МИЛИОН МАЊЕ-ВИШЕ И 4 РАЗЛОГА

Поделите:

У сред летњих одмора, без јасног непосредног повода, председник Вучић се обратио нацији како би по ко зна који пут указао да је што пре неопходно решење проблема са Албанцима.
За то, по њему, постоје 4 разлога. Први разлог – потреба за дуготрајним миром између Срба и Албанаца, сам по себи није споран, јер нико разуман не жели рат, али пошто међународне снаге контролишу ситуацију на Косову и Метохији он није нимало изгледан, осим у таблоидима под контролом власти. Други, да је то потребно ради убрзаног економског развоја земље, јер више не би било отежавајућих фактора, који нас, како каже, спутавају читав век, не делује претерано уверљивоп а то би. Није убедљив ни трећи разлог, односно, да би то довело до повећавања страних инвестиција и поправљања имиџа земље. Председник је том приликом и сâм навео да су највеће у региону, па је питање како ће баш то повећати инвестиције, када друге државе у региону, које немају косовски проблем, имају мање инвестиције?
Међутим, посебно је проблематичан последњи, четврти аргумент, а то је да ће, по анализама, Срба у одсуству договора, бити 2050. године за милион мање него у случају споразума.
Да видимо шта то конкретно значи? Да ли ће у наредних 30 година бити рођено милион деце више у Србији, или ће, рецимо, бити рођено 500.000 деце више а 500.000 људи ће одустати од емиграције, ако дође до споразума са Албанцима? Каква је то рачуница којом председник очајнички барата покушавајући да убеди грађане у исправност своје политике?
Ако погледамо само 3 суседне државе, чланице ЕУ – Мађарску, Румунију и Бугарску које немају „проблем“ са Албанцима, видимо да ни њихова демографска ситуација није нимало боља. Тако је Бугарска од 1990. године изгубила 1.900.000 становника (преко 10 година узастопно фертилитет је био испод 1,3 детета по жени плус емиграција) и данас има мање становника него Србија без КиМ. Мађарска је нешто боље „прошла“, али само зато што је имала велики број досељених Мађара из окружења (укључујући и Србију) и то са стопама фертилитета које су ниже од српских – при том без ратова и санкција. Румунија је изгубила око 4 милиона становника, и тек је пре 4-5 година некако дошла до стопе фертилитета од око 1,5 (броја деце по жени) што је незнатно боље од 1,44 колико има Србија. Међутим, ако би искључили велику популацију Рома, која значајно расте у Румунији (за 20 година увећање од 50%), дошли бисмо до закључка да фертилитет Румуна није нимало бољи од Срба.
Још трагичнија ситација је код последње принове у ЕУ, Хрватске, у којој је од пријема у ЕУ 2013. године наступио прави стампедо у емиграцији ка западним чланицама Уније, па се процењује да Хрватска губи чак 70.000 становника годишње. Тако званична немачка статистика показује да је број досељених држављана Хрватске од 2013. године експлодирао са 2-3.000 годишње на 56.000, колико их је дошло само у току 2017. године у Немачку (око 10-12.000 у исто време се вратило у Хрватску). Укупна емиграција из Хрватске се упетостручила од када је Хрватска 2013. године ушла у ЕУ, са око 12-14.000 грађана на око 66.000 грађана који су напустили државу.
Ниједна од наведених држава, чланица ЕУ, нема никакав посебан проблем са националним мањинама (постоји проблем Мађара у Румунији, али нема конфликта), а напротив све бележе низак фертилитет и имају велику емиграцију на Запад, која је драстично увећана после пријема тих држава у ЕУ.
Није велика мудрост направити демографске пројекције које ће показати како број становника Србије може бити мањи или већи за милион у наредних 30 година. Наталитет и емиграција су два кључна фактора, и варијације тих бројева дају различите пројекције. Проблематично је, а рекли би и скандалозно, везивати те бројке у везу са решавањем косовског питања.
Хрватска је, колико год то сурово звучи, „решила“ питање Срба, постала чланица ЕУ и НАТО, и не само упркос томе, него и управо због чланства у ЕУ, доживела стравичан демографски пад.
Уместо тражење по сваку цену разлога за „разграничење“ са Албанцима, како је на крају председник Вучић и формулисао своја размишљања, прави разлог за забринутост око демографије било би учлањивање Србије у ЕУ фамозне 2025. године, што показују горенаведени примери. Тада би се широм отворила врата за миграцију ка ЕУ – и у Србији би се поновио хрватски случај, са неконтролисаним егзодусом пре свега стручних кадрова.
А за нашу демографију много би више помогло да власт на најважније позиције у држави именује стручне људе, да омогући напредовање и запошљавање према способностима а не услед чланске карте СНС-а. Да се направи озбиљна стратегија привредног развоја са ослонцем на кључне ресурсе које Србија поседује. И уз то, да не да не дозволи да највредније српско предузеће-ЕПС води необразовани и нестручан кадар.
Јер у нормалној и уређеној држави људи би волели да живе – а то не зависи, или врло мало зависи, од исхитреног решавања косовског чвора. Много више зависи од политике коју води председник Вучић, а она не охрабрује никога ни за останак у земљи, нити за повећање броја деце.

Богдан Петровић

Коментар објављен у јулском броју Нове економије

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here