МИЛИЦА РАКИЋ – Препрека и брана учлањењу Србије у НАТО пакт

Поделите:

Било је то зло пролеће страхотне 1999-те године када су НАТО звери одлучиле да треба уништити Србе једном заувек и из срца и душе заувек им избрисати помисао да ће Свето Косово и Метохија заувек остати њихово. Било је то сасвим страшно време, тужно време и неупамћено време. Пуних 78 дана и ноћи су завијале сирене и падале су бомбе, летели авиони и летеле крстареће ракете. Србима је тада било јако тешко и нечувено, плакали су и страдавали, али нико их није чуо и није успео да учини било шта што би довело до заустављања бомбардовања. Много су Срби пропатили и када сагледаш и данашње време, видиш апсолутно да та патња не престаје и да траје још увек сасвим. НАТО Агресија је једини злосутни историјски догађај који није добио адекватну пажњу и посвећеност. Када бисмо отишли у било коју Књижару или Издавачку Кућу, тешко да бисмо нашли литературу и књиге које се баве том тематиком. Нема их. И још задуго неће бити било каквих нових литература или Едиција који ће се посетити тим ужасавајућим патњама и страдавањима.

Највише ме боли чињеница то што су невина дечица трпела много и што су многа и страдавала услед налета авиона и разарајућег бомбардовања. Невина и тако мала и беспомоћна нису могли да зауставе крстарећу ракету, да скрену авион са курса или да зауставе распрскавајућу касетну бомбу која је падала. Нису ништа могли да учине док је Агресор био решен да испуни зацртано. Срби су морали да искусе ракетни талас и тог пролећа им се све зацрнило. Пролеће треба да буде симбол за радост, срећу, буђење природе и којечега још, али Срби нису могли да уживају у самом пролећу јер су Агресори испољили ужасавајући мржњу која се никада више у таквом обиму и карактеру испољити неће моћи. Многи мисле да ти догађаји нису толико значајни и да о њима не треба писати и говорити и опасно греше. Жалосно је схватити да су Агресори језиком бомбардовања читавих 78 дана и ноћи разговарали са Србима. Није било повода да се Срби бомбардују и зато је исцениран Рачак да би се оправдало и легитимисало то бомбардовање. А када је отпочело тог кобног и несрећног 24. марта 1999-те године није било начина да се заустави. Увек се треба сетити страдалих из тих дана. Истина заслужује да се чује без обзира на све. Ми и данас трпимо свеукупне последице због бомбардовања док нам ратна одштета није никада исплаћена од стране Америке и НАТО Савеза. И никада неће бити исплаћена. Нас су хтели да понизе, хтели су да нам покажу да Србин нема права на битисање и сопствено постојање.

Да је жива, Милица Ракић би данас имала 24 године. Њено име остало је дубоко урезано у Народу. Убијена је 17. априла 1999. године када ју је током НАТО бомбардовања погодио гелер у кући у Батајници.

Те 1999. године освануо је пролећни 17. април. Бомбардовање је почело двадесетак дана раније и Породица Ракић је мислила да горе не може бити… Нажалост преварили су се.

Око 21 сат, тог кобног 17. априла 1999. године сирене су означиле ваздушну опасност. „Милосрдни Анђео“ је кренуо у још једну своју геноцидну мисију. Само 45 минута након тога ракета погађа кућу Породице Ракић у Батајници… Погађа Девојчицу која није била ни свесна да се око ње одвија рат, погађа трогодишњу Милицу Ракић! У пролеће, када се све рађа, Милица је умрла.

НАТО је 24. марта 1999. године у 20 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ да би се касније удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана и ноћи тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, Цркве и Манастири. Коначан број жртава званично није саопштен, а српске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених.

Мала Милица је била на ноши у купатилу… Мама ју је само на трен оставила како би јој припремила кревет за спавање, међутим, није ни знала да ће тај кревет остати празан и да ће њена Ћерка заспати сама пре него што је мама спусти у топлу постељу.

Врата на купатилу су била отворена. Зачула се јака детонација, стакла су попуцала, плочице и фасада, све се разлетело! Како је раније испричао, Жарко, тата страдале Девојчице утрчао је у купатило. Тај призор ће му зувек остати у сећању: дете му је лежало мртво на поду, око ње је било препуно крви, али надао се да је Милица и даље жива… Узео ју је у руке, сјурио се низ степенице, однео у ауто и превезао у болницу, међутим, тамо су могли само да констатују смрт.

Вест о смрти мале Милице потресла је читаву земљу! Ионако бесни на неправду која им се догађа, Народ је био још огорченији на НАТО трупе које су усмртиле недужну трогодишњу Милицу Ракић.

Комшије несрећне Породице су са ужасима описивале стравичан догађај. Један од суседа је изјавио: „Чуо сам детонацију. Онда сам чуо врисак. То је био најужаснији врисак који сам икада чуо у животу. Онда кукњаву и запомагање.”

Бол не јењава, туга не престаје. Родитељи мале Девојчице снагу су нашли у старијем сину Алекси, али и у ћерци, коју су добили након Миличине смрти. Наиме, у тренутку трагедије, мама трогодишње Девојчице је била је трудна, а за то је тек после несреће сазнала. Трудноћу је провела на путу до и од места вечног починка прве ћерке.

Породица Ракић и даље живи на истом месту, на зиду и даље су остале рупе од гелера… То се да поправити. Шта ће са рупом у души која је остала после Милице? Кроз њу ће увек дувати оштри, хладни ветрови…

Убијали су нас јер су желели да нас убијају и да нас сакате на све могуће начине. Остадосмо без Милице Ракић и та празнина никада неће бити попуњена. Гађајући војни аеродром у Батајници, Агресор је усмртио и малу Милицу Ракић. То се тешко заборавља и још теже прашта. Апсолутно. Мала Милица Ракић је тек започињала живот и тек је напунила трећу годину живота и није добила право на живот које се свакоме данас гарантује и изучава се у оквиру предмета Мађународно јавно право и Међународна људска права на Правним факултетима. Ко ће надокнадити нестанак Милице Ракић? Ретко ко. Оних 140 војних вежби са НАТО Савезом од 2006-те године јесу добрано свима нама показатељ да се и даље уринира по страданију Милице Ракић и ти ИПА и СОФА Споразуми закључени са НАТО Савезом јесу бестијално и брутално скрнављење сећања на Милицу Ракић. То још више боли и отвара рану која не може да зацели како време неумитно пролази из дана у дан. Милица Ракић не може на миру да почива и то јесте застрашујуће.

Милица Ракић мора да нам буде препрека и брана учлањењу у злочиначки и агресорски НАТО Савез јер се од 2006-те године ипак приближавамо том Савезу на разноразне начине од стране наших поганих и покварених Властодржаца. Породица Ракић је остала без Милице и нисмо дужни да то пренебрегнемо и олако заборавимо. Ране боле, а ова нарочито боли када о њој полемишемо. Нећу никада заборавити Милицу Ракић и увек док је Србаља треба да се одржава сећање на Милицу Ракић без обзира на све. Батајница више никада неће бити исто након погибије Милице Ракић.

Тужно је схватити да нема нека књига или Зборник који би био посвећен Милици Ракић. Холанђани су успели да објаве „Дневник Ане Франк“ која је страдала у Аушвицу 1944-те године не дочекавши да Савезници ослободе Холандију од Хитлерове Немачке и тако је цео свет чуо за Ану Франк, само нико није чуо за малу Милицу Ракић. За Милицу Ракић није било говора ван Србије и Срба. То тако онеспокојава да се ја покаткада запитам да ли моје постојање као Бића и Битка уопштено вреди и нечему ипак користи у данашњици.

Сећање на Милицу Ракић мора живети без обзира на све. То је наша дужност и обавеза и шта год се око нас дешавало, ми морамо да памтимо Милицу Ракић и да она живи кроза све нас. Ми то можемо учинити и треба да буде збачена свака она Влада и сваки онај Председник Србије који се усуди да Србију учлани у НАТО Савез који је крстарећом ракетом усмртио малу Милицу бомбардовавши војни аеродром у Батајници. Све је до нас самих и нико нама не може помоћи да се сећамо Милице Ракић ако сами не осећамо потребу да то учинимо. И заиста се не могу пребројати трагедије и недаће које смо доживели и проживели као Народ и Нација. Толико их се збило да је заиста право правцато чудо како још уопштено и постојимо као Народ и Нација. Исмејавала се Милица Ракић и у Задруги Жељка Митровића и нисам приметио да је укинута и да јој је забрањено емитовање. Ако тако треба да поступамо, неће од нас много остати. Породица Ракић и данас пати и болује због Миличине погибије, а ми морамо да се мењамо из корена.

Вечна ти слава и спомен мала Милице Ракић!

Србислав Миљковић

Националист

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here