Милош Шобајић: Косово је наша душа, никакво давање окупатору не долази у обзир

Поделите:

Гост Марине Рајевић Савић био је наш чувени сликар Милош Шобајић. У емисији Док анђели спавају говорио је о свом животном путу и уметности, али и посебним осећањима које гаји према Косову и Метохију. Косово је наша лепота и душа и остаће српско. Никакво давање окупатору не долази у обзир.

Живот и уметност нашег чувеног сликара Милоша Шобајића водили су од Папука где је рођен, преко Београда, Париза, па до Кине и Русије чији је почасни грађанин. О делу Шобајића написано је пет монографија, а он сам је 2018. године објавио књигу „Сликај и ћути“.

Са својом супругом воли да обилази Србију и манастире, а према Косову и Метохији гаји посебну емоцију:

„Косово је наша лепота и наша душа. Хтели бисмо поново да се венчамо у Дечанима. То је мени толико прирасло срцу, као и моји Шобајићи и Црна Гора, и Србија и Београд, то је све нераздвојно. Тако да сам изненађен да се данас уопште разговара са окупатором шта да се ради, да ли да признамо, да ли да поделимо. То је мени непојмљиво. Никакво давање Косова окупатору не долази у обзир, и уопште разговор са окупатором је ја мислим по Уставу забрањен, ја сам тако учио у школи. Сигуран сам да ће Косово остати српско“.Шобајић се осећа као седамнаестогодишњак иако је открио да је у сваком друштву најстарији. То некада није био случај, него је гледао на друштво као у неке старе, озбиљне људе. Сада је, како каже, он тај старији кога би требало да слушају ако су пристојни.

Од очеве фамилије је наследио уметнички ген, а од мајке ген дружења и слободоумља. Мајка Мирјана говори да је Милош откад се родио био живахно дете, а да је чим му је оловка дошла у руке, почео да црта и да је његов отац био пресудан да се он посвети сликарству и упише Академију. Енергија коју има је права вулканска енергија, и то се осећа и на сликама, и у животу.

„Ја бих волео да је имам далеко више и стално мислим да немам довољно ни талента ни енергије, да ми треба много више доза да бих радио то што желим. Ја не осећам да сам енергетичан човек, али осећам да имам велику жеђ за радом, да радим као да имам 20 година, и да ми се чини да сам сада много јачи него што сам био тада. Мање сам лењ сигурно. У ствари, ја се борим против своје лењости и често на силу одлазим да радим. У атељеу могу да будем данима а да не радим ништа, само да гледам. И гледање је стварање, али ми је циљ да дођем до тог момента да се спојим са Свевишњим и када ми он каже „сад си у форми“, онда да радим. Јер стварно ми се деси да три, четири сата не осетим да је прошло време радећи и тада су најбољи резултати тог мог рада“, каже Шобајић.

sputnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here