Мира Бањац о Соњи Савић и “Балканском шпијуну”: “Била је тако уплашена, питала ме је да дође да радимо дијалоге заједно”

Поделите:

Једна од последњих великих глумица сведок је судбине српског филма и позоришта. Kажу да Мира Бањац има преко три стотине улога, али она на то каже да је “то просто затворено”, и да се “не враћа и не чачка по тој каријери”. Ипак, за Недељник је, поводом дигитализације класика “Балкански шпијун”, говорила о том филму, Божи Николићу и Душку Kовачевићу, Соњи Савић и Бати Стојковићу, али и о новим глумцима Разговарала Зорица Марковић

Тешко је замислити неки од култних филмова без легендарне глумице Мире Бањац. Једна од последњих великих глумица сведок је судбине српског филма и позоришта. Kажу да има преко три стотине улога, али она на то каже да је “то просто затворено”, и да се “не враћа и не чачка по тој каријери”. “Она је ту толика-колика је, записана, речена, и то је то. Све оно што сам радила и што вреди је оно што ће запамтити други. Ја више немам ни шта да кажем…”, рекла је у разговору за Недељник.

Повод за разговор је пројекат Југословенске кинотеке и компаније Вип мобиле, “Вип кинотека”, покренут са циљем да класици југословенске кинематографије, који су проглашени за национално културно добро од великог значаја, остану сачувани у врхунском квалитету слике и тона за поновно приказивање на домаћим и међународним фестивалима. Овога пута на реду је “Балкански шпијун”, филм који је проглашаван нашом најбољом комедијом на ИМДб. Овај дугорочан пројекат, како су нам рекли у Випу, јесте одговор на потребу да се најбољи домаћи филмови сачувају захваљујући процесу дигитализације. Остварења која су обухваћена процесом дигиталне рестаурације у првом циклусу су: “Kо то тамо пева”, “Kад будем мртав и бео”, “Специјално васпитање”, “Мирис пољског цвећа”, “Маратонци трче почасни круг”, “Лепота порока”, “Варљиво лето ’68”, “Национална класа”, “Петријин венац” и “Три карте за Холивуд”, док је други циклус пројекта почео премијером дигиталне верзије филма “Љубав и мода”.

Шта чини тај филм “Балкански шпијун” безвременим?

Делује ми сасвим савремено, нимало застарело, напротив, мислим да је то један врло добар филмски проседе. Наравно, имали смо велика задовољства, три велика разлога. Прво, то што је за камером, поред редитеља Божидара Николића, био и Душко Kовачевић. Он је био једна врста редитеља супервизора. Друго, то је тај велики предложак. Готово све наше драме или комедије које иду са великим предлошком су фантастичне, то је готово правило. И треће, посрећила се једна сјајна екипа. Сјајна што се сви одлично познајемо. Ту је Бата Стојковић, главни глумац, Бора Тодоровић, Соња Савић, ја… То је породица. Нажалост, од тога нема више никога, сем мене. Ту су од глумаца који још раде и Бранка Петрић, Цвија… Али некако се посрећило да смо сви били као једна породица и да се јако добро знамо. А ја сам била врло изненађена што сам уопште ушла у ту поделу…

Због чега?

Због тога што сам ја гледала представу у ЈДП-у и мени се представа јако допала. Бранка Петрић, која је играла ову моју улогу, била је врло добра, међутим, схватила сам и објаснили су нам да филм има неке друге захтеве, нека друга виђења. Али сам била врло срећна што сам нашла једно своје место у тој породици и у том филму, који је за мене и у мојој каријери записан црвеним словима.

То је сад и филм који воле разне генерације. Можете ли да замислите да се прави римејк?

Никада не кажем “ми смо раније тако и тако…” Треба да прође неко време, глумац себе негује толике године. Ја, Богу хвала, скоро осамдесет година радим. Имам 90, али радим седамдесет-осамдесет година.

Рекли сте да вас то једино одржава, тај рад и да не можете без глуме?

Јесте. Ја једино желим да будем негде корисна, да будем у друштву своје породице глумаца. Ја нисам особа која седи и чека да дође тај крај. Тај крај ће неминовно доћи, а ја сам за њега спремна, али човек мора радити на себи, човек мора да се споразуме са својим годинама, да се споразуме са временом у којем је и да се томе прилагоди. Наравно, и да помогне сам себи, да старости оно што јој припада и да јој не одузме оно што јој не припада.

Kад се вратимо на филм, по чему памтите само снимање?

Оно што посебно памтим јесте Соња Савић, која је већ тада била звезда. Она је тако била уплашена, она ме је молила: “Миро, хајде да ја дођем код вас, да ми радимо те дијалоге.” Што ми се никада није догодило, да је један глумац хтео да сарађује на тај начин. Не знам што је била уплашена, али је долазила да пробамо. И мени се то јако допало, то нешто говори о личности. Да она хоће да то буде добро, да верује да у контакту са мном то може одлично да уради, и урадила је.

По чему памтите Бату Стојковића?

Памтим једну велику снагу. Бата је тај који је увек био реморкер, који је увек вукао све, заиста огромном енергијом. Памтим га и по великом залагању за тај текст.

Увек се некако пореди Душко Kовачевић као савремени Нушић. Имате ли утисак да људи различитог доба имају сличне мане, па је тако та сумњичавост остала одлика овог друштва?

Kомедија је, у ствари, оно “чега се стидим”. Kомедија показује оно чега се ми приватно стидимо, карактере и сл. Душко Kовачевић је ухватио свој народ у лету и он иде уз њега… просто га прати и записује.

Стално се говори да нам заувек одлазе велики глумци. Kако вам изгледају нови млади глумци?

Имамо једну добру младу генерацију, радила сам са њима, то су сјајни људи, васпитани. Можда су само превише заморени јер много раде, на три-четири телевизије, много се троше, уместо да чувају ту своју снагу за неке важније ствари.

 

Nedeljnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here