MILOŠ KOVIĆ: Kulturni rat u SAD

Podelite:

„Jeste li hrišćanin?“ – upita me kelnerica, pre par sedmica, u jednom restoranu u Šarlotu, u američkoj Severnoj Karolini. Zatečen pitanjem, koje bi u Evropi bilo isuviše lično, dok bi ga neko možda protumačio i kao udar na privatnost, okrenuh se i pažljivije je pogledah. Simpatična sredovečna gospođa, četvrtaste, tipično američke građe, bezazlenog lika. Zašto me je to pitala? Odakle joj takvo pitanje?

Čula je da se za našim stolom razgovara na srpskom jeziku. Iz naše potonje konverzacije bilo je jasno da o pravoslavlju i Srbima nije znala gotovo ništa. Ipak je, dok je čekala da naručimo ručak, nizom novih pitanja, nastojala da tačno razabere u šta to veruju pravoslavni hrišćani. To nije bila puka radoznalost.

Ruku punih čaša i tanjira, nije ni mogla ni htela da nas preobraćuje u svoju veru. Nije imala ni trunku od one tipične nasrtljivosti američkih propovednika.

Nalazili smo se, istina, u „biblijskom pojasu“ južnih američkih država, u kojima Sveto Pismo, crkva i vera nisu tek obične reči. Šarlot se i danas, od milja, naziva „gradom crkava“. Pa ipak, pitanje je bilo neočekivano, možda ponajviše zbog mesta i trenutka u kome je postavljeno.

Od početka mi se činilo, i taj utisak se vremenom u meni samo pojačava, da ovim pitanjem nije toliko htela da sazna ko smo mi, koliko da nama kaže ko je ona. Bilo je to kao da je nosila majicu ili bedž sa natpisom: „Ja sam hrišćanka“. Govorila mi je kasnije, radosno i otvoreno, o svojoj anabaptističkoj veri i o svom pastoru. Ali zašto je htela da se na ovaj način predstavi pred strancima?

Osnovni utisak koji nosim sa tog dugog putovanja kroz petnaest država SAD jeste – gotovo opipljiva napetost. Osetite je čim otvorite novine ili uključite televizor. SAD nisu od juče podeljene na protestantsku, belu, konzervativnu unutrašnjost i na multikulturne, multirasne, liberalne gradove. Linije podele nikada nisu bile jednostavne i jednosmerne. Ponekad krivudaju kroz ista sela i gradove, pa čak i kroz iste porodice. U SAD je, međutim, danas u toku do skora nezamisliv kulturni rat. Gospođa iz restorana u Šarlotu htela je, uprkos ko zna kome, da objavi kom svetu pripada. I da objavi da je spremna da stane u njegov stroj.

Ratne sekire iskopane su onog časa kada se za predsednika SAD kandidovao Donald Tramp. Narod SAD, ili njegova konzervativna većina, uprkos medijskoj hajci, pošteno ga je izabrao. Oni koji su do juče bili na vlasti, u eri dinastija Klinton i Buš, poznati pod različitim imenima – liberalne elite, neokonzervativci, duboka država, vojno-industrijski kompleks – od tada pokušavaju da ponište volju naroda i sruše Donalda Trampa. Američki predsednik je pre nekoliko dana na svom Tviter nalogu citirao izjavu Roberta Džefrisa, jednog od vodećih anabaptističkih pastora u zemlji, u kojoj se kaže da bi Trampov opoziv mogao da izazove drugi građanski rat u SAD, sličan onom vođenom od 1861. do 1865.

Ovakve bojazni dolaze i iz kulture velikih gradova. Jedan od onih koji ih iznose je i uticajni istoričar Najal Ferguson. On je još prošle godine upozorio na to da će u vreme predsedničkih izbora 2020. SAD biti „posebno ranjive na nasilna previranja“. Uočio je nepomirljiv rečnik i dela Trampovih levičarskih protivnika. Nije zaboravio ni na neprijatnu sličnost sa 1860. godinom, kada je deo zemlje krenuo u građanski rat i secesiju, zato što je odbio da prihvati rezultate izbora na kojima je pobedio Abraham Linkoln. Štaviše, Ferguson nije propustio da pomene da je za ovu analogiju prvi put čuo od predsednikovog glavnog ideologa, Stivena Benona.

Čitaoci Politike setiće se da je u građanskom ratu između Unije i Konfederacije stradalo preko 600.000 Amerikanaca, više nego u oba svetska rata uzeta zajedno. Moderne SAD rođene su u građanskom ratu. To je bila čak i Američka revolucija, u kojoj su opljačkani i proterani svi lojalisti, verni britanskoj kruni, po nekim izvorima cela trećina stanovnika tadašnjih kolonija. Američka kultura i danas opsesivno pokušava da reši dva najsloženija pitanja američke istorije, uništenje starosedelaca i porobljavanje Afrikanaca. Konfliktni potencijal američkog društva je ogroman. Na ulicama Detroita i Los Anđelesa on je golim okom vidljiv.

Zapadna antisrpska medijska propaganda iz devedesetih, u prvoj deceniji 21. veka usmerena je protiv Rusa, da bi se danas vratila kući i okrenula protiv ubedljive većine sopstvenih građana. Trampove glasače i one koji su podržali britanski Bregzit ona gotovo svakodnevno doslovno dehumanizuje.

Kako će se to završiti, ostaje da se vidi. Sve ukazuje na to da čekanje i jačanje moraju da budu ključ naše ukupne spoljne politike.

 Politika
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here