Мира Марковић: “Слободана и мене мрзе они који су нам се највише улизивали”

Поделите:

Та мржња, сада слободно и коначно испољена, освета је за снисходљивост на коју су сами себе принудили. Та, са закашњењем од петнаест година, обнародована тобожња несагласност некадашњих полтрона је освета свраке што није могла да буде кондор

Од најмоћније жене у држави до живота у егзилу – тако би се укратко могао описати животни и политички пут Мире Марковић, супруге некадашњег председника Србије и Југославије Слободана Милошевића. Обожавана и оспоравана, некадашња шефица Југословенске левице (ЈУЛ) никог није остављала равнодушним.

А шта је „њена страна приче“?! Марковићева у другом делу исповести за Kурир отворено говори о свему – судском поступку који се већ петнаест година води против ње у Београду, оптужбама за атентате на политичке противнике током деведесетих, распаду Југославије, а осврће се и на пад с власти 2000. године. Открива, такође, и како данас живи у Москви и како је поднела то што су је некадашњи пријатељи „експесно заборавили“.

У Београду вам се већ деценију и по суди за наводне злоупотребе приликом доделе државних станова, због чега је Србија и расписала потерницу за вама. Ви, међутим, тврдите да нисте утицали на то да дадиља вашег унука добије некретнину из Владиног фонда?

– Нити сам ја тражила од неког да она добије стан, нити је она то тражила од мене. Она је имала и стан и посао у Пожаревцу, где је живела. Тај мали стан добила је од некога ко је на тај начин желео да се додвори шефу државе и његовој породици. Немам никакав сукоб са законом. Потерница Интерпола је политичке природе. Њен циљ је био да мојим прогоном дестабилизује Слободана у затвору, отежа његову одбрану, угрози му здравље и живот. Одбрану нису довели у питање, здравље и живот је изгубио. Њега више нема, али прогон чији је мотив био он и даље траје.

Да ли ћете се вратити у Србију уколико будете ослобођени оптужби на суду?

– Мислим да нећу.

Да ли вам недостаје нешто или неко из Србије?

– Дуго сам мислила да ми све недостаје. Моја земља, људи, разговори, моја кућа, мириси, звуци, сунце, небо, цвеће, птице, музика… Сада, већ неко време, мислим да ми не недостаје ништа. Неке које тамо волим повремено виђам овде. Да је моја Марија у Србији, недостајала би ми она. Само она. Само она.

Kада сте последњи пут видели ћерку Марију, која живи у Црној Гори?

– Пре више од 15 година.

Чиме се данас баве ваша деца – Марија и Марко Милошевић?

– Моја деца одавно нису у оној младости када је њихова мајка писала о томе како изгледају, шта раде, како живе. Ако сматрају да то треба да зна јавност у Србији, огласиће се сама.

Kако ви живите у Москви?

– Деценијама сам била укључена на максимум и дуго ми је било потребно да се искључим. Па и нисам у томе сасвим успела ни сада. Пишем. Откад сам овде, објавила сам осам књига и две Слободанове. Једну – његове говоре „Прилог историји двадесетог века“ и другу – његове интервјуе под насловом „Лавовска борба“. Био је то огроман посао. Сакупила сам и средила материјал за три књиге „Писма за Слобу“ – то су писма која је добијао из целог света и из наше земље током пет година проведених у затвору. Написала сам предговоре за књигу „Оптужујем“, то су његова уводна излагања на суду, и за књигу „Тако га знам“, то су прилози које су о њему написали многи људи из земље и из света. Дала сам и много интервјуа, објављено је и много других мојих текстова у земљи и ван ње. Претворила сам слободно време у радно. Али то радно време има једну ретку предност – пишем кад хоћу и колико хоћу. Читам, имам много, веома много књига. Осим две, све су нове, објављене у овом веку. Само сам једну купила. Све остало сам добила на поклон. Слушам музику, углавном руску. Од ње ме ништа не боли. Нашу слушам ретко, само понекад. Добила сам неке песме и покајала сам се. Биле су лепе и желела сам да их изгубим. Настојим да водим разговоре који су лепи. Избегавам логореичне монологе, лаичке прогнозе, агресивне анализе и баналне конвенционалности. Сад све то могу. Пре сам често на такве разговоре била принуђена из пристојности коју сам сама себи неоправдано наметнула. У току дана имам много телефонских контаката. С мојом Маријом разговарам сваког дана и ти разговори изгледају као да их водимо живећи под истим кровом. Нас две смо увек биле заједно, али смо сада више заједно него што смо то биле пре. Гледам вести, ујутру. Никад нису лепе и сваког се јутра питам зашто их гледам. Вечерње не гледам никад. Некад, раније, увек смо их гледали заједно, нас двоје. А онда смо о њима разговарали. То док смо били код куће. Пошто се та слика више неће поновити, вечерње вести сам избрисала из свог дана. Иако сам Рак у хороскопу, нисам склона враћању у прошлост, ни своју ни историјску. Моје четири књиге „Прогнана и неизгубљена“ односе се на садашњост. И на будућност, наравно.

Kо мисли да смо били богати и да сад ја од тог богатства живим – пројектује себе

Живите само од пензије, коју сте стекли као професор београдског Природно-математичког факултета?

– Да. И од издавања куће у Толстојевој, једно време док смо је издавали. Понекад и од књига.

Зашто сте недавно одлучили да продате ту кућу на београдском Дедињу?

– Зато што је њено одржавање скупо и бесмислено. И зато што имам велике финансијске обавезе око куће и дворишта у коме је Слободан сахрањен у Пожаревцу. Све су те обавезе пале на мене и једва сам у стању да их носим. Али то с продајом куће, та ствар још није окончана.

За вашу породицу се говорило да је профитирала деведесетих, да сте згрнули милионе, злато, да сте имали тајне банкарске рачуне по свету…

– Целог живота смо живели од наших плата. Kасније и од прихода од мојих књига и других текстова. Ти ванредни приходи су отишли на кућу у Пожаревцу, поправку куће у Толстојевој, која је била оштећена за време бомбардовања војних објеката у Топчидеру, и све остало на Хаг. Највећи део прве фазе суђења – тужбу – финансирала сам ја. Слободан и ја нисмо имали никакве нелегалне приходе, нити смо власници било каквих вредности осим ових које сам навела. Kо мисли да смо били богати и да сад ја од тог богатства живим – пројектује себе. Вероватно би на нашем месту то били и не могу да верују да то ми нисмо били. Али, ето, нисмо.

Kо мисли да смо били богати и да сад ја од тог богатства живим – пројектује себе

Последњих година се оглашавају многи који су деведесетих били у вашем и Милошевићевом окружењу, износе многе, чак и сочне детаље из тог времена, тврде да су смели да вам се супротставе… Пратите ли све то?

– Лажу сви који се јавно, а и приватно данас хвале како су својевремено Слободану и мени рекли нешто грубо, изразили неку арогантну несагласност с њим и тако даље. Ти су по правилу, али по правилу, били највеће улизице, непотребно снисходљиви у свим приликама. Да буду улизице и снисходљиви, себе су принудили, јер су сматрали да им то обезбеђује сигурност и кретање у каријери. Да би, у противном, без снисходљивости и улизивања имали проблеме или стагнирали у каријери… Мора да су због таквог свог избора мрзели себе и Слободана и мене. Та мржња, сада слободно и коначно испољена, освета је за снисходљивост на коју су сами себе принудили. Та, са закашњењем од петнаест година, обнародована тобожња несагласност некадашњих полтрона је освета свраке што није могла да буде кондор.

Kо вас је највише разочарао након 5. октобра 2000. и губитка власти?

– Нико ме није разочарао. Мој доживљај догађаја после 5. октобра, кад је реч о блиским сарадницима и блиским људима, није разочарање. Није било ни онда, није ни сада. Није чак ни изненађење.

Него?

– Издаја је појава распрострањена свуда и одувек. У нашем народу можда нарочито. И није физичко дистанцирање од нас у моралном смислу најнеморалније, много је неморалније то што су се многи дистанцирали политички, тврдећи да нису никад подржавали политику којој су два-три месеца уназад еуфорично аплаудирали и у којој су, наравно, активно учествовали. Тај страх их је лишио части, али непотребно. Нуђење активне лојалности новим властима завршило се понижавајуће за оне који су је нудили. Лојалност је прихваћена, али не и активност. Осим малих изузетака, наравно. Па имала је нова власт доста свог лошег материјала, скупљеног с конца и конопца, није им био потребан и туђи.

А да ли вас је заболело кад су вас пријатељи, како сте једном рекли, „експресно заборавили после 5. октобра“?

– То заборављање је, у ствари, кукавичлук. А кукавичлук некадашњих другова, који су то престали да буду 24. септембра 2000. године, када су саопштени изборни резултати, не боли ме. Зашто би ме болео туђи кукавичлук? Нека боли њихове потомке, ако им у међувремену кукавичлук не буде приказан као нужна и поштена прагматичност.

О политичким атентатима деведесетих

РУШИЛИ СЛОБОДАНА ОПТУЖБАМА ЗА УБИСТВА

Оптуживали су вас да сте деведесетих са супругом организовали атентате на политичке противнике и неистомишљенике. Шта одговарате на то?

– Убиства која је тобоже организовала власт у Србији тих година део су политике рушења Слободана Милошевића, што је у својим мемоарима Медлин Олбрајт навела као један од крупних циљева америчке владе. У примену те политике спадала је и свака политичка и морална компромитација Милошевића, па и оптужба за убиства неистомишљеника. Она је у тим мемоарима навела да је политику рушења Милошевића спроводила помоћу опозиције у Србији. Тако су и та убиства спадала у надлежност те сарадње. Нека од тих убистава, међутим, нису била политичке природе. Били су финансијски обрачуни, односно налазили су се у зони обичног криминала.

О кајању

ИЗБЕГЛА БИХ НЕKЕ САРАДНИKЕ

Да ли се данас, после свега, кајете због нечега? Шта бисте данас другачије урадили да можете да вратите време на, рецимо, сам почетак деведесетих??

– Избегла бих друштвену активност која није ослоњена на историјски континуитет и сараднике којима за тај историјски континуитет недостају одговарајуће образовање, храброст и поштење.

О фамозном 5. октобру 2000. године

СПАСАВАО ИЗБЕГЛИЦЕ, А ОНИ ГА СРУШИЛИ

Kако сада, с ове дистанце, гледате на 5. октобар?

– Мислим да је пуч 5. октобра у Србији био обрачун корпоративног глобализма са нелојалном влашћу у Србији, посебно са Милошевићем, који је био персонификација те некооперативности и нелојалности. Та одмазда је изведена помоћу опозиционих партија које је тај корпоративни глобализам финансирао, помоћу невладиних организација које је финансирао такође и уз помоћ једног броја избеглица с оне стране Дрине којима је Милошевић спасао животе и дао им кров над главом. И да, замало да заборавим, и уз помоћ најближих сарадника у војсци, полицији, Влади и партији. Зашто? Можда из генетског кукавичлука, можда из оправданог страха, из прикривене личне мржње, из својевремено неиспољене несагласности с политиком у којој су својевољно учествовали…. Kо зна. Нико. Ни ја не знам.

 

 

Курир

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here