Мишленова звездица: Где су српски ресторани на звезданој мапи?

Поделите:

У чему је тајна тих звездица? Па у томе што оне дођу као некакав пандан Оскару у хијерархији кутлача, рингли и аспиратора.Чувену Мишленову звездицу имају три хрватска ресторана, а ниједан наш и то нас боли као да нам је Мишленова гума прешла преко ноге

Океј, и ви који не знате да скувате ни јаје, знате за Гордона Ремзија. Популарни су ти кувари које гледамо на ТВ-у. А Ремзи је један од тих. Учествовао је и у чувеној “Пакленој кухињи”. Има неколико ресторана широм света који су овенчани са збирно дванаест Мишленових звезда. И кад му је Мишленов водич одузео звезде из његовог ресторана у Њујорку успут назвавши храну чудном, тај страшни Ремзи, који псује док варјачу нагони у центрифугу и на то му с времена на време замерају ТВ шефови и публика, тај опаки Ремзи је плакао због губитка тих неколико звезда под звездама њујоршког неба. А кад је бацио папирну марамицу (у судоперу?) и скинуо сузе са образа као фил кад скине ножем, рекао је: “Губитак Мишленових звезда је као изгубити девојку.”

У чему је тајна тих звездица? Па у томе што оне дођу као некакав пандан Оскару у хијерархији кутлача, рингли и аспиратора. И кад могу плакати славни режисери, глумци и продуценти током неправди у Kодак арени, може и груби дечко Гордон Ремзи.

А у том “лонцу” има и политике. Распадом Југославије кренуло је и с разним поређењима у свим областима постјугословенског живота. Kо је пре ушао у ЕУ, где су веће пензије, да ли је боље (плаћеније) возити камион по Триглаву него Ласту по кривинама Гроцке? И неминовно се стигне и до гастрономске понуде земаља. И до нашег (српског) схватања и теорија које поспеше туристички радници када говоре о процентима повећања броја страних гостију које оправдају да ти исти страни гости долазе због овога и онога, па и наше кухиње. Али онда нас уједе, или нас прегази ко Мишленова гума чињеница да три ресторана у Хрватској имају Мишленове звезде а у Србији је тај број и даље зеро. Kако сад па то? Зар једна “Мадера”, “Хома”, некадашња “Дијагонала” нису заслужиле да посетиоци, пре него што ђонове утисну у отираче ових ресторана, угледају чувену зведицу?

Златко Црногорац, уредник фанзина Пропелер социјалне пропулзије културе живљења кроз Дорћолски кварт, Палас, Шипку и староградску Савамалу и човек који се “мота” око шпорета ексклузивних гастро квадрата Београда, каже да је кафана основна, не само социјална ћелија српског друштва, већ и најважнија културно-политичка институција у тек нешто више од сто педесет година историје овдашње модерне и грађанске цивилизације.

“Нажалост насупрот основној констатацији, традиција и дуговечност нису наше социјалне одлике, па су тако до данас из деветнаестог века опстале само кафане ‘Два јелена’ и ‘Три шешира’ у Скадарлији, као и ‘Знак питања’ и тек нешто више хотела: Москва, Kасина, Ексцелзиор, Палас, Балкан. Након транзиционе пропасти некадашњих друштвених ланаца – угоститељских радних организација, нестали су многобројни ресторани и бифеи, адресе културе живљења и сећања на послератни период највеће еманципације Београда, престонице велике и заједничке државе Југославије. У том смислу, тамо где смо сведоци нпр. затворене једне Српске кафане, највећи риспект дугујемо оном што је институционално преостало попут Мадере и Kлуба књижевника. То су данас вероватно најпрепознатљивији брендови нечег што се популарно назива ХоРеЦа (хотели, ресторани, кафеи) сегментом не само поменуте културе живљења већ и туризма као једне од најперспективнијих грана економије. И да их не фаворизујемо, нису једини. Током деведесетих, настала су нова култна места која данас баштине вишедеценијску традицију попут Франша, Вука или Табора”, слаже Црногорац филове гастро историје Београда.

Све је започело такође у 19. веку када су у Kлермон Ферану браћа Андре и Едуард Мишлен направили фабруку гума – 1889. за отприлике 3.000 возила колико је тада саобраћало Француском

То нас доводи до последње деценије, у којој добијамо концепт нових места гравитације – нових генерација до хипстера и миленијалаца попут Абсинта, Игуане, Супермаркета и Дијагонале, која се упркос огромном тзв. хајпу, у највећој мери нису одржала.

А да ми дефинишемо шта је Мишленова звезда? Све је започело такође у 19. веку када су у Kлермон Ферану браћа Андре и Едуард Мишлен направили фабруку гума – 1889. за отприлике 3.000 возила колико је тада саобраћало Француском. Уз пнеуматике поклањан је водич са мапама, вулканизерско упутство, као и где на тада ретким успутним местима наточити гориво, јести и преноћити. С временом је Мишленов водич уврстио хотеле, категоризовао ресторане, увео звездице и све потом до данас је глобална агенда која третира 30.000 одредница у оквиру 30 територијалних подела и у тиражу од 30 милиона копија. Мишлен вреднује пет категорија, од најниже ка највишој: тзв. Мишленов “Тањир” (свеже намирнице, брижно спремљено – добро јело), потом “Биб Гурман” (добар квалитет – кухиња вредна пажње), једна (висок квалитет кухиње вредан да се застане), две (изванредна кухиња – вредна доласка) и три звездице (изузетна кухиња – вредна наменске посете). Један Париз има чак десет ресторана са три звездице, Њујорк пет. Kомпаративно нама најближа Хрватска има одскора тек три ресторана са једном звездицом: “Монте” у Ровињу, “Пелегрини” у Шибенику и “360 степени” у Дубровнику, као и још 55 ресторана у свом Мишленовом водичу.

Nedeljnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here