Миша Ђурковић: Чиме се поносимо

Поделите:

У исто време, док су се Срби стидели својих насилних предака који су ишли против тадашњих бугарско-немачких визија европских интеграција, трајала је недеља онога чиме се данас поносе.

Карактер једне државе и заједнице најбоље се разумева преко вредности које у њој доминирају. Па хајде да видимо које вредности обележавају данашњу Србију и какве моделе ми нудимо нашој деци.

У суботу петнаестог септембра био је један јубилеј. Неке раније генерације Срба са поносом би организовале велику прославу једне од највећих ослободилачких битака у нашој историји.

Пре једног века поносни српски сељаци, заједно са својим савезницима пробили су бугарске и немачке линије и као вихор трчећи ослобађали своју домовину.

Данашње генерације Срба, међутим, изгледа да се стиде оваквих поступака својих предака. Држава Србија, као што је познато, није организовала прославу овог некада великог јубилеја, а једини званичник који је то некако обележио био је помоћник градоначелника Београда који је положио венац на споменик незнаном јунаку.

Сетићемо се да држава није смела или хтела пре шест година да обележи ни балканске ратове. Централну прославу организовало је студентско удружење на Правном факултету у Београду, но гости и говорници били су ипак патријарх и тадашњи председник државе.

Тек шест година касније промена свести као фундаментални пројекат измене основних принципа и вредности на којима почива савремена Србија отишао је толико далеко да се пробој Солунског фронта и ослобађање Србије више ни не смеју прослављати.

Вероватно се сматра да би то сметало нашим најважнијим европским, немачким партнерима, да би штетило регионалној сарадњи, да би било на линији јачања српског национализма, самопоуздања и „митоманије“, да би штетило напорима да се „компромисом“ реши косовски спор и тако даље.

Немачка дипломатија је, сетићемо се, не тако давно дефинисала седам захтева за европске интеграције Србије од којих последњи прецизно тражи „измену свести“.

Један претходни немачки амбасадор је врло пластично објаснио да то подразумева да Срби прихвате како их је 1999. НАТО бомбардовао за њихово добро. Бога ми, озбиљно смо кренули у том правцу…

У исто време, док су се Срби стидели својих насилних предака који су ишли против тадашњих бугарско-немачких визија европских интеграција, трајала је недеља онога чиме се данас поносе. Тек дан након пробоја Солунског фронта одржан је „прајд“ уз подршку пола владе, градоначелника Београда и великог броја других званичника.

У перформансу које би раније „заостале“ генерације сматрале ненормалношћу и срамоћењем, једна особа је шетала у српској народној ношњи и тај спој нових тенденција и традиције наглашен је као главни симбол овог догађања којим се поноси савремена Србија и њена власт.

Подсетимо се да је у последњих годину дана кажњено бар петоро људи, четири доктора наука, два универзитетска професора, због тога што су се усудили да изнесу нека мишљења која су у супротности са схватањем света по коме се стидимо пробоја Солунског фронта, а поносимо прајдом.

Промена свести веома је присутна у комплетном јавном диксурсу наше политичке и академске елите када се на пример говори о Космету. Прошла су времена када су тамо неки Стојан Новаковић, Александар Белић, Слободан Јовановић и остала националистичка боранија која се налазила на челу Српске академије наука и уметности сматрали да је Косово темељ, основа нашег духовног, моралног и вредносног идентитета.

Замислите неки тамо Милош Ђурић чак је написао књигу „Видовданска етика“! Данашњи академици, предвођени како и доличи првим човеком, знају много боље да је Косово терет, да је то митоманија, рецидив прошлости који нас спречава да освајамо будућност, напредујемо, модернизујемо се итд.

Чедомир Јовановић је потпуно у праву. У свега десетак година тезе које су он и његови саборци заступали као маргиналци постале су мејнстрим и основа савремене вредносне парадигме у Србији. Њима се данас воде и Влада Србије и САНУ и све друге институције.

Сви закони који се данас доносе у Србији потпуно су на линији ове промене свести. После Закона о превенцији насиља у породици, Закона о мандаторној траснплантацији органа, искрено се радујем да добијемо и Закон о родној равноправности. Нема везе што су сва ова законска решења противуставна. У таквој констелацији сасвим је у реду да четири петине уџбеника за нашу децу праве немачке, хрватске и словеначке фирме.

Они су увек боље од нас знали како да нас ослободе од наших интереса, традиције, наслеђа и погрешног схватања поноса. Треба коначно скинути и овог заблуделог министра што је тражио да се промовише ћирилица, која је као што знамо још један од тих рецидива прошлости. Нису је случајно наши западни пријатељи вазда забрањивали и бајонетима нам доносили латиницу и модернизацију.

Има Дис једну занимљиву песму. Зове се Наши дани… А ову анализу промене свести и вредности у Србији завршимо адекватним Нушићем: „У Србији прилике су так’е, бабе славе презиру јунаке, зато и ви не муч’те се џабе, српска децо постаните бабе.“

Аутор је научни саветник Института за европске студије

in4s.net
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here