Мирослав Стебановић: Исламизација и друге перспективе ЕУ

Поделите:

По свему судећи, исламизација Европе је процес који се тешко може спречити

Постмодерни свет, посебно народе ЕУ, „овде где су“ довела је корупција институција до нивоа да власт данас постоји скоро искључиво зарад личне користи носилаца. Таква владавина је можда у неком тренутку била оправдана како би се напредовало у смеру којим је свет ишао. Зато није изненађујуће то да неки демократски лидери, након што су јавно експонирани као корумпирани, попут, на пример Хилари Клинтон, Тонија Блера или Николе Саркозија, не виде шта су погрешно чинили и не осећају грижу савести.

Данас, како се све више осећа и увиђа да „овде где су“ представља ћорсокак, широм света расту покрети за промене којима је заједничко то да захтевају да се владавина каквој смо сведоци промени у колективном одлучивању, заснованом на информацијама које обрађују људи свесни сопственог ауторитета.

Тако се испоставља правно-политичка надградња, нешто што је Маркс назвао „суперструктура“, а што се данас у јавном дискурсу препознаје у оквиру употребе појмова „друштво“ или „култура“ (па чак и поредак). Кључни елемент надградње је спознаја, која је временом омогућавала напредак друштва.

Како је спознаја „напредовала“, постала је одвојена од целине, негујући отуђење у друштву. Сукоби који су се у процесу отуђења развијали кроз глобализацију, данас су сведени на отпор „овоме где јесмо“ са позиције обавеза према људској индивидуалности, породици и вери.

Ако се посматра у описаном контексту, може се приметити да су раст популистичких партија у Европи, подршка коју уживају од држава БРИКС (пре свега Русије), као циљ америчке политике (пре свега, председника Трампа), за сада само тактичке природе. Наиме, настојање да се створи мултиполарни свет је прилично очито, али је тешко рећи да се тежи систему равнотеже снага у међународним односима, већ се чини да се пре свега ради о „заједничком интересу“ глобалних лидера да очувају/поврате целину.

СУМРАК ЕВРОЦЕНТРИСТИЧНОГ СВЕТА
Будућност „обезбожене“ Европе, имајући у виду најаве о досељавању стотина милиона муслимаског становништва у наредних пар деценија и, с тим у вези, прираштај и културну и верску оданост муслимана, изгледа скоро извесна. Напори Пољске, Чешке, Мађарске и Аустрије, које одбијају да прихвате налоге бирократије ЕУ о квоти миграната и ограђивање по цену последица по чланство у ЕУ тешко ће на дуги рок бити делотворнији у очувању националне хомогености него што су били Берлинског зида у очувању монополарног политичког система.

У вези са нешто општије посматраном позицијом саме ЕУ, требало би приметити да је Италија добила већину левице и деснице, које су обе против неконтролисане миграције и не крију да су за унапређење односа са Русијом, што сада заговарају и лидери ЕУ, Француска и Немачка.

Питање је да ли Енглеска, у којој се хапси онај ко јавно открије ланац педофилије преко миграната (Тим Робинсон) и заведе блокада да се спрече информације о томе, у којој би у наредних 15 година белци требало да постану мањина, а већ данас је најчешће име новорођенчета Мухамед, упркос томе што су домовина легендарног Најџела Фаража, ентитет који се стара о својим интересима, или само служе за бесрамно сплеткарење.

ГОБАЛНИ ТРЕНДОВИ
Тренутно, централноазијске државе своје национално богатство дугују Кини. Казахстан је почетком 2018, према подацима своје националне банке, Кини дуговао 12,6 милијарди долара. Дуг Киргистана Кини је премашио 50 одсто укупног спољног дуга, који је 2017. године достигао 65 одсто БДП. Државни дуг Таџикистана према Кини почетком 2018. године достигао је 1.209,6 милиона долара, што је 50 одсто укупног спољног дуга. Једино је Узбекистан мање зависан од дугова Кини, али Кина настоји да реши ово инвестицијама, јер Узбекистан је стабилније тржиште за инвестиције од осталих држава Централне Азије.

Позиција Кине у централној Азији, дакле, представља финансијску хегемонију. Како смо научили из периода евроцентристичког империјализма, финансијски хегемони не настоје да добију брз повраћај инвестиција. Дуг се, наиме, обично реструктурира и отплаћује одобравањем приступа сировинама или уделима у националним компанијама држава које су позајмиле новац. Зашто би се наступ Кине разликовао од овакве разрађене неоколонијалне схеме?

Државе Југоисточне Азије у међувремену схватају домет реалполитике и почињу да се ослањају на способност маневрисања у сферама моћи, које успоставља неколико светских сила, међу којима су наутицајније САД и Кина, али свакако није ЕУ. Спољнополитички курс држава југоисточне Азије, пре свега богатих Сингапура, Индонезије и Малезије, открива да су још увек ближи једном од кључних играча, али најновији догађаји откривају већу равнотежу напора лидера два најутицајнија играча – Си Ђинпинга и Трампа. Остаје да се види како ће се развијати ситуација на Корејском полуострву, али пре свега настојања да се спречи америчко-кинески трговински рат, за који постоје сви предуслови.

Још од 11. септембра 2001. године, влада САД се ангажовала да трансформише употребу финансијских санкција наводно против финансирања терористичких група, а уствари у оружје за одбрану такозваног „Америчког века“. Неоснована примена санкција приморала је неке кључне државе, пре свега Кину и Русију, а дискретно и ЕУ, да траже начине отклона од долара.

У марту 2018. године Кина је покренула трговину нафтом на бази јуана, први уговор о нафти који није у доларима. Америчка влада је ову кинеску иницијативу посматрала као непријатност којој ће требати деценије да постане озбиљно прихваћена, све до нових санкција Ирану. Сада, када САД блокирају Иран да продаје своју нафту у доларима, петро-јуан је добио подстицај.

Као и Кина, Русија се опрезно удаљава од долара, како у билатералној трговини са Кином, тако и успостављањем крајем 2016. трговине нафтом у рубљама на Санктпетербуршкој берзи.

Улога америчког долара као водеће светске резервне валуте је ослонац америчке моћи, заједно са војном силом. Смањење утицаја долара умањило би способност САД да води војне операције за одржавање глобалне доминације коришћењем ресурса других нација. Што више амерички трезор настави необуздану употребу санкција за дневне потребе, неке велике државе, потенцијално чак и европске, биће принуђене да се постарају за своје интересе, што ће подрити моћ САД да остварују доминацију.

QUO VADIS, ЕВРОПЉАНИНЕ?
По свему судећи, исламизација Европе је процес који се тешко може спречити. Руски председник Владимир Путин је у говору 1. марта 2018. најавио да ће Русија понудити имигрантима бесплатну земљу и олакшице странцима да постану руски грађани. Тешко је веровати да се радило о случајном испаду, већ пре о поруци. Русија јесте окружена муслиманским државама, али грађани њених суседа нису принуђени да мигрирају како би дошли до пристојног живота, те је Путинова порука мало вероватно била упућена њима. Како ствари стоје, Русија себе већ види као дестинацију избеглица који ће се под притиском, по свему судећи наметнуте исламизације, исељавати из држава ЕУ.

 

нови стандард

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here