Милица и Наташа симболи страдања српске дјеце у Српском Сарајеву

Поделите:

Дјевојчице Милица Лаловић и Наташа Учур, симболи страдања српске дјеце на подручју Српског Сарајева, убијене су 11. марта прије 24 године у сарајевском насељу Грбавица, које је тада било под српском контролом.

Бездушне убице су 11. марта 1995. године из дијела Сарајева под муслиманском контролом пуцале са зграде „Лориса“ на тадашњем Тргу Пере Косорића, а сада Тргу хероја, на десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу које су се играле ластиша у Улици Раве Јанковић, испред зграде на броју 59.

За тај злочин, као и у многим другим случајевима убистава српске дјеце на подручју Српског Сарајева и Сарајева, нико никада није одговарао.

Само осам мјесеци прије потписивања Дејтонског споразума Милица и Наташа одиграле су своју посљедњу игру, прекинуту смрћу која је дошла из дијела града гдје су рођене и живјеле.

Неискварене дјечије душе још једном су грубо преварене, јер су дјевојчице убијене док је на снази било примирје.

Милица и Наташа одмах су превезене у болницу Касиндо. У записнику из болнице пише да је Милица довезена мртва, док је Наташа умрла 15 минута након пријема.

Тада је доктор болнице Славко Ждрале рекао да су код дјевојчица констатоване тешке повреде главе.

Према његовим ријечима, убице су биле немилосрдне и није било никакве могућности да им буде пружена помоћ.

УБИЈАЛИ СРПСКУ ДЈЕЦУ И ЗА ВРИЈЕМЕ ПРИМИРЈА

Према свједочењима тадашњих становника Грбавице, у вријеме када су убијене дјевојчице није било никаквих ратних дејстава, јер је био склопљен споразум о примирју које су надгледали француски и руски припадници међународних војних снага.

На само неколико десетина метара од њихових пунктова који су били распоређени на линији раздвајања између двије зараћене стране хладнокрвно су убијене Милица и Наташа.

Непосредни свједок убиства дјевојчица, бивши припадник Војске Републике Српске Предраг Чаркић, раније је за Срну испричао детаље мучког и свирепог убиства дјевојчица.

– Нас шест војника сједило је за столом. Пили смо кафу, јели, шалили се. Било је лијепо вријеме, уобичајан дан. Примирје. Мир и тишина, више народа на улицама. Колико се сјећам тај је дан у Сарајево дошао предсједник Француске /Франсоа/ Митеран – причао је Чаркић.

Сјећа се да су се дјевојчице играле ластиша најдаље пола метра од њих, док су у непосредној близини дјечаци играли фудбала.

– Могли смо их, малтене, руком дохватити. Наједном су се зачула два узастопна пуцња, паде прво једна, па друга. Скочили смо, покупили их и склонили у заклон. Кажу да је био један снајпериста. Ма, немогуће да је један, јер убијене су у игри, у покрету – наводи Чаркић.

Он је сигуран да је пуцано са подручја зграде „Лориса“ и некадашњег Трга Пере Косорића, а садашњег, какве ли морбидности, Трга хероја.

Чаркић указује на чињеницу да убице нису пуцале у њих – војнике који су били у униформи и видљиви исто као што су биле видљиве и дјевојчице, него у дјецу како би њихов злочин био још страшнији.

Према његовим ријечима, тако не ради ни животиња кад убија.

– Нисмо одговорили јер смо строго поштовали примирје. Хтјела је наша војска да изађе на линију и пуца, али пошто је било примирје наредба је била да се не смије пуцати – објаснио је Чаркић.

Он је навео да родитељи једне од убијених дјевојчица годинама нису имали дјеце и да је, након што су добили потомка, „неки идиот све то уништио“.– Често одем на гробље у Миљевићима код Милице и Наташе. Често, често…- каже Чаркић.

Он наглашава да Милица и Наташа нису једине дјечије жртве безумних убица, а као примјер наводи случај убиства дјечака Срђана чији је отац био курир у општини Српско Ново Сарајево.

-Давно је то било, па не могу тачно да се сјетим, али мислим да је било 1992. или 1993. године. Знам да се звао Срђан. Погодио га је снајпер са хотела `Бристол` на подручју `Шопинга` испред радње са јуфкама. Само што је изашао из зграде, снајпер га је погодио. Био је брисани простор гдје је погођен. Прилетио сам. Мени је умро на рукама. Доста је дјеце тако убијено – прича Чаркић.

ПОЛИЦИЈСКИ И ПРАВОСУДНИ ОРГАНИ НИСУ НИКАД НИШТА УРАДИЛИ?

Према наводима свједока, девојчице је убио С.П, припадник 101. бригаде такозване Армије БиХ.

Сарајка Фатима Бајрамовић свједочила је да је то учинио Сејо Пискић који је рођен 1956. године у Грачаници.

– Ко зна колико их је снајпериста посматрао и око 15.30 часова одјекнула су два пуцња – посвједочио је својевремено Милан Павловић из Сарајева.

Свједоци су испричали да се Пискић јавно хвалио да је из снајпера убио дјевојчице и још 20 Срба у насељу Грбавица.

Привођен је, али никада није процесуиран. Овај случај не постоји у правосудним институцијама.

Данас нема информација гдје се Пискић налази, а спекулише се да је погинуо или умро.

Упућени у функционисање тадашње такозване Армије БиХ тврде да је Пискић био само дио ланца команде и да је из снајпера, као и остали снајперисти из дијела града под муслиманском контролом, на српска подручја пуцао по задатку свог команданта, што значи да би за овај злочин морали да одговарају руководиоци 101. бригаде или они који су им у систему командовања били надређени.

Из Агенције за истраге и заштиту БиХ /Сипа/ су саопштили Срни да никада нису истраживали убиство дјевојчица Наташе Учур и Милице Лаловић, нити располажу другим корисним информацијама у вези са тим догађајем.

Из Удружења породица погинулих бораца и несталих цивила Сарајевско-романијске регије истичу да не изненађује то што ни овај случај није судски процесуиран, јер је то постала пракса правосудних институција БиХ када је ријеч о српским жртвама, док се са друге стране Срби редовно процесуирају и изричу им се максималне казне.

ПОДИГНУТ СПОМЕНИК СРПСКОЈ ДЈЕЦИ УБИЈЕНОЈ У САРАЈЕВУ

Из Удружења породица погинулих бораца и несталих цивила Сарајевско-романијске регије кажу Срни да случај ових убијених дјевојчица, нажалост, није једини, јер су многа српска дјеца у дијеловима Сарајева под српском контролом убијана и тешко рањавана, али да за то никада нико није процесуиран.

-Српска дјеца и цивили нису убијани и тешко рањавани само на Грбавици него и у другим дијеловима Сарајева који су у рату били под српском контролом – Војковићима, Грлици, Врацама…- истичу у Удружењу.

Они подсјећају на чињеницу да је у Сарајеву у том периоду дјеловала муслиманска терористичка група „Шеве“, чији су снајперисти убијали не само српске цивиле у дијеловима града под српском контролом, него и српске и бошњачке цивиле, међу којима и дјецу, у Сарајеву под муслиманском контролом, а за то окривљивали Србе.

У Удружењу наглашавају да је жалосно да се о овом злочину не прича и да се он спомиње само за вријеме годишњица.

– Жалосно је и што увијек само спомињемо да нико није процесиран, као што то чинимо и за многе друге злочине над сарајевским Србима – констатују у Удружењу.

У знак сјећања на Милицу и Наташу и око 120 убијене дјеце на подручју Српског Сарајева, прошле године је 13. септембра у дворишту Основне школе „Свети Сава“ у Источном Новом Сарајеву откривен споменик свој невино страдалој дјеци са подручја овог града, а 11. март се обиљежава као Дан сјећања на страдалу дјецу Српског Сарајева.

Наташа и Милица биле су ученице ове школе.

На споменику су уклесани стихови пјесника Горана Врачара „Сумрак“, који су посвећени страдалој дјеци.

Споменик је изграђен на иницијативу школског одбора и Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Истично Сарајево с циљем његовања сјећања на 120-оро убијене дјеце, од којих је најмлађе имало 16 мјесеци, најстарије 17 година.

ЗАЈЕДНО И У ЗЛУ И У ДОБРУ

Родитељи убијене Милице рекли су једном, када су смогли снаге да говоре о трагедији која их је погодила, да су се у Сарајево, из којег су прво били избјегли, вратили из избјеглиштва у Војводини, управо на њен наговор.

Наташа и Милица сахрањене су једна до друге на гробљу Миљевићи у Источном Новом Сарајеву, само на пар километара од града у којем су рођене, који су вољеле, а из којег им је на њихову љубав одговорено мржњом која их је и убила.

Остале су нераздвојне и у зло и у добру.

РТРС
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here