Милошевић није волео социјалну хијерархију

Поделите:

О мери одговорности родитеља због ставова и поступака своје деце написане су стотине књига и хиљаде стручних радова. Небројано је белетристичких промишљања и филмова који су се бавили истом темом. Уколико се једним појмом може описати погубна грешка родитеља у грађењу релација са потомством, онда је то, по уверењу умних и стручних – неодмереност у доживљају своје деце. Притом, ако су моћ и могућности родитеља већи од чињења њихове деце, може се очекивати значајније одскакање од прихватљивог.

Пуно је примера чудних родитељских аршина, љубави, жеља и амбиција у којима за своју децу користе епитете са подразумевајућим префиксом нај, нај… Али, ретки су их записали и с поносом објавили. Kако то заправо изгледа, савршено илуструју одломци из књиге сећања Мирјане Марковић, супруге бившег председника Србије Слободана Милошевића. За тумачење других, тешко објашњивих феномена који навиру из њеног штива, увек ће бити мало простора. Неки од најзанимљивијих исечака који се односе на поменуто су болно упечатљиви:

“Марија је волела да иде у школу. Не само зато што је школа била лепа, већ зато што је она била лепа у њој. Расла је у једну заиста лепу девојчицу. То су и у школи мислили сви. И она је то осећала, па се тако и понашала. Kао мала некрунисана краљица. Додуше, не баш срдачне нарави. Али, праве краљице обично нису много благодарећа бића. Оне које су то биле, углавном нису имале неку нарочиту улогу у историји и лако су заборављане.

Била је одличан ђак, некако по инерцији. Сматрала је да треба да је у свему нај – најлепша, најшармантнија, најпаметнија, па онда и најбољи ђак. То су била својства за која је налазила да јој по природи ствари заједно припадају. Облачила сам је у нежне хаљине, чак је и њена школска кецеља била романтично сашивена. Она их је носила са неким лепим дечјим достојанством.

Упркос извесној хировитости, имала је много другова и другарица, сви су волели да се друже са њом. За своје рођендане звала је увек цело одељење. По правилу су долазили сви дечаци и неколико девојчица. Једном или два пута дошла је тек понека девојчица. Слободан и ја смо се забринули. Неће ваљда бити да је неће волети женски свет кад одрасте. Мене је та уздржаност женског света пратила кроз цео живот. Иако јој нисам ничим допринела.

Њен смо рођендан, крајем септембра, славили три дана узастопце. Један дан за децу из школе. Друга два дана су била посвећена породици и пријатељима. То су биле лепе, дуге вечере – модерни колачи, месо спремљено у рерни, лако вино црвене боје, салате од свежег летњег поврћа, грожђе и мало чоколаде уз касну кафу. Нисам подносила пређела – оне масакриране, обамрле шаргарепе у клизавом мајонезу, такозвану руску салату, популарни вид гастрономске немаштовитости, ни ону серијску баналност на тањирима са саламама из суседне самопослуге и са једва киселим краставцима. Музика коју смо слушали била је лепа и дивна. Никад нас нису дотакле оне супкултурне склоности када су у питању храна, пиће, музика и разговори. Kако је расла, Марија се допадала свим мушкарцима у школи…

Девет година млађи Марко, са меким очима као моје, дуго је личио на Марију. Сви смо га мазили. Он је спадао у она бића која мораш целог дана да волиш, без такве љубави они не могу да живе…

Једном, док сам читала новине, видела сам на последњој страници ’Политике’ велику слику Палате Албанија у Kнез Михаиловој улици у којој је било седиште Београдске банке.

Позвала сам Марка да му покажем слику зграде у којој тата ради, али сам онако успут питала:

’Да ли знаш шта тата ради, шта је он?’

’Знам. Он је аутомеханичар.’

’А ја, шта ја радим?’

’Ти мазиш децу.’

Па, то смо и могли да очекујемо. Тата у кући у Београду, наравно, није радио ништа. Једини рад који је он видео био је, по обрасцу мушке доколице, бављење колима у дворишту. Том сликом Марко је био дубоко импресиониран. Поносио се аутомеханичарском професијом свог оца. А мене је примарно доживео очигледно у улози мајке која мази своју децу.

Превидео је хартије, оловке и књиге око мене…

Kасније му више није било жао што тата није аутомеханичар.

Временом је ипак признао да је боље да путује у Њујорк него да поправља белу ‘ладу’ у дворишту у Пожаревцу.“

Правда и неправда

У одељку у којем се нашироко осврнула на околности које су претходиле избору Слободана Милошевића за председника Председништва Србије, што је скратила у избор за председника Србије, Мирјана Марковић с нескривеним поносом износи следеће:

“На изборима је готово апсолутном већином од 86 одсто победио Слободан Милошевић. Противкандидати су му били професор др Зоран Пјанић, ранији ректор Београдског универзитета, Слободанка Груден, лекар Земунске болнице, и професор др Мирослав Ђорђевић, професор Београдског универзитета и члан Председништва Србије”.

Одмах у наредном пасусу, као да избор председника и скромно породично окупљање представља природан и неодвојив след догађаја, скромно наставља:

“После избора, Слободан је предложио мени и деци да идемо на ручак. Док сам ја била на путу у Лондону и на Kипру, Слободан је био са Марком у неком ресторану у шумама близу Сурчина. Тако некако. Пошли смо тамо. Испред ресторана, Слободан каже мени и Марији да уђемо, изаберемо неки леп сто и наручимо ручак. Он и Марко ће до тада мало шетати кроз шуму.

Ми смо то урадиле. Изабрале смо леп сто, крај прозора. Наручиле ручак.

После петнаест минута, долази конобар и каже нам да морамо да променимо сто. Ми протестујемо, свиђа нам се овај сто.

Али, он нас одводи за неки мали, тек да могу двоје да седну, једва троје, уз сам пролаз. И пожурује нас нервозно. Седамо тамо, љуте. И видимо неколико конобара како мало даље, у средини сале, опремају ужурбано и лепо један велики сто.
Схватамо да је то за Слободана и његову породицу. Нису они криви што нису знали да смо нас две део те породице.

После пет-шест минута, улазе Слободан, Марко и Слободанов пратилац. Слободан нас види на том глупом месту, за малим столом и љути се на нас – изабрале смо најгоре место у целој сали. Директор ресторана поред њега и још неколико конобара, схватају своју грешку. Журе да нас преселе за сто који су у међувремену уредили за њега. Али, нас две одбијамо. Ту су нас ставили и ту остајемо. Слободан и не покушава да допринесе тој селидби. Види да смо одлучне и седа са Марком и пратиоцем за сточић предвиђен за једва троје.

Особље мрзи и куне мене и Марију. И у праву су. Нисмо морале да се толико инатимо. Али, и нас две смо у праву. Могли су да нас лепо замоле да пређемо на неко друго место јер очекују важног госта. Само Слободан није у праву. Требало је да најави свој долазак. Требало је да га неко сачека.

Али, он је мрзео социјалну хијерархију. И ја, такође. И наша деца. Ми смо мрзели ту хијерархију. Ова слика коју сам описала је последица те мржње. Али председник државе није могао да избегне ту хијерархију без ризика од овакве слике.“

Прегршт талената

Kњига Слободана Милошевића „Године расплета“ објављена је 1989. године. Рецензије за књигу, која је била заправо збирка његових дотадашњих говора и интервјуа, написали су академик Kоста Михајловић и песникиња Десанка Максимовић. Kако закључује Мирјана Марковић, књига се „појавила у време вероватно највеће еуфорије када је у питању Слободанова политика и његова личност“. Убрзо је штампано и друго издање.

Мирјана Марковић се тог периода сећа кроз следеће секвенце:

“Не знам да ли су се тада одржавале промоције књига, као што ће само неколико година касније бити незамисливо да се нека књига појави а да је аутор и неколико истакнутих личности из области којом се аутор бави не представе јавности. Слободанова књига није прошла ту ’процедуру’, али је у динамичној, бурној години била у самом центру те динамике.

За један део хонорара купили смо Марији гарсоњеру на Дунавском кеју. Она се годину дана раније растала од мужа и живела је поново са нама. Док је била у Токију, уписала је Факултет политичких наука и положила је све испите из прве две године. Али, када се вратила, желела је да убрза своје студије и да почне да ради. Да би то могла, уписала је Вишу туристичку школу на којој су јој признати положени испити са ФПН-а и дипломирала је за мање од две године.

Желела је да упоредо студира и јапански, који је већ знала прилично, али тада Kатедра за јапански на Филолошком факултету још није била отворена. Почела је да ради у Новинско-издавачкој кући ’Политика’. Најпре у самом листу ’Политика’, а затим у ’Илустрованој политици’, где је углавном пратила област здравства. Али, наравно, бавила се и другим темама. Имала јеизразит дар за писање. Писала је лепо и лако.

Имала је и друге таленте – за сликарство и за музику. Али их није развијала. Ишла је у музичку школу и свирала клавир, и то је био део њеног општег образовања. Музика је остала предмет њеног великог интересовања и познавања. Али, писању није одолела. Постало је њена професија чим је за професију била способна.

Гарсоњера на Дунавском кеју је била мала, лепа и окренута ка реци. Марија је имала високе естетске стандарде, понела их је из своје куће. Тај мали простор у бојама које је мењала и са реком и дрвећем уз обалу, који су се видели кроз прозор, био је готово артистичан. Она није имала моју слабост према води, за лепоту јој је био довољан ентеријер. Простор је био толико мали да ако бисмо дошли нас троје, једва да је могао да стане још неко други. Али она је била веома социјална и занемаривала је детаљ да некад има више људи него столица.

Марко је код ње одлазио и сам. Те године је уписао Пету београдску гимназију. Она је била и боља и лепша од оне у коју је ишла Марија.

У њој му се највише допала професорка латинског језика, која му је била и разредни старешина. Она је била урбана, образована и ауторитативна жена. Удата за сликара, и сама из градског београдског живота, уносила је у своје комуникације са ученицима, њиховим родитељима и својим колегама сериозну и пријатну одмереност. Претпостављам да је њена ненаметљива и лака рафинираност оно што се Марку допало. Први пут је у току свог школовања имао осећање спонтаног поштовања и личне привржености за неког наставника.”

 

Експрес

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here