МИТРОПОЛИТ БОРИСПОЉСКИ АНТОНИЈЕ: „ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА ДЕЈСТВУЈЕ У УКРАЈИНИ КАО ПАРТИЗАН”

Поделите:

Интервју дат Агенцији црквених вести Ромфéа (Атина), објављен на интернет-порталу исте Агенције
25. новембра 2018.

Високопреосвећени митрополит се у интервјуу осврнуо на резултате са заседања Сабора Украјинске Цркве, одржаног 13. новембра, и на став митрополита виницкога г. Симеона.
Високопреосвећени је такође изразио своју недоумицу зашто Света Гора ћути у тако озбиљној ситуацији и нагласио нерасположење клирикâ и лаикâ да је посећују.
Митрополит Антоније се осврнуо и на став украјинске државе после заседања Сабора, на схватање минулих догађаја међу верницима, као и на став расколникâ.
 
Ваше Високопреосвештенство, 13. новембра је заседао Сабор Украјинске Цркве. Који су основни резултати тога заседања?
Архијерејски Сабор наше Цркве је својим одлукама пре свега посведочио и потврдио унутрашње јединство наше Цркве.
Знамо да су представници наше државе, заговорници идеје о аутокефалности, обећали Васељенској Патријаршији да ће тобоже око двадесет до двадесет пет архијереја наше Цркве сигурно отићи на „сабор уједињења” на којем би требало да се формира нова – „уједињена” – Црква. 
Ако не баш двадесеторица, бар десет архијереја ће сигурно отићи, – тако се веровало и у Фанару.
Средства извештавања су навела да је ових дана у Кијеву тајно боравио митрополит Француске Емануил како би припремио „сабор уједињења”.
У стварности је, међутим, само један епископ, митрополит виницки Симеон, одбио да потпише одлуке нашег Архијерејског Сабора.
Тај став митрополита Симеона је изазвао жестоке протесте свештенослужитељâ његове митрополије (око педесет свештеникâ града Винице је протестовало, а мноштво верникâ их је подржало) тако да је митрополит Симеон, премда он сâм није потписао саборске одлуке, био принуђен да званично изјави да су, без обзира на све, одлуке Архијерејског Сабора обавезујуће за читаву Украјинску Цркву, укључујући и митрополију виницку.
То је рекао зато што је схватио да је у опасности да изгуби своју епархију, која по овом питању неће поћи за њим. То значи да идеја о „константинопољској аутокефалији” није прихваћена у црквеном народу и свештенству наше Цркве.
Не постоје „милиони верникâ” који, тобоже, једва чекају Томос о аутокефалности, као што кажу наша средства извештавања, а као што, већ и званично, изјављује и патријарх Вартоломеј, који је, како изгледа, усвојио логику наших расколника.
Зашто ово кажем? Зато што данас из устâ константинопољскога патријарха слушамо иста тврђења и исту аргументацију коју смо годинама слушали од домаћих расколника.
Претпостављам да ова идеологија, као што је изазвала раскол у Украјини, на исти начин већ изазива проблеме и у међуправославној равни.
Овде бих желео да подсетим на одломке из писма Његовог Блаженства Архиепископа Тиране, Драча и све Албаније г. Анастасија Патријарху московском г. Кирилу, објављене у црквеној штампи, где архиепископ Анастасије вели да ћемо, уместо да имамо јединство православних у Украјини, доспети у опасност да буде разбијено јединство васељенског Православља.
Имајући у виду све ово, наш Архијерејски Сабор је издао саопштење у којем се наводи да аутокефалија данас не одражава унутрашње црквене потребе него нам је намећу споља, тако да наша Црква неће учествовати на „сабору уједињења” нити ће се уједињавати са расколницима уколико се не покају.
Утисак нам је да наша држава, удружена са расколницима и са Васељенском Патријаршијом, жели да преотме неке слојеве наше – канонске – Цркве. Али наша Црква је показала своје јединство и свој интегритет.
 
Украјински медији шире, међутим, причу како је неких петнаест митрополита који неће лично ићи на „сабор уједињења” овластило своје представнике да на њему гласају у њихово име.
Прочитао сам те „вести”. То су фантазије. У том случају би, иначе, „сабор уједињења” могао да буде одржан и преко интернета или помоћу скајпа. Зашто да се људи замарају долазећи у Кијев?
Али, говорећи озбиљно, хтео бих да кажем две ствари. Прво: чак и да важи то што рекосте, сама та чињеница би показала на које све лукаве начине хоће да остваре зацртана безакоња, а то, пре свега, не би служило на част Васељенској Патријаршији, која се упетљала у ту причу. Друго: ако неки епископ оде на тај „сабор”, његови верници и свештеници биће први који му неће дати да се врати у своју епархију, што смо већ видели у Виници, па и у једној другој епархији чији је епископ направио неколико погрешних корака. Такав епископ ће изгубити епархију, а једино што ће му остати биће – велико ништа.
Све ово значи да „константинопољска аутокефалија” нема подршке у нашем верујућем народу. Није то никакав плод акцијâ Москве, како се лажно тврди у нашој јавности.
 
Какав је став заузела ваша држава после вашег Сабора?
Државне власти покушавају да застраше епископе и свештенике. За последњих недељу дана објављено је у украјинским медијима на десетине чланака са прљавим оптужбама против наших епископа и свештеника који уживају углед у друштву. Осим тога, представници служби безбедности позивају наше епископе на „разговоре”.
Још није на делу онакво гоњење наше Цркве какво је постојало у совјетско доба, – времена су се изменила, – али нам итекако стављају до знања шта од нас траже. Укратко, врше притисак. Кад би притисак вршила само држава или кад би га вршиле неке друге нецрквене силе, то не бисмо толико доживљавали као вређање нити би нас то толико болело будући да познајемо историју Цркве и памтимо гоњења. Али кад нам то чини, или томе доприноси, или у читавом процесу потајно узима учешћа нека друга помесна Православна Црква, – а овде конкретно мислим на Константинопољску Цркву, – онда је нама, духовно и психолошки, веома тешко да се с тиме помиримо.
Васељенска Патријаршија делује у Украјини као колективни партизан. Делује прикривено, мучки, игноришући канонску Цркву са милионима верникâ, дванаест хиљада и петсто парохијâ, деведесет епископâ, пет хиљада монахâ и монахињâ… Игнорише, дакле, велику канонску Цркву, а стаје на страну оних који врше притисак на нашу Цркву. Све што Фанар чини, чини у дослуху са политичким руководством наше земље.
Колико јуче, председник Украјине г. Петар Порошенко је саопштио да ће 27. новембра у Фанар отпутовати један државни чиновник, извесни г. Павленко, како би узео учешћа у седници Светог Синода Васељенске Патријаршије. Он ће, кажу, учествовати и у коначном састављању или потврђивању текста Томоса. Како год да се узме, посматрачи смо чудних појава: државни службеници, световњаци, треба да суделују у заседању Светог Синода једне Цркве у покушају да регулишу токове црквеног живота.
Штета је што такво чудновато понашање примећујемо управо у Цариградској Патријаршији. Ми га не одобравамо и нећемо прихватити интервенције политичарâ у нашим црквеним стварима.
 
Како све ове догађаје виде и схватају обичан црквени народ и свештенство? 
Примећујем у овом периоду колико занимљиву толико и жалосну појаву. Незаконити поступци Васељенске Патријаршије изазивају подозрење у очима нашег верујућег народа и клира, и то не само према Васељенској Патријаршији већ и према укупном Православљу које говори грчки.
Наши свештеници ми кажу да сада многи верници у исповести пред својим духовницима признају да имају негативне помисли о Васељенској Патријаршији због њених поступака у Украјини. Наши верници разумеју да такве помисли нису добре за хришћанина. Зато их и откривају у исповести.
Неким свештеницима се свиђало да служе у одеждама грчкога кроја. Сада их замењују одеждама рускога кроја.
Доста наших свештеника је често одлазило на Свету Гору. Сада примећујем да више немају велику жељу да иду.
Наши монаси и свештеници се са чуђењем питају: зашто ћути Света Гора? Зар оци Светогорци немају ништа да кажу док гледају како се газе канонске основе светскога Православља?
Уопште узев, запажам да се рађа извесна антипатија према свему што је грчко. Наши верници осећају бол због тога што су их издала њихова једноверна браћа, односно Цариградска Патријаршија, која је нашој Цркви зарила нож у леђа.
Наши верници имају осећај да су издани. Тај бол је највећи и најнеподношљивији упркос свим свађама и сукобима са расколницима и унијатима које смо доживели у току последњих деценија.
Уочавамо, заправо, тихи протест на једноставном, свакодневном нивоу; уочавамо извесно удаљавање од богате и лепе грчке православне традиције.
Не кажем да су то масовне појаве, али да јесу тенденције – јесу. Сматрам да је то веома озбиљан проблем стога што су расцепи на обичном лаичком нивоу веома дубоки и дуготрајни.
Са тог разлога оно што Фанар ради у Украјини одражава се, нажалост, на васколико грчкојезично Православље, а шире говорећи – тиче се читавога Тела Православља. Надамо се да ће ово искушење препознати наша браћа и сестре у јелинофоном свету и да ћемо сви заједно, уз помоћ Божју, наћи духовне снаге да га превазиђемо.
 
Како се у овој ситуацији понашају расколници?
Расколници се нису променили. Укидање анатема бачених на њих и поништавање њихових рашчињења расколници нису схватили као своје прикључивање Цркви него као признање Цркве да су они имали тобоже исправан став када су стварали раскол.
Шта значи то што је Васељенска Патријаршија признала расколнике? Значи да је Црква променила став, а да се расколници нису променили. Зашто је Цркви потребно покајање грешникâ или расколникâ? Да би они променили свој ум. Грчка реч метáниа коју преводимо као покајање заправо значи промену ума и умовања, преумљење. Расколници треба да се промене, а не да присиљавају Цркву да се она мења.
Другим речима, уместо да се покаје, уместо да пред Богом промени свој начин живота, грешник би хтео да се Сâм Бог промени у односу на њега. Ако би Црква примила грешнике без икакве промене код њих, шта би се десило?
Ово ме подсећа на јеванђелску причу Господњу о људима позваним на свадбу Царевога Сина: „А ушавши цар да види госте, угледа онде човека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? А он оћута” (Мат. 22, 11 – 12).
Црква неће примити непокајане у своје крило. Ако их ипак прими, пре или после ће их одлучити од себе. Видимо да се расколници нису променили од 11. октобра, када је Константинопољска Патријашија донела своје одлуке. И даље су непријатељски и агресивно расположени према нашој Цркви. То су разумеле и већ потврдиле Српска и Пољска Православна Црква и ми смо им благодарни. Осим тога, расколници које је признала Васељенска Патријаршија немају валидан свештенички и архијерејски чин.
Ако друге помесне Православне Цркве не кажу категорично не, као што су га већ изрекле Српска и Пољска Црква, сутра ће бити принуђене да саслужују људима који нити имају нити су икада имали канонско рукоположење, односно канонску хиротонију.
При настанку раскола хиротоније расколничких епископа извршили су неки пустолови који нису ни били свештеници: они су обманули прве расколнике и „хиротонисали” их у „архијерејско достојанство”. Притом су имали проблеме моралног карактера.
Желим да напоменем да од пролећа 2018. године, када је и кренула сва ова прича о Томосу, ниједна од помесних аутокефалних Цркава није изјавила да је сагласна са поступцима Васељенске Патријаршије у Украјини. Став пак Српске и Пољске Цркве, које су одбиле да признају легализацију украјинских расколника, показује и улива нам наду да ниједна друга Црква неће заузети став другачији од њиховог. То, по моме мишљењу, значи да ће Васељенска Патријаршија довести себе у безизлазан положај ако не промени свој став. Треба да се заустави и да крене путем дијалога са нама, као и са Руском Црквом и свим осталим помесним Православним Цркавама.
Решење треба да нађемо сви заједно. Са своје стране, ми смо спремни за дијалог. У противном, сви ћемо бити губитници – на првом месту Цариградска Патријаршија, а за њом читава Православна Црква.

Са грчког: епископ бачки Иринеј

Беседа

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here