Мирко Колунџић: „У се и у своје кљусе“ или Светосавље никада нема алтернативу

Поделите:

Ако се СПЦ извуче из тих препирања између Москве и Истанбула онда постоје озбиљне шансе да се у нашој Цркви поврати мир, саборност и канонски поредак

Од критског „свеправославног“ сабора до данас добар део васељенског Православља, више верни народ а мање хијерархија помесних Цркава, живи у нади да ће Руска црква понудити и у јавну активност преточити алтернативни и на темељима исконског Православља одређени пут ка јединству и саборности. То је логичан след и оправдано очекивање након одсуства Руске цркве са поменутог сабора. Неслагање са, на Криту предложеним одлукама и његовим суштинским циљевима, подразумевао би стратешко формулисање и имплементацију алтернативог саборовања и деловања. Тај пут би јасно водио из ове ситуације не-саборности и самовоље, ка каноничности и јединству православног народа и његове црквене јерархије, наспрам глобалистичких и „папистичких“ црквено политичких одлука и агитација патријарха истанбулског ˟ Вартоломеја.

˟ У даљем тексту користићемо назив истанбулски, јер он осликава историјску реалност. Пошто представници Фанара Српску патријаршију називају Патријаршијом Србије, јер то, како они кажу, осликава историјску реалност, онда и ми следимо тим путем. Већ више од шест векова тај град више није Цариград, како су га сви Срби (Словени) кроз векове називали, него Истанбул, што је историјска реалност. Поред тога тај град, до пада под Османлије, себе је називао Нови Рим, а назив Константинопољ настао је у јеку панхеленистичког покрета и подршком западне историјске школе.

Мирко Колунџић

Но, уместо да је Руска црква, како смо поменули (овде), кренула са интензивним активностима и припремама за стварно свеправославни сабор, она се у својој самодовољности и инертности укопала. Врх руске цркве радио је од Крита на овамо на самоафирмацији као руског „Цариграда“, састајући се чак и са папом не би ли тиме показали значај Руске цркве за васељенско Православље. Резултат тог спољног агитовања, наспрам бављења насушним питањима и проблемима, са којима се само Православље суочава, обрело је Руску цркву пред изазовом украјинског црквеног питања. Конкурент у глобалном агитовању и претендент на источно папство патријарх Вартоломеј, потпомогнут глобалистичким политичким центрима, отпочео је офанзиву према Руској цркви, која треба на крају да доведе до апсолутне изолације Руске цркве према другим помесним црквама.

Ако је неко мислио и гајио наду да ће после доделе тзв. Томоса за „Православну цркву у Украјини“ Руска црквена дипломатија и сам врх Руске цркве кренути у снажну контра-активност за спас васељенског Православља и канонског поретка, како смо овде тражили тај је свакако разочаран, ако не и огорчен.

Православна саборност у опасности

Не само да нема стратешки осмишљених активности и у духу православне саборности припреманих одлука, него се у задње време може посматрати како се поједини представници Руске цркве, на разним нивоима, приближавају јерарсима истанбулске патријаршије. Да ли је у питању главни црквени дипломата митрополит Иларион, који је на ноге ишао грчком митрополиту Елпидофоросу у САД, који је један од Вартоломејевих јастребова, или други руски јерарси (Беч, Брисел), који су се састајали са представницима истанбулске патријаршије. Како год, ови састанци немају никаквог смисла у погледу православне саборности или афирмисања канонског поретка, они нам више показују неспремност и дезоријентираност врха Руске цркве. Иза ових снисходљивих покушаја не стоји никаква стратегија или план, него збуњено опипавање непознатог терена, којим за сада вешто и на први поглед суверено владају истанбулски представници.

Свим православним верницима и, надам се јерарсима, сада је јасно, да саборности више нема и да је јединство у опасности. Врх Руске цркве, као најбројније и економски најјаче помесне Цркве, са седиштем у највећој православној држави, није био у стању да око себе окупи већи број помесних цркава ради одбране канонског поретка и православне саборности, иако се велика већина помесних Цркава негативно или барем неутрално опходила према украјинском црквеном питању.

Симон Белгијски и патријарх Вартоломеј (Фото: Православие.ру)

Жеље и аспирације врха Руске цркве, да убудуће игра унутар Православља најзначајнију улогу, неку врсту „Трећег Рима“, наравно то не изговарајући, нису до сада биле праћене стварно црквено-државничким и врхунско дипломатским умећем и активностима. Уколико Руска црква има жељу да не само своју позицију унутар васељенског Православља учврсти, него и да понуди стварну алтернативу истанбулском „папизму“, онда у Москви мора да дође до озбиљних промена у погледу свести и кадрова. Но, како ствари данас стоје, такве промене су мало вероватне, тако да ћемо и даље бити принуђени да читамо, како је Руска црква са још једном помесном црквом прекинула евхаристијско општење, да би се после са представницима истих налазила за ручак или кафу.

„Уздај се у се и у своје кљусе“

Као што смо (овде) говорили, да за нашу Свету Светосавску цркву нема алтернативе, осим да следимо пут нашег највећег светца и подвижника, Светога Саве. Ако смо задњих деценија били већи Грци од самих Грка, а од тога се треба освестити, онда не можемо да будемо ни већи Руси од Руса. Наше је да будемо Срби Светосавци, који ће се окренути себи и спасу свога народа. Јер ко није са себе и своје, не може ни другима да помогне.

Ако се СПЦ извуче из тих препирања између Москве и Истанбула, која ће се на крају завршити са трулим компромисом, а ми ћемо изгубити време и енергију, онда постоје озбиљне шансе да се у нашој Цркви поврати мир, саборност и канонски поредак. У нашој цркви влада тренутно стање не-саборности и одређене самовоље, која шкоди угледу Цркве на спољашњем плану, али и на унутар црквеном јединству и саборности. Следимо пут Св. Саве, који је у датом моменту схватио шта је најбоље за српски народ и за црквени живот. Не заборавимо, наша Света Српска Православна Црква има задатак да води свој народ ка спасењу, и тај задатак и подвиг је толико велик и страшан, да би бављење било којим другим активностима (укључујући и молитве са протестантским бабама) било равно греху према српском народу и његовим светим прецима.

Свети Сава је презрео земаљску славу и окренуо се спасењу своје душе и душа свога народа. Не дозволимо да скренемо са тог пута, презримо световна надметања у моћи и превласти одређених црквених вођа, него ходајмо путем подвига и молитве као наш Свети Сава.

Стање ствари

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here