Мишковић против Кркобабића: Нуди се за министра?

Поделите:

Пише: Мирослав Мишковић, Председник Делта Холдинга

(текст у целости преносимо са сајта Делта фондације „Наше село“)

Српско село нестаје. Ако нестане село нестаће Србија. Ово упозорење изнео сам у свом недавном обраћању житељима Дубочана и Мале Јасикове, код Зајечара, у којима је Делта започела акцију „Наше село“. Делта је преузела обавезу да од ова два места створи пример: како српско село да опстане и да буде као што су села у Аустрији, Словенији, или било којој другој европској држави. Наша компанија ће стручно, организационо и финансијски подржати овај пројекат заједно са Ерсте банком и са партнерима међу којима су: Привредна комора Србије, Kерамика Kањижа и друге установе и компаније, које нам се придружују.

Да би се овакав пројекат проширио на сва села у Србији, неопходно је да се укључи држава, затим локална заједница, српска наука, универзитети, значајне компаније и банке.
Циљ оснивања задруга

За почетак је потребно основати задруге, како би сва српска села била укључена у систем задругарства.

Милан Kркобабић, министра без порфтеља који је задужен за регионални развој, иницирао је пројекат оживљавања задруга у Србији. Он је добро препознао овај проблем и започео акцију „500 задруга у 500 села“. Нажалост, по мом мишљењу, начин на који се то ради је погрешан. Погрешан је зато што задругарство у Србији мора да испуњава два основна услова, а то су:

• да донесе у село европско знање из области пољопривреде,
• да се обезбеди откуп свега што роди на имању сељака.

Задруге основане по садашњем моделу министра Kркобабића не задовољавају ни један од ова два услова.

Проблем српског села неће бити решен самим чином оснивања задруга. Мали произвођачи окупљени у овим задругама и даље немају знање за вођење модерне пољопривреде, јер нема никога ко би то знање могао да им пружи. Шта таква задруга да ради са производима из села, како да их брендира, на које тржиште да их пласира? Српском сељаку данас нико не гарантује откуп робе коју произведе на свом имању.
Функционисање задруга

У развијеним земљама задруге се оснивају по територијалном принципу и делокругу рада. Задруге основане за нпр. воћарску производњу (јабуке, крушке, малине…) функционишу тако што прихватају у хладњачу воће, убрано са имања задругара. Подразумева се да задруга мора да организује хладњачу. Ту се воће машински класификује, сортира и складишти, па произвођач добија потврду о количини и класи предате робе.

Хладњача једног одабраног дана у недељи, нпр. сваке среде у подне, објављује цену воћа на тржишту. Сваки произвођач сам одлучује да ли ће, и када, да прода своју робу, односно да ли му понуђена цена одговара. Што дуже се воће чува у хладњачи, подразумева се да су трошкови складиштења већи.

Шта омогућава оваква организација? Прво и најважније, сељак је власник своје робе и он одлучује када ће да је прода. Да ли ће то учинити одмах, или ће сачекати евентуално бољу цену за своје производе – његов је избор. Kада онодлучује о продаји робе по тржишним условима и законима, не може нико други бити крив што није добио бољу цену за свој производ. Нема штрајка воћара, ни вечитих расправа ко је кога и колико преварио. На овај начин би се избегао, код нас добро познати „рат“ између малинара и купаца малина (извозника).
Законска регулатива

За овакав, уређен систем потребно је променити и прилагодити Закон. Неопходно је омогућити да у оснивању задруга, поред произвођача из тог краја, могу да учествују и велике компаније из области аграра. Ове компаније имале би задатак и обавезу да донесу светско знање и да пронађу тржиште за производе задругара.

На овај начин, укључивањем великих компанија и организовањем хладњача, задруга испуњава своја два основна задатка: да донесе знање и да обезбеди сигуран пласман робе.

Морам да кажем да ову идеју нисам ја смислио. Све је ово већ виђено, овако раде најнапреднији произвођачи у земљама са развијеном пољопривредом, а Делта, као и увек, само примењује оно што је научила од најбољих на свету. То би требало да ради и Србија.

Да ли задругарство у Србији има перспективу?
Итекако. Оно што за почетак морамо да урадимо јесте да применимо начин организовања задруга, који већ постоји у развијеним државама. Морамо да се угледамо на земље које то најбоље раде, да уведемо систем и правила која дају резултате, а касније, по потреби, можемо систем да мењамо и прилагођавамо нашим условима. У Данској задруге чине 83% пољопривредне производње. У Шведској оне држе 60% шумарства и дрвне индустрије. Скоро пет милиона људи запослено је у задругама широм Европе.

Ако не подигнемо село и ако не модернизујемо задругарство, не бројем задруга, него њиховим квалитетом – шта нам преостаје? Ништа, сем потпуног одумирања српског села, које је и сада, да нико не замери на изразу – на издисају. Истраживање Српске академије наука каже да је 1.200 села (од 4.700 колико их има Србија) на путу да нестане. Више од 1.000 села има мање од 100 житеља. Већина произвођача има мање од 2,5 хектара земље, а на њој, нажалост, гаји житарице. Са приносом од 3,5 тоне пшенице по хектару – можемо ли у Европу? Може ли опстати српско село?

Одговор на ово питање је јасан свима.

Извор: Наше село

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here