MILO LOMPAR: Samo usamljen čovek neumorno govori i piše

Podelite:

OVOGODIŠNJI dobitnik nagrade „Meša Selimović“ dr Milo Lompar autor je zapaženih i nagrađenih knjiga o Milošu Crnjanskom, Dragiši Vasiću i Njegošu. Nagrađenom knjigom „Crnjanski – Biografija jednog osećanja“, koju je objavila „Pravoslavna reč“, profesor na Filološkom fakultetu i direktor Zadužbine Miloša Crnjanskog vratio je u žižu interesovanja jednog od najboljih srpskih pisaca svih vremena.

– Drago mi je zbog okolnosti da je ovo prva knjiga naučne, kritičke i književne esejistike koja je dobila ovu nagradu, jer je tako odato priznanje istrajnom radu brojnih proučavalaca koji unapređuju naša znanja o književnoj umetnosti kao umetnosti najtananijih osećanja i misli: večno zaokupljenih čovekovim mestom u svetu – kaže, za „Novosti“, Lompar.

* Šta vas, inače, motiviše da decenijama pišete o Crnjanskom?

– Premda predstavlja ređu pojavu, nije nepoznato da pojedini proučavaoci književnosti posvećuju nekoliko knjiga jednom piscu. To znači da oni najvažnije sadržaje svojih razmišljanja, bilo da je reč o antropološkim, psihološkim, istorijskim ili poetičkim sadržajima, povezuju sa duhovnim (književnim) iskustvom koje ocenjuju kao reprezentativno za svet kulture i bitno za njihovu istraživačku maštu. Tako je, recimo, Nortrop Fraj proučavao Blejka, Berđajev i Šestov – Dostojevskog. U hrvatskoj kulturi je Stanko Lasić tako proučavao Krležu. U slovenačkoj je Dušan Pirjevec tako proučavao Cankara. Kod nas: Nikola Milošević – Dostojevskog, Miron Flašar – Njegoša. U duhovnom iskustvu Crnjanskog jezgre se neka od najznačajnijih osećanja života: melanholično, tragično, ironično, patetično, groteskno. Kao zajednička nit pojavljuje se osećanje stranosti: i u duhovnom iskustvu čoveka, i u njegovoj svetskoj sudbini, ono je jedno od najprisutnijih i najznačajnijih. Što se mene lično tiče, napisao sam i tri knjige o Njegošu. Premda su to veoma različiti pisci, oni pokazuju da me prvenstveno interesuje individualni talenat u raznostranosti svojih odnosa i iskustava.

* Život Crnjanskog je veliki roman. Kako je to sagledati velikog pisca „izbliza“?

– On je bio podeljena ličnost: imao je snažno osećanje društvene inferiornosti i snažno osećanje umetničke superiornosti. Nikada nije do kraja bio spreman da prihvati da umetnička vrednost nije i društvena činjenica. Između duha i sveta on je egzistencijalno izabrao duh. Odbacivši svet u svom duhu, hrleći mu u susret u okolnostima života, postao je odbačen: stranost njegove duhovne putanje postala je stranost njegove kulturne sudbine. Tako se njegova egzistencija prepoznala kao autentična: stranac uvek i svuda. Otud neprestana čežnja za zavičajem.

* Smatrate li da ste uspeli da rehabilitujete Crnjanskog ili se može očekivati još ponešto?

– Promenu perspektive u shvatanju jednog izuzetnog umetnika, kao što je to Miloš Crnjanski, može osigurati promena kulturnog modela u kojem se oblikuje svest o vrednosti. To je dug proces u kojem se dotiču raznostrane sile: društvene, kulturne, estetske, političke, ekonomske. U njihovom jezgru je igra između ličnosti i moći. Tamo gde moć potiskuje ličnost, nema čula za neuklopivog pojedinca. Samo za njega. Druge vrste velikih umetnika – Gete, Njegoš, Andrić – lako se prihvataju. Tamo gde ideja o ličnosti postaje vrh kulturnog kretanja, takvo čulo obezbeđuje promenu ukupne perspektive. Sile koje su Crnjanskog stavile na marginu našeg kulturnog iskustva svakako preovlađuju i u sadašnjoj situaciji srpske kulture.

* Da li je nagrada „Meša Selimović“ za vas dovoljno inspirativna da odškrinete neka nova vrata iz njegovog života?

– Da bi se osvetlio jedan život u onome što ga čini reprezentativnim za naše iskustvo, neophodno je – po mom mišljenju – osvetliti duh koji lebdi iznad samog životnog impulsa, kao magla iznad vode. Pre nego što sam pokušao da osvetlim egzistencijalni i kulturni položaj Crnjanskog, posvetio sam tri knjige njegovoj književnoj umetnosti. Da bi bio shvaćen na ovaj način, pisac „Derviša i smrti“ čeka takvog posvećenika.

* Kako tumačite činjenicu da se pisci čitaocima obraćaju kao blogeri, kolumnisti, a o književnosti se govori incidentno?

– Književnost prestaje da bude stvar javnosti: i kada je – kao u ovom razgovoru – u javnosti. Lišena posredničkih obaveza, masovnosti koja ju je pratila proteklih vekova, ona ostaje sama strast. Ko je oseća, mora patiti, jer to je njeno drugo ime. Potraga za javnošću, u oblicima kazivanja koje pominjete, nije potraga za književnošću, nego beg od samoće. Sve samlji, čovek neumorno govori i piše.

* Da li je biće umetničkog napadnuto onda kada se poriv za autentičnošću suspenduje političkom korektnošću?

– Čovek se prepoznaje u naizmeničnoj igri stranosti i autentičnosti: biće umetničkog se otkriva u mogućim odnosima između njih. Politička korektnost sputava umetničku autentičnost, jer je cilj da se ne pobudi autentičnost čitaoca. Autentičan čitalac, nošen strašću, može postati autentičan u pobuni: kako to dozvoliti kad je oglašen kraj istorije, jer živimo u najsavršenijem od svih svetova?

NIJE LAKO BITI SRBIN

MEŠA je jednom rekao da je „Srbin slavno biti, ali i skupo“. Da li je bio u pravu?

– To je napisao u pismu Miodragu Maksimoviću od 14. marta 1964. godine. Objasnivši zašto je odbio ponudu da postane hrvatski pisac i opazivši kako je Beograd selektivno (ideološki) otvoren za pisce svih tadašnjih jugoslovenskih republika, Meša Selimović je pisao: „Sva boranija našla je mesto u beogradskim bibliotekama… Mi? Bože sačuvaj, zemlja bi se prevrnula kad bi se i to čudo desilo.“ Zašto? „Da smo Šiptari, da smo Mađari, da smo Turci, bili bismo po nekom ključu uzeti u obzir. Ali – mi smo Srbi iz Bosne.“ Ipak je potom došao da u tom gradu živi.

novosti.rs, Dragana Matović
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here