја и Реформисти заступамо.

И заиста, брзо је напредовао и у ГСС и касније у Демократској странци. Тамо се повезао са својим класићем из студентских дана, Вуком Јеремићем, са којим је завладао Министарством спољних послова у време кад сам ја био амбасадор у Израелу. И на крају доживео да баш он буде тај који ће ми саопштити да сам смењен са тог места када сам открио велику пљачку од двадесет милиона долара у афери „Сателит“ и тражио одговорност свих учесника. Од Давинића, Лабуса и Маровића, који су то започели, до Динкића и Тадића, који су завршили тај посао и узели паре. Не знам да ли је Борко добио делић, али сумњам да јесте јер је и он био укључен у затрпавење трагова. Ето, таква је наша левица, утопјена у десницу.

Миле Исаков, Таблоид

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here