МИЛОВ ИСТОРИЧАР ТВРДИ: Његош није био етнички Србин! ЕВО СРАМНОГ ОБЈАШЊЕЊА

Поделите:

На црногорском порталу Антена М освануо је срамотан текст Мр. Сци. Новака Аџића, правника и историчара, докторанда историјских наука. Преносимо га у целости, како бисте имали увид у све што је он написао. Нечувено је.

„Петар ИИ Петровић Његош, његово државничко и књижевно ђело и укупна његова заоставштина, пуно више од једног века, предмет су перманентне идеолошко-политичке, националне и националистичке, неретко и шовинистичке, те верске, језичке, културне и друге злоупотребе. То је, небројено пута, долазило до изражаја (у већој или мањој мери) кроз читави, XX век и то траје, интензивно, и у овом, XXИ веку.

Становишта сам да мртви Његош, дакако, ни субјективно ни објективно, не може бити историјски и идејно одговоран за неђела оних који су их чињели са његовим именом на уснама и са његовим ликом на транспарентима и другим паролашким средствима, која су коришћена у идеолошко-политичкој и пропагандној, ратнохушкачкој и ратној акцији разних кругова и центара власти и моћи, поготово у потоњој деценији XX вијека на простору ратом захваћене бивше СФРЈ.

Једно је истински, оригинални и аутентични Петар ИИ Петровић Његош из прве половине XИX вијека, а нешто сасвим друго масовна злоупотреба и инструментализација Његоша у XX и XXИ вијеку. Његош је био црногорски владар, државник Црне Горе, пјесник слободе, филозоф, мислилац, дипломата, реформатор и поглавар аутокефалне Црногорске православне цркве, који је оставио бројне трагове у својим записима о њеној аутокефалности. Слободна и независна Црна Гора и опстанак црногорског народа, за Петра ИИ Петровића Његоша били су императив и аксиом његовог државничког и другог ђеловања током читавог његовог политичко-државничког животописа. Довољно је, као један од бројних доказа речених тврдњи, навести овом приликом и то да се Петар ИИ Петровић Његош, у својству тадашњег архимандрита црногорскога и у име Правитељствјушћег Црногорског Сената, службеним писмом са Цетиња 17. јула 1832. године, обраћа османском везиру и управитељу Румелије, Мехмед-Решид паши, у којему, поред осталог, наводи: “Црна Гора непресјечно је како своју независимост тако и своју вјеру сачувала и крв своју пролијевала само ради слободе, независимости и своје вјере, нити се икад икому хоћела покорити, знајући она добро почитовати што је то слобода и предвиђајући каква би то невоља била туђима робовима бити”. (Петар ИИ Петровић, “Ђела”, ЦИД, Подгорица, 1995., стр. 803.).

У истоме писму везиру Мехмед-Решид паши, Петар ИИ Петровић-Његош му поручује: “И ако Ви на нас нападнете, ми ћемо принуђени бити бранити нашу слободу и независимвост, коју су и наши прађедови бранили и млоги жртвом постали. Тако исто и ми сви једнодушно пролићемо нашу посљедњу капљу крви за вјеру, слободу и независимост, и да знате добро да Црногорци ради су ви до посљедњега погребсти себе под развалинама својијех кућах и со тијем оставити потомству свједочанство гробовијех крстах да су пострадали за вјеру и отечество неголи потпасти под иго туђега ропства”. (Ибидем, стр. 804.)

Бројни прошли и садашњи политички и идеолошки, клерикални, публицистички и медијски агитатори и агентуре, свесно и плански, одани пројекту фалсификовања црногорске историје и хотимичног дезавуисања чињенице да је Његош понајвише (примарно) био секуларни владар у Црној Гори, а понајмање (секундарно), у реалном његовом бихевиоризму, монашко, епископско, црквено лице. Понајмање се понашао као митрополит, иако је то чином и звањем био. С тим у вези, битно је, за савремену научну историографију, навести и то да је Његош, свом љекару, др Петру Маринковићу, написао, са Цетиња, 10/22 августа 1850. године, кад је био већ увелико болестан, поред осталог и ово: “Неки су ме совјетовали, да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са самртног одра да очи не баци на красно створеније”. (Петар ИИ Петровић, “Ђела”, ЦИД, Подгорица, 1995.,стр. 872.)

Његош, елем, није, онај и онакав, каквог га хоће приказати вођа данашње Српске православне цркве у Црној Гори, који је Његоша, супротно ставу Српске патријаршије из Београда, самовољно прогласио светитељом. Дакако, о Његошу се може говорити као доминантно свјетовном владару Црне Горе и он је у начину владања показивао запажен степен суровости и апсолутизма, али то је прича за неку другу прилику. Великосрпски клеронационалисти и светосавски милитантни и етноцентични експанзионисти увијек су, најчешће банално и олохо (али и перфидно и софистицирано) покушали да Његоша својатају и користе као инструмент против Црне Горе и црногорског народа и против других етничких, националних и вјерских заједница у Црној Гори и на простору бивше југословенске државе. Његош никада није био оно што му говорили да јесте, рецимо, Амфилохије Радовић, Матија Бећковић и покојни Добрица Ћосић итд.. Такође, Његош није био шовиниста у националном и вјерском смислу, већ државник, политичар и идеолог који се борио за одбрану и афирмацију слободе црногорског народа и против османског империјализма који је у XИX вијеку, а и стољећима раније, пријетио да поништи државни субјективитет и независност Црне Горе и Црногораца.

Његоша треба интерпретирати као владара, идеолога и политичара саобразно историјским чињеницама у контексту своје епохе- а то је вријеме XИX вијека. Његош је био хришћанин, православне конфесије; у религијском смислу његова мисао и практично ђеловање не може се смјестити примарно у теолошке калупе, црквене догме и каноне, али треба рећи да му ни католичанство није било далеко, а његов, условно речено, антиисламизам је у ствари еманат и сублимат његове антиосманске империјалне политике-примјерене ондашњој реал-политици и статусу Црне Горе. Његош је водио антиокупаторску политику и у том смислу треба покушати разумијевати ЊЕГОШЕВ однос према исламизираним Црногорцима и уопште однос према исламу, у његово доба и раније, политички кориштеном у функцији ширења Османског царства. Не ваља то симпификовано тумачити, али наравно морамо се критички у том смислу односити према Његошу, покушавајући објаснити каква је Црна Гора била Његошева времена и схватити да неке Његошеве поруке из XИX вијека нијесу прикладне за мултивјерску и мултиетничку Црну Гору XXИ вијека. Али, не заборавимо да је Његош сачинио величанствену оду, апотеозу Стамболу (кроз литерарни лик Мустај-кадије).

Његош је сматрао и Хрвате, Србе, Бошњаке, својом браћом, иначе, највише се дружио са Хрватима, писао писма подршке и нудио војну помоћ Црногораца хрватском бану Јосипу Јелечићу, знао је написати да су наша »браћа соколови, Далматинци и храбри Хрвати«, итд. Његош никад није крочио ногом на територију Србије, био је супротан политици коју је водио вазалски Милош Обреновић, који је пријетио да ће са турском војском напасти Црну Гору. Они који из идеолошко-политичких и доктринарних националистичких разлога настоје србизирати и присвојити Његоша као “српског владара и пјесника” често, намјерно, заборављају бројна Његошева службена писма и преписке, у којима је истицао да су Црногорци , Хрвати, Бошњаци и Срби братски словенски народи, али историјски оформљени посебни народи, иако су они, по Његошевим сазнањима и тумачењу, заједничког словенског, племенског, поријекла, односно, сродни народи, заједничког јужнословенског коријена. Његош је био искрени Југословен, Црногорац прије и изнад тога, а идеја југословенског заједништва је црногорска (Његошева) и хрватска, а не српска, (она је ђело хрватских илираца, Штосмајера итд- а Његош у ђелу »Шћепан Мали« наводи да је ђело своје писао »у Југославији«) и она је посве супротна ондашњем, у 19 вијеку, а поготову 20 вијеку схваћеног југословенства код српских политичких и интелектуалних елита као модалитета и инструмента за успоставу Велике Србије и српског асимилаторног националистичког, експанзионистичког и хегемонистичког пројекта.

Његош је био космополита и поборник културне еманципације Црногораца, у Италији се дивио величанственом Риму и његовој повијести и највјероватније био је примљен почетком 1851 у аудијенцију у Ватикану код Светог оца Папе Пија ИX. Говорио је Његош 1849. године Матији Бану да би као слободан владар слободне земље желио посјетити Сједињене америчке државе као земљу слободе. Тежња му је била да оде као слободни владар мале али слободне државе у велике и моћне САД, које је схватао као државу и земљу еманацију слободе. Писао је 1847 да да су се „стари ђаволи бојали крста, а ови данашњи се боје слободе“; Црногорце је у „Шћепану Малом“ чији је владар био, сматрао „шаком малена народа, Богу фала опита слободом“. Његоша не можемо истргнути из контекста свог времена; он не смије бити парола или билборд за разне иделогије и политике, а на жалост био је и јесте без икакве властите кривице. Мртви Његош не може бити идејно одговоран за злочине живих. То је бесмислица најгоре врсте.

Kако би Његоша смјестили у замишљени српски национални и идеолошки рам и контекст, неки историографи, у својим радовима, руководе се тиме да и по цијену провидних фалсификата и измишљања, домишљања и фантазија, посрбе Његоша, како би лакше, преко његове историјске личности, колективно могли посрбити, односно, денационализирати и асимилирати Црногорце и заузети Црну Гору. Бројни агитатори, у циљу посрбљавања Његоша, у својим радовима конструишу, експлоатишу и пропагандно намећу и очевидне примјере фалсификовања, подметања и измишљања наводних “доказа” о Његошевој националној и етничкој припадности. И све то под фирмом наводне “научности” сервирају научним, стручним и лаичким круговима.

У том смислу подметали су се Његошу написи анонимних аутора и то је проглашавано и приписивано Његошу као да је његово ауторско ђело. Умјесто да се понуде историјски документи сачувани у оригиналу и који су аутентични, објављују се у пјешничкој форми тврдње како је Његош писао да је српске народности, а да се притом никад не понуди тај текст, документ, у оригиналној и аутентичној форми или у факсимилу, да би истраживачи имали прилике да га провјере и утврде да ли је то или није Његошева мисао, исказ, дат у књижевној форми или уопште у било којему писменом облику.

Тако се тврди, и то максимално експлоатише, да је наводно Његош примјерак календара “Даница” Вука Стефановића Kаражића из 1826. године на Ловћену на Ђурђевдан, љета 1833. поклонио ужичком епископу Никифору Вукосављевићу- Максимовићу (који је боравио у Црној Гори од 1. новембра 1832. до 15. маја 1833.) и да му је тобоже написао својеручно посвету, коју није потписао, него је умјесто потписа написао стихове, у којима опет тобоже Његош вели, поред осталога, “Српски пишем и зборим/сваком громко говорим/народност ми србинска/ум и душа славјанска”.

Историографија, колико је познато, до сада није херуистички успјела пронаћи и објавити оригинал и аутентични примјерак поменутог календара “Даница”, на којему се налазе наводна Његошева посвета и стихови тобоже исписани ужичком епископу Никифору. Упркос тој чињеници, пласира се за историјску науку неодржива конструкција да је то Његошево ауторско ђело, иако се они који то тврде нијесу потрудили да понуде вјеродостојан доказ за такво нешто. Најзапаженији агитатор у томе погледу био је негда др Љубомир-Дурковић Јакшић и од њега су најчешће каснији агитатори преузимали конструкт, који представља акт подметања исказа о Његошевом етничком и националном опређељењу и припадности.

Др Љубомир Дурковић-Јакшић у пропагандној књизи “Митрополија Црногорска никада није била аутокефална” пише да се ужички епископ Никифор “са Његошем “пео и на Ловћен, на Ђурђевдан 1833, пред одлазак за Србију, и за успомену добио је на поклон од Његоша Вукову Даницу из 1826, у којој је Вук објавио свој опис овчарско-кабларских манастира. Том приликом написао му је посвету: “Добром христијанину г-д преосвећеном ужичком еп. Никифору, о Ђурђевудне, На Ловћену, љета 1833”, па је место потписа написао следеће стихове:“Име ми је вјерољуб, презиме ми родољуб. Црну Гору, родну груду, камен паше одасвуда. Српски пишем и зборим, сваком громко говорим: народности ми србинска,ум и душа славјанска.” Испод ове Његошеве посвете епископ Никифор је дописао: “Kо се попо на вр Ловћена нек пребива онђена.С Његошем се туне ближе неба и сунца које нам свима треба.”

(Наведена Дурковић-Јакшићева књига, штампано издање, Удружени издавачи: Свети архијерејски синод Српске православне цркве и Митрополија Црногорско-приморска, Београд – Цетиње 1991. године, библиотека “Свети Петар Цетињски”, посебна издања, књига 1; Рецензент: Епископ шумадијски др Сава, уредио и за штампу припремио: Градимир Станић.)

Тако констатује др Љубомир Дурковић Јакшић, а он у фусноти наведене агитационе књиге, број 98., умјесто на извор за такву тврдњу, позива се на самог себе и ниједног другог историографа, а –оно што је најважније-примарни извор ниђе не помиње. Не помиње, јер га нема. (Види више: “Епископ жички Никифор Максимовић и млади Његош, Kраљево, 1980, стр. 25-56).

О боравку српског епископа Никифора Вукосављевића у Црној Гори (од 1. новембра 1832. до 15. маја 1833) научно прецизно и детаљно писао је академик др Јевто Миловић и он нигђе не помиње да се Његош Никифором « пео на Ловћен, на Ђурђевдан 1833. Године”, нити да му је Његош тада поклонио с реченом посветом примјерак поменутог календара/часописа “Даница” из 1826.

(Види детаљно о боравку епископа Никифора у Црној Гори: Јевто М. Миловић, “Петар ИИ Петровић Његош у своме времену”, ЦАНУ, књига 5, Титоград, 1985, стр. 110-117.)

И прије Љубомира Дурковића-Јакшића било је тврдњи да су поменута посвета и стихови Његошево ауторство, иако и остали писци и приређивачи сабраних ђела Вука Стефановића Kараџића нијесу нашли за сходно да објаве оригинал или факсимил оригинала тих тобожњих Његошевих исказа (посвете епископу Никифору). Прије Љубомира Дурковића-Јакшића о истом питању писао је 1963. године, Милисав Д. Протић, протојереј Српске православне цркве, који је био главни и одговорни уредник часописа “Православље”, у основи на истовјетан начин као и Љубомир Дурковић Јакшић.

Протићеве и Дурковић-Јакшићеве конструкције и елаборације имају суштинске научне дефекте, односно, не одговарају на есенцијална питања, која су кључна у покушају рјешавању проблема да ли су посвета и стихови Његошеви или не И зашто до тада и до сада никад није објављен факсимил тог примјерка “Данице” за коју се тврди да је на њој Његошева посвета Никифору-али без потписа (Kаква је то посвета без потписа аутора посвете?). То што су они написали и од њих некритички други аутори преузимали спорно је из више разлога:

Прво, ни Милисав Д. Протић, ни Љубомир -Дурковић Јакшић, ни сви каснији писци који су од њих преузимали поменуте стихове и наводну Његошеву посвету, никада нијесу научним круговима и јавности понудили оригинални и аутентични примјерак “Данице” из 1826. године, на којему се налази, без потписа, наводно Његошева посвета и стиховани исказ. Друго, за Његошева живота није познато да је икада и игђе објављена, штампана ова наводно Његошева посвета и стихови (фототипски). Ни касније, никада није урађено то, а зашто, одговор је у томе зато јер је нема и није је ни било. Треће, они тврде да је Његош тако нешто написао, а нијесу дошли до изворника којим би то доказали и потврдили да је то Његошево ђело, манускрипт са аутографом.

До сада историјска наука је ускраћена да може провјерити те њихове наводе, јер изворника наведеног примјерка “Данице” из 1826. године нема или још увијек није пронађен, те, према томе, до сада никада није фототипски објављен, а тиме није ни могао бити изложен и доступан на увид заистересованим истраживачима. Тврдње да се тај примјерак “Данице” с Негошевом посветом, налазио у библиотеци једног манастира који је у рату разорен за историјску науку су неозбиљне. Дакле, како нема изворника, односно, примарног историјског извора, документа у оригиналу, копији или факсимилу оригинала, историјска наука није у прилици да може констатовати да су поменути стихови и наводна посвета Његошево ауторско ђело и да је такво нешто уопште и постојало.

Остављамо, с великом резервом, могућност да можда тај примјерак “Данице” из 1826., негђе и постоји са поменутом посветом и стиховима, али до сада, колико је познато, он није никада објављен, нити оригинал било ђе изложен, нити историјска наука зна да ли исти уопште постоји и ђе се налази, те ђе се, ако га има, може пронаћи, да иста има увид у њега и да се посвети његовом изучавању. Четврто, како поменути писци нијесу објавили прворазредни историјски извор о томе, остаје да историјска наука њима “вјерује на ријеч”, што је у научном смислу неприхватљиво.

И пето, како нема оригинала или копије оригинала поменуте посвете и стихова, те како и на посвети, све и да је постојала, рецимо, у што вјеровати не треба, јер доказа о томе нема, али рецимо да се претпостави да је тако (а то до сада ничим није доказано), нема потписа Његошева на поменутом фантомском примјерку “Данице”, те се, ерго, на основу досадашњих сазнања може закључити да се ради о бесмисленој конструкцији која нема упоришта у историјским чињеницама, а тиме ни значаја за историјску науку.

Пошто знамо какав је Његошев рукопис и потпис, нека изволе великосрпски фалсификатори Његоша, коначно, од 1833. до дана данашњега објавити оригинал те наводне посвете. То од тада до данас урадили нијесу, те њихова прича представља политичку и идеолошку националистичку бајку за лаковјерне, незналице и жртве континуиране и синхронизоване и перфидне манипулације.

Поделите:

1 коментар

  1. Хахаха, и јесте докторанД – а да је докторанТ, прво би прочитао “Горски вијенац”, па одмах затим “Лучу микрокозма” – у обема јасне похвале Српској Православној Цркви, чији је владика био; а богами и похвалу свом учитељеу Сими Милутиновићу Сарајлији – као експоненту српске ствари у сваком смислу и на сваком месту. Милови пацовчићи су се УНЕРВОЗИЛИ – то је ДОБАР знак! Ево их на овом порталу неколико – ботови које плаћа Мило, ко зна које су вјере – а сва је прилика да су невјера свакоме (дали су себи надимке који им импонују). Као што рече највећи српски мислилац, Владика Његош, “коме закон у топузу лежи”, БАШ КАО НАТОу, “трагови му смрде нечовјештвом”. Отуда и остају смрдљиви трагови попут овог докторанДа! Аветиње, заборавиле да све остаје записано. Живот је кратка вијека, а срамота занавек. Ни то од Његоша нису научили.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here