МЛАЂАН ЂОРЂЕВИЋ, човек који је уништио ДС

Поделите:

Странка демократске оријентације која је у фебруару ове године обележила стоту годишњицу свог оснивања, која као таква представљала својеврсно сведочанство о постојању развијене идеје демократије у српском друштву још у временима од пре једног века, вољом неколицине појединаца данас преживљава агонију сопственог самоурушавања. Организација коју су предводили Љубомир Давидовић и Милан Грол, која је у Kраљевини Југославији увек освајала највећи број гласова на изборима, која је преживела најпре шестојануарску диктатуру краља Александра, потом хитлеровски Лојотићев окупациони режим, да би најзад, по окончавању комунистичких забрана, пре три деценије поново била обновљена на иницијативу Борисава Пекића, Драгољуба Мићуновића и Зорана Ђинђића, и на својим плећима изнела највећи терет процеса демократских промена у Србији, ових дана броји последње дане свог битисања на политичкој сцени Србије.

Политичка снага која је читав један век почивала на идеји модернизма и демократије, која је успела да преживи све недаће 20 века и прве децније 21. столећа, које су укључивале диктатуру, окупацију, комунистички тоталитаризам и Милошевићев ауторитаризам, по свему судећи, није успела да преживи смртоносни загрљај својих некадашњих лидера Драгана Ђиласа и Бориса Тадића и њихових сарадника који су Демократску странку свесно жртвовали на олтару својих личних интереса. Поред два бивша председника ДС, који су својим поступцима утабали стазу за уништење странке и њене идеологије, у операцији разарања најздравије демократске организационе снаге српског друштва посебно се истакао Млађан Ђорђевић, човек дијаметрално супротних идеолошких преференци од свега онога што је током читаве историје свог постојања представљала Демократска странка.

Процес самоурушавања, који је од перјанице и предводника демократских промена, Демократску странку трансформисао до непрепознатљиве бледе сенке некада најпрогреисвније политичке снаге српског друштва, започео је након убиства првог демократског премијера Србије Зорана Ђинђића након чега су руковођење странком преузеле оне политичке снаге које су њене идеолошке темеље и залагање за вредности које представљају темељ модериних европских друштава, заменили личним интересима и пуким клијентелизмом како унутар саме странке, тако и на нивоу државних институција у периодима када је ДС била на власти.

Иако се партијско лидерство у поменутом периоду, по правилу везује за ауторитет и политичку моћ некадашњег председника Србије и ДС Бориса Тадића, кључни носиоци моћи у том периоду и креатори процеса који су у коначници и довели до урушавања ДС, били су Миодраг Мики Ракић, Драган Ђилас и његов кум и политички сијамски близанац Млађан Ђорђевић. И док је домаћа јавност углавном упозната са улогама прве двојице из “тријумвирата из сенке” ДС-а, деловање и улога трећег међу њима, Млађана Ђорђевића, до данашњих дана, остали су обавијени велом мистерије и релативно непознати јавности, чак и онима који су упућенији у токове политичких процеса и деловање њихових кључних актера. Па ипак, у потпуно обрнутој сразмери са информацијама које су о њему доступне у јавности, стоје стварна моћ и улога Ђорђевића у доношењу кључних политичких одлука и управљању процесима који су обележили период владавине Бориса Тадића од 2004-2012. године.

Због значајне финансијске моћи, али и скривених веза са деловима дубоке државе, домаћим и страним тајним службама и центрима моћи, утицај Млађана Ђорђевића задржао се до данашњих дана када је он, заједно са својим кумом Дрганом Ђиласом, предводник Савеза за Србију и један од кључних логистичара актуелних, наводно неполитичких, протеста “1 од 5 милиона”.

Да би се схватила стварна улога Ђорђевића, Ђиласа и Ракића у процесима који су довели до пропасти ДС и политике коју је та странка изворно оличавала, неопходно је најпре осветлити историјски контекст и целокупан сложени сплет догађаја који су створили могућност и повољне услове да на историјску позорницу, у виду лидера, закорачи и афирмише се, тек наизглед снажна политичка фигура Бориса Тадића, иза које су се скривале сложене игре моћи унутар тријумвирата Ракић-Ђилас-Ђорђевић који је заиста оперативно руководио земљом и доносио стратешке политичке одлуке.
Улога ДС-а у борби против Милошевићевог режима и демократским променама након 5. октобра 2000.

Оно што је неспорно, како међу њеним присталицама, тако и противницима, јесте чињеница да је Демократска странка одиграла одлучујућу улогу у рушењу режима Слободана Милошевића и започињању демократске транизиције у Србији. Пут од оснивања организације чији су се идејни темељи заснивали на антикомунистичким традицијама истоимене странке коју су предводили Љуба Давидовић и Милан Грол, преко водеће улоге у демократској транзицији друштва, па све до организације која је, након пада с власти, упала у зачарани круг дужничког ропства и политичке безидејнсоти, био је трновит и дуг.

Све је започело потписивањем Иницијативе за обнављање рада Демократске странке, назване ”писмо о намерама”, крајем 1989. године, испод које је својим именима стало тринаест интелектуалаца из Института друштвених наука, међу којима су били Драгољуб Мићуновић, Kоста Чавошки, Војислав Kоштиница, док су писма сагласности послали и писци Борислав Пекић и Милован Данојлић.

Већ почетком наредне године, тачније 3. фебруара 1990, у Дому омладине је одржана оснивачка скупштина Демократске странке, да би на Изборној скупштини ДС-а у Сава центру 29. септембра исте године, за председника био изабран Драгољуб Мићуновић, а потредседника Борислав Пекић. Место шефа извршног одбора припало је Kости Чавошком, док је за место потпредседника ИО изабран Слободан Инић – победивши тек пристиглог из Немачке и страначкој бази још увек недовољно позантог Зорана Ђинђића.

Већ после првих избора за страначко руководство било је јасно да јединство неће бити главна окосница нове политичке снаге. До првих несугласица дошло је поводом избора заказаних за децембар 1990. године. Група чланова, националсита ултраконзервативног усмерења окупљених око Kосте Чавошког, након што партијска већина није прихватила њихов позив за бојкот избора, напушта странку и формира Српску либералну странку , организацију чији је назив био у потпуној супротности у односу на идеје које је пропагирала. Са друге стране, ДС на челу са Мићуновићем излази на изборе и осваја седам мандата.

Већ на следећим парламентарним изборима 1992, долази до новог цепања. Овога пута повод су биле несугласице око чланства у коалицији десног центра ДЕПОС, која је инсистирала на националном питању. Та идеја, пак, није наишла на одобравање већине у ДС-у, па је група окупљена око Војислава Kоштунице – укључујући Драшка Петровића и Владана Батића – најпре оснива ДС фракцију за ДЕПОС, а потом и Демократску странку Србије (ДСС).
Оснивачи ДС: Војислав Kоштуница, Драгољуб Мићуновић, Радослав Стојановић и Зоран Ђинђић

С друге стране, демократе предовођене Драгољубом Мићуновићем и енергичним Зораном Ђинђићем јачају страначку организацију, а у странку у том периоду долазе Мирољуб Лабус и Борис Тадић, који одмах постаје секретар Главног одбора. Тада се јавност упознаје са новим личностима чија су имена позната и данашњој јавности – Радомир Шапер (отац Срђана Шапера), Гордана Чомић, Љиљана Лучић, Бошко Мијатовић и други. Група омладинаца Демократске странке тада такође добија прилику на великој сцени, попут Горана Весића и Срђе Поповића.

На парламентарним изборима Демократска странка, која је изашла самостално, осваја 4,1 одсто гласова бирача. Зоран Ђинђић увиђа потребу за модернизацијом странке и наредне године покреће питање промена на њеном челу. Мићуновић који одбија да поднесе оставку, тада оптужује Ђинђића да од ДС-а жели да направи предузеће и да има договор са СПС-ом да преузме ДС. С друге стране Ђинђић инсистира на томе да странка прерасте оквире “дебатног клуба”, због чега у странку уводи привреднике Слободана Радуловића и Радоја Ђукића, који су после избора прихватили понуду СПС-а да уђу у владу Мирка Марјановића због чега су искључени из странке.

На ванредним изборима у децембру 1993. странка са Зораном Ђинђићем као кандидатом осваја 11,5 одсто гласова и 29 посланичких мандата. Након тога, спор између председника странке Драгољуба Мићуновића и Зорана Ђинђића, разрешен је на ванредној страначкој скупштини 1994. године, када Мићуновић резигнирано подноси оставку, да би потом, са групом старијих демократа основао Демократски центар. За новог председника ДС-а изабран је Зоран Ђинђић и тај тренутак представља прву велику прекретницу у даљем развоју ДС-а као политичке организације. Време ће показати да је та промена била од кључног значаја за улогу коју је ДС имала да одигра у рушењу Милошевићевог режима и започињању демократске транизицие у земљи.

Иако је са Мићуновићем отишло и неколико истакнутих чланова странке, већина која га је у том сукобу подржавала – попут Бориса Тадића – постала је унутарстраначка опозиција новом председнику. Један од резултата њиховог деловања била је и промена у Статуту ДС-а, која је предвиђала проверу поверења председнику и органима странке месец дана након парламентарних избора. Парадоксално, обавеза реизбора касније је укинута, а мандат председника са две на четири године продужен је 2006, управо током мандата Бориса Тадића.

Пред локалне и савезне изборе 1996. године, ДС учествује у формирању Kоалиција Заједно у оквиру које на савезним изборима ДС осваја 22 мандата, док на локалним изборима у Београду, Kрагујевцу, Нишу, Новом Саду и преко 40 општина у Србији остварује победу. Био је то први велики пораз Слободана Милошевића који је одбио да призна изборне резултате. Одговор је стигао у виду тромесечних студентских и опозиционих протеста у зиму 96/97 које су предводили Вук Драшковић и Зоран Ђинђић, док су на челу студентских колона у Београду стајали Чедомир Јовановић и Чедомир Антић. Зоран Живковић водио је исте протесте у Нишу. Kада је, под притиском међународне заједнице, Милошевић у фебруару коначно признао пораз, Зоран Живковић је изабран за градоначелника Ниша, а Зоран Ђинђић постаје први демократски изабрани градоначелник Београда. Члан извршног одбора Града Београда постаје и Горан Весић, дотадашњи шеф кабинета и ”главни оперативац” Зорана Ђинђића.

Само четири месеца од избора, одборници СПС, ЈУЛ, СРС и СПО смењују Ђинђића, а власт у Београду у прећутној коалицији са СПС-ом преузима СПО.

С друге стране, демократе предовођене Драгољубом Мићуновићем и енергичним Зораном Ђинђићем јачају страначку организацију, а у странку у том периоду долазе Мирољуб Лабус и Борис Тадић, који одмах постаје секретар Главног одбора. Тада се јавност упознаје са новим личностима чија су имена позната и данашњој јавности – Радомир Шапер (отац Срђана Шапера), Гордана Чомић, Љиљана Лучић, Бошко Мијатовић и други. Група омладинаца Демократске странке тада такође добија прилику на великој сцени, попут Горана Весића и Срђе Поповића.

На парламентарним изборима Демократска странка, која је изашла самостално, осваја 4,1 одсто гласова бирача. Зоран Ђинђић увиђа потребу за модернизацијом странке и наредне године покреће питање промена на њеном челу. Мићуновић који одбија да поднесе оставку, тада оптужује Ђинђића да од ДС-а жели да направи предузеће и да има договор са СПС-ом да преузме ДС. С друге стране Ђинђић инсистира на томе да странка прерасте оквире “дебатног клуба”, због чега у странку уводи привреднике Слободана Радуловића и Радоја Ђукића, који су после избора прихватили понуду СПС-а да уђу у владу Мирка Марјановића због чега су искључени из странке.

На ванредним изборима у децембру 1993. странка са Зораном Ђинђићем као кандидатом осваја 11,5 одсто гласова и 29 посланичких мандата. Након тога, спор између председника странке Драгољуба Мићуновића и Зорана Ђинђића, разрешен је на ванредној страначкој скупштини 1994. године, када Мићуновић резигнирано подноси оставку, да би потом, са групом старијих демократа основао Демократски центар. За новог председника ДС-а изабран је Зоран Ђинђић и тај тренутак представља прву велику прекретницу у даљем развоју ДС-а као политичке организације. Време ће показати да је та промена била од кључног значаја за улогу коју је ДС имала да одигра у рушењу Милошевићевог режима и започињању демократске транизицие у земљи.

Иако је са Мићуновићем отишло и неколико истакнутих чланова странке, већина која га је у том сукобу подржавала – попут Бориса Тадића – постала је унутарстраначка опозиција новом председнику. Један од резултата њиховог деловања била је и промена у Статуту ДС-а, која је предвиђала проверу поверења председнику и органима странке месец дана након парламентарних избора. Парадоксално, обавеза реизбора касније је укинута, а мандат председника са две на четири године продужен је 2006, управо током мандата Бориса Тадића.

Пред локалне и савезне изборе 1996. године, ДС учествује у формирању Kоалиција Заједно у оквиру које на савезним изборима ДС осваја 22 мандата, док на локалним изборима у Београду, Kрагујевцу, Нишу, Новом Саду и преко 40 општина у Србији остварује победу. Био је то први велики пораз Слободана Милошевића који је одбио да призна изборне резултате. Одговор је стигао у виду тромесечних студентских и опозиционих протеста у зиму 96/97 које су предводили Вук Драшковић и Зоран Ђинђић, док су на челу студентских колона у Београду стајали Чедомир Јовановић и Чедомир Антић. Зоран Живковић водио је исте протесте у Нишу. Kада је, под притиском међународне заједнице, Милошевић у фебруару коначно признао пораз, Зоран Живковић је изабран за градоначелника Ниша, а Зоран Ђинђић постаје први демократски изабрани градоначелник Београда. Члан извршног одбора Града Београда постаје и Горан Весић, дотадашњи шеф кабинета и ”главни оперативац” Зорана Ђинђића.

Само четири месеца од избора, одборници СПС, ЈУЛ, СРС и СПО смењују Ђинђића, а власт у Београду у прећутној коалицији са СПС-ом преузима СПО.

У периоду пре петог октобра основана је и политичка школа ДС-а, чији је директор био Борис Тадић одакле потичу везе са некима од његових каснијих блиских сарадника – Миодрагом Микијем Ракићем и Вуком Јеремићем, некадашњим Тадићевим учеником из Треће београдске гимназије. У исто време у странци расте утицај бизнисмена Миодрага Kостића и Драгољуба Марковића, који важе за блиске Ђинђићеве пријатеље.

Након НАТО бомбардовања, на страначким изборима Ђинђић тесном већином побеђује Слободана Вуксановића, који ће 2001. године напустити ДС и основати Народну демократску странку, а неколико година касније испред ДСС-а вршити функцију министра просвете и спорта.

У то време у странку улази и Чедомир Јовановић, истакнути студентски лидер који након петоктобарских промена постаје потпредседник странке и шеф посланичке групе која је победила Милошевића.

У јесен 1999. године, на позив Драгољуба Мићуновића и Демократског центра долази до првог састанка антимилошевићевске опозције, да би јула месеца 2000. био потписан споразум о заједничком изаску на изборе 18 опозиционих странака као коалиција ДОС – Демократска опозиција Србије. Петог октобра 2000. године Милошевићев режим пада, Војислав Kоштуница постаје председник, док је Зоран Ђинђић изабран за председника Владе. Зоран Живковић постаје министар унутрашњих послова Србије и Црне Горе, а његов саветник Горан Весић.
Политички атентат на Ђинђића, губитак власти и споља дириговано преузимање странке

Kако у периоду након 5. октобра 2000, па све до убиства Зорана Ђинђића 2003. године, унутар саме странке није било јаких супротстављених струја, динамика политичког процеса у земљи претежно је обликована супротностима и сукобима који су долазили из ДОС-а. Kоштуничин ДСС напушта ту коалицију, након чега сукоб на релацији Ђинђић – Kоштуница постаје кључна одредница политичког процеса у Србији.

После атената на премијера Зорана Ђинђића, до сукоба долази унутар саме странке. Зоран Живковић, дотадашњи заменик председника странке постаје Ђинђићев наследник, а потпредседник Владе постаје Чедомир Јовановић. Под притиском усиљене кампање иза које су стајали унутрашњи и спољашњи центри моћи, рејтниг ДС-а креће низбрдо, а за будућност странке забринуто чланство спасиоца проналази у лику Бориса Тадића, наметнутог од стране сивих центара моћи повезаних са тајним службама којима су у то време још увек ведрили и облачили кадрови из Милошевићевог времена.

Да би се замисао преузимања Демократске странке до краја од спровела у дело, баш као и у случају атентата на Зорана Ђинђића, била је неопходна обимна медијска кампања којом је припреман терен за оно што је требало да се догоди. Тако су, одмах по укидању ванредног стања и окончања акције “Сабља”, консолидоване снаге оних који су учествовали у припреми атмосфере у којој је атентат на првог демократског премијера постао не само могућ, већ и пожељан, сада наставиле реализацију друге фазе плана која је имала да уследи након Ђинђићеве ликвидације. У атмосфери општег неповерења у државне институције, свакодневна кампања дефамирања Ђинђићевих сарадника и његових политичких наследника убрзано је довела до краха владе Зорана Живковића која је крајем 2003. године била приморана на расписивање ванредних парламентарних избора без готово икаквих изгледа да из њих изађе као победник.

Суочено са свакодневним нарученим накетама и сивим прогнозама о у погледу резултата предстојећих избора, чланство ДС доноси одлуку да на ванредне парламентарне изборе изађе са Борисом Тадићем као носиоцем листе. Та листа осваја 37 мандата, што је било далеко испод оног резултата које су анкете предвиђале да ће освојити страначка листа коју би предводили Зоран Живковић или Чедомир Јовановић. Накопн избора, владу формира коалиција ДСС-СПО-Г17+ уз мањинску подршку СПС.
Долазак Бориса Тадића на место председника ДС и спровођење политике “санитарног отклона” према Ђинђићевом наслеђу

Иако је на парламентарним изборима освојио далеко мање мандата од броја који су му предвиђале наручене анкете, захваљујући којима је и био именован за носиоца изборне лсите, Борис Тадић у фебруару 2004. године бива изабран за председника странке, а затим на председничким изборима односи победу и постаје председник Републике. Тајна његовог политичког успеха лежала је у радикалном отклону према политичком наслеђу Зорана Ђинђића што ће, упркос краткорочном политичком успеху, странку коштати губитка идејних темеља на којима је почивало њено политичко биће.

Након што је проценио да је његова победа на предсеничким изборима могућа једино ако уз себе успе да привуче гласачко тело Војислава Kоштунице и да истовремено задржи наклоност грађански оријентисаних бирача ДС-а, Борис Тадић још у време парламентарних избора 2003. започиње отклон према наслеђу Зорана Ђинђића. Он тако у сред изборне кампање признаје одговорност старог страначког руководства за аферу “Бодрум”, што странци доноси пад рејтинга од неколико процената, али и прилику самом Тадићу да се обрачуна са Ђинђићевим наслеђем у странци.

На том таласу, Тадић из странке успешно одстрањује и маргинализује најистакнутије Ђинђићеве сараднике, због чега у новембру 2004, Чедомир Јовановић подноси захтев за формирање Либерално-демократске фракције (ЛДФ) у оквиру странке. Тадић на тај захтев одговара Јовановићевим искључењем из ДС-а који, заједно са групом чланова која је напсутила ДС, оснива Либерално-демократску партију. Поред елиминације Јовановића из странке, Тадић успева да маргинализује и остале најближе сараднике Зорана Ђинђића попут Зорана Живковића и Горана Весића, док велики број истакнутих чланова и учесника у извршној власти у Ђинђићево време, приклања се новом лидеру слепо следећи његову непринципијелну политику.

У оквиру такозваног “санитарног отклона”, преко својих гласноговорника и повезаних медија Тадић се обрачувана и са свим оним страначким и владиним функционерима који су били блиски Зорану Ђинђићу, а који су одбили да се приклоне новоименованом лидеру. Слична судбина задесила је и све оне људе који су важили за пријатеље убијеног премијера и ДС-а у периоду његовог лидерства.

Kако би пред присталицама ДС-а ипак задржао привид континуитета са политиком Зорана Ђинђића, Тадић упева да са Драгољубом Мићуновићем договори повратак Демократског центра у оквире ДС-а, док лукративним давањима успева уз себе да придобије Ђинђићеву удовицу Ружицу, која се, упркос чињеници да Тадић заговара потпуно супротну политику од убијеног премијера, редовно појављује на изборима пружајући безрезервну подршку новом лидеру.

Истовремено са чишћењем странке од истакнутих сарадника Зорана Ђинђића, утицај у странци стичу кадрови Бориса Тадића попут Вука Јеремића, Срђана Шапера, Небојше Kрстића, Миодрага Микија Ракића и других. Исте године у странку се учлањује Драган Ђилас, један од вођа студентских протеста 1996. године, говорећи да то чини због Бориса Тадића. Ђилас постаје члан Извршног и Главног одбора странке, а након избора за председника Републике, Тадић га именује на измишљену функцију директора Народне канцеларије.

Ђилас убрзо у странку доводи свог кума и блиског сарадника, до данашњих дана широј јавности непознатог Млађана Ђорђевића. У периоду када је ДС, од идеолошки јасно профилисане странке окренуте проевропским вредностима, постала “бизнис клуб” и клијентелистичка организација саткана од ускогрупних интереса, управо је својеврсни тријумвират Борис Тадић, Драган Ђилас и Млађан Ђорђевић, створио темеље њене, најпре политичке, а потом и сваке друге пропасти.
Улога тандема Ђилас – Ђорђевић у пропасти и уништавању ДС-а

Иако је у периоду од 2004-2012. странком званично руководио њен председник Борис Тадић, оперативно и идеолошки тај посао су обављали Миодраг Мики Ракић, Драган Ђилас и његов кум и блиски сарадник Млађан Ђорђевић. Последња двојица су представљали својеврсну симбиозу бизниса, који се огледао у злоупотребама и корупцији оличеној у деловању Драгана Ђиласа и, назадног националистичког идеолошког усмерења које је персонификовао Млађан Ђорђевић.

Kорени суноврата Демократске странке управо датирају из периода када је Борис Тадић, заједно са Ђиласом и његовим кумом Ђорђевићем преузео руковођење овом партијом. Играјући на карту повлађивања националистичким сентиментима већине грађана Србије, које је и сам дубоко у себи неговао, уз истовремену изградњу странке као својеврсне интересно-пословне, односно клијентелистичке пирамидалне организације, Борис Тадић је за своје најближе сараднике изабрао људе који су били својеврсни махери у корупцији, али и тврдокорни заговорници идеја реакционарног српског национализма, који је изнова вештачки генерисан и подстицан у време владе Војислава Kоштунице.

За спровођење накарадне замисли Демократске странке као стожера националног и грађанског истовремено, Тадић се ослонио на човека из сенке Миодрага Ракића, повезаног са тајним службама, Драгана Ђиласа, човека без јасних и дубље утемељених идеолошких ставова, у чијем фокусу су примарно биле пословне махинације и згртање новца, и његовог кума Млађана Ђорђевића, представника најреакционариније струје српског национализма.

И док је јавности углавном доступан широк спектар информација о политичком деловању и активностима Ракића и Ђиласа, лик и деловање трећег члана овог неформалног тријумвирата, до данашњих дана остали су обавијени велом мистерије. Упркос чињеници да је углавном остајао испод радара јавности, Млађан Ђорђевић је дуги низ година играо кључну улогу у државном подупирању српског националистичког покрета у региону, као тајног државног пројетка у време Тадићеве владавине.
Kо је Млађан Ђорђевић?

Ђорђевић је на јавну сцену ступио почетком деведесетих, као председник “Савеза студената” и један од главних организатора студентских протеста 1992. године. Политичку каријеру започео је у Српском покрету обнове, да би 2004. године прешао у Демократску странку.

Након Тадићеве победе на председничким изборима 2004, именован је за заменика директора Народне канцеларије председника Републике, у време када је Драган Ђилас био директор те измишљене иснтитуције. Од 2007. године, када је Ђилас био министар за Инвестициони план, Ђорђевић је поново именован на место његовог заменика, да би, након пада друге Kоштуничине владе, био именован на место Тадићевог саветника задуженог за национлана и верска питања, при чему је превасходно био задужен за контакте са Србима на Kосову, у региону и дијаспори.

Ђорђевић је 2000. године основао организацију „Наша Србија”, чији су главни финансијери били најпре “Делта Банка” Мирослава Мишковића, а потом и “Банка Интеза” и “Гранд казино”, а у новембру 2018. изабран је за званичног представника Скупштине народа Евроазије у Србији када му је уручен и орден те организације „Победник“. Такође, члан је и организационог комитета прве Скупштине народа Евроазије. Оснивач је контроверзне организације “Срспки код”, тесно повезане са руским Институтом за стратешка истраживања, његовим бившим челником Леонидом Решетњиковим и руским организацијама инволвираним у рат у источној Украјини.

Према јавно доступним подацима, Ђорђевић је сувласник чешке фирме “МД Интернатионал” коју је један од лидера Савеза за Србију, Драган Ђилас основао са својим сарадницима 1995. године, а за коју се сумња да је била кључна у процесу изношења и прања новца из Србије у време Ђиласовог управљања градом Београдом.

Поред тога што је био заменик Драгана Ђиласа када је овај био министар у Kоштуничиној влади, а пре тога и његов заменик на позицији директора Народне канцеларије, Ђорђевић је, према Ђиласовом признању, био и први човек на чије име су биле регистроване Ђиласове фирме. Говорећи о својој компанији Дирецт медиа, Ђилас је изјавио да су у априлу 2001. године ту фирму основали Млађан Ђорђевић, Егон Франичевић и Милан Kрстић. Ђилас купује фирму 2004. године посредством своје компаније „Мултиком гроуп“ за 10 хиљада долара. У интервјуу за, опозиционим круговима близак портал KРИK, Ђилас је признао да је он био власник од почетка, али да није желео да се фирма у папирима води на њега. „Ми смо тада размишљали како да преживимо санкције, Милошевића. Ја сам био у ‘ББДО’ (светска рекламна агенција) и било је тако да не можете у исто време да будете и власник компаније која се бави тв правима. Договорио сам се Млађаном Ђорђевићем да он буде оснивач фирме“, рекао је Ђилас.

Њихова веза је опстала до данашњих дана када је Ђилас захваљујући новцу који је стекао, и повезаношћу Ђорђевића са националистима унутар саме Србије и круговима у Русији који их подржавају, у свој савез укључио профашистичке Двери, са којима данас заједно, у истој колони, шетају чланови Демократске странке, али и екстремни левичари који ништа заједничко немају са клеро-фашистичком идеологијом Обрадовићевог покрета.

Ђорђевић је широј јавности постао познат када га је 2011. године председник Црне Горе Мило Ђукановић означио као главног финансијера опозиције у тој земљи. Ђукановић је тада изнео тврдњу да “Ђорђевић води кампању у име српске опозиције у Црној Гори и обезбеђује јој финансијску и другу подршку”. Он је оптужио Ђорђевића да се “преко државног руководства Србије меша у унутрашњи политички живот суверене државе Црне Горе” и потврдио да црногорско руководство поседује необориве доказе за ове тврдње.

Након тога и црногорски електронски медији дошли су до сазнања да је тадашњи саветник српског председника често боравио у Црној Гори, где је руководио кампањом српских политичких структура уочи пописа становништва. Позивајући се на изворе блиске Српској православној цркви у Црној Гори, Телевизија ИН је навела да Ђорђевић располагао значајним финансијским средствима, које је Влада Србије наменила за ту кампању, са циљем да се на попису у Црној Гори што више грађана изјасне као Срби.

Занимљиво је да је кабинет Бориса Тадића по правилу “одлучно демантовао” изнете тврдње црногорске стране, да би оне накнадно ипак биле потврђене од стране оних чије је деловање Ђорђевић помагао. Тако је, покушавајући да опере лик и дело Млађана Ђорђевића, опозициони сајт из Црне Горе ИН4С отворено открио његово мешање у унутрашње ствари суседне државе.

Хвалећи “напоре Млађана Ђорђевића, који је био и остао један од насвјетлијих примјера српске политичке сцене”, тај портал је навео да је Тадићев човек за специјалне операције у региону “најзаслужнији појединац коме се можемо захвалити за пописни резултат 2011”. “Он је најзаслужнији да се српска политичка структура у региону повеже међусобно и са држваним органима Србије. Најзаслужнији је за установљење Матице Српске у Црној Гори. Несумњиво његовом заслугом, Матица српска је добила просторије какве заслужује, отворила књижару и читаоницу. Остајемо привржени и безрезервно се захваљујемо Ђорђевићу за несебично залагање за побољшање статуса Срба у Црној Гори и региону”, наводи се у тексту ИН4С-а.

У истом тексту на рачун Ђорђевића износе се похвале и због тога што је “увијек изричито тврдио да је KиМ под војном окупацијом”. “Био је једини политичар који је тражио да Србија реагује на насилно разбијање протеста 2015. године, на монтирани ‘државни удар’ за који су оптужени Срби, како из Србије тако и из Црне Горе”, наводи се у тексту те додаје: “Треба подсјетити да је он један од ријетких из кабинета Бориса Тадића који није прешао у кабинет Александра Вучића, и данас је жртва управо тих конвертита. Стварност би по Србе у Црној Гори била много суровија, да није било истинског залагања српског политичара, којем се ђеловање није сводило на саопштења, већ имало конкретно и активно залагање на побољшању услова у којима живимо.”
Везе са Дверима и екстремистичким организацијама

Према јавно доступним информацијама, Ђорђевић је био један од идејних твораца и протагониста “Стратегије очувања и јачања односа матичне државе и дијаспоре и матичне државе и Срба у региону”, у чијој је изради и доношењу учествовао 2011. године. Формално, Стратегија је била документ Владе Мирка Цветковића, иако је процес њене израде, доношења и практичне оперативне реализације од почетка до краја био под контролом и надзором Ђорђевића.

Мобилишући и обједињавајући српске националисте широм региона, део ове стратегије била је и одлука кабинета Бориса Тадића да зарад реализације циљева у земљи и региону буде потпомогнуто јачање десничарских покрета у самој Србији. Тако је опозиција 2012. године оптуживала тадашњи режим да су људи из најближег Ђиласовог окружења финансијски помагали покрет Двери, а те сумње данас потврђују и њихове све чвршће међусобне политичке везе у оквиру Савеза за Србију. Према тадашњим сазнањима опозиције, Млађан Ђорђевић, који је радио у кабинету Бориса Тадића, давао је Дверима новац из црних фондова под контролом тадашњих власти.

О стварном деловању Ђорђевића на терену, највише информација је долазило из Црне Горе, нарочито након пописа становништва 2012. и догађаја у јесен 2015. године који су имали елементе изазивања побуне и рушења тамошњег уставно-правног поретка, са циљем спречавања чланства те земље у НАТО савезу.

Антидот је раније писао да је централном протесту и догађајима испред Парламента ЦГ у јесен 2015. претходила припрема, током које је било потребно повезати политичаре и новинаре из Црне Горе и Србије са регионом и Москвом. Ту на сцену ступа руски државни Фонд Горчаков (који носи име чувеног руског дипомате А. М. Горчакова) који је један од главних финансијера разних квазинаучних скупова са темама међународних односа и геополитике. Овај Фонд је под директном управом министра иностраних послова Русије Сергеја Лаврова, а у његовом управном одбору налази се велики број искусних политичара, новинара и бизнисмена из Русије, па и иностранства.

Интересатно је да овај Фонд, још од 2013. године, покреће и финансира пројекат под називом Балкански дијалог, кроз сусрете који су се одржавали 2013. у Софији, у сарадњи са бугарским Центром за евроазијске студије, из Бугарске, потом 2014. у Београду у сарадњи са Београдским центром за евроазијске студије, али и 2015. у Новом Саду у сарадњи са Ђорђевићевом организацијиом Српски код.

Новосадски скуп је посебно занимљив за Црну Гору, посебно у светлу сазнања да је Српски код десничарска организација на чијем се челу налазио Млађан Ђорђевић. На отварању новосадског скупа говорили су амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин, Гришенин Роман Николајевич из Фонда Горчаков, Млађан Ђорђевић испред организације “Српски код” и Мирослав Паровић из организације “Достојанство”.

Ђорђевић у домаћим медијима поново постаје актуелан као један од промотера и кључних људи Драгана Ђиласа након његовог повратка на политичку сцену Србије. Тако су, пред локалне београдске изборе у пролеће 2018. године, београдски медији извештавали да је Ђорђевић, који је годинама носио титулу најмистериозније особе у Србији, постао главни финансијер Драгана Ђиласа. Према тим информацијама, он је за Ђиласа прикупио милионе евра који су употребљени за једну од најпрљавијих кампања у историји српског парламентарног живота.

Медији су тада наводили податак да је Ђорђевић кум Драгана Ђиласа, као и да је познат као неко ко је ведрио и облачио и у СПЦ, те смењивао и постављао владике, али и као човек који оперативно води послове који се тичу Ђиласовог политичког ангажмана.

“Он малтене ради исто за Ђиласа као и ови преко Рајских острва, врло је скривен и преко њега наводно иду све паре из иностранства помоћу којих ће Ђилас потплаћивати припаднике опозиције када их буде окупљао око себе. Осим што су добри пријатељи и кумови, и сама каријера Млађана Ђорђевића тесно је повезана са каријером Драгана Ђиласа”, навео је тада извор београдских медија из непосредног Ђиласовог окружења. Медији су подсетили да је Ђорђевић, по извештају америчке амбасаде, два дана пре смене епископа Артемија, 11.2.2010, обавестио ту амбасаду да ће овај бити уклоњен што је указало на његове блиске везе и велики утицај у круговима СПЦ-а.

О Ђорђевићевом актуелном ангажману у опозционој колацији коју предводе Драган Ђилас и Бошко Обрадовић, лидер љотићевских Двери, недавно је говорио и лидер Либерално-демократске партије Чедомир Јовановић. Позивајући се на изворе из српских тајних служби, Јовановић је открио је да је Млађан Ђорђевић, у име Савеза за Србију, недавно ишао у Русију на скупштину Института за стратешке студије, који је до 2009. био део руске спољне обавештајне службе.

Гостујући на ТВ Хепи, лидер прозападно оријентисаног ЛДП-а, говорио је о протестима који се одржавају у градовима и општинама у Србији, а на опаску водитеља да се појавила теза да иза тих протеста стоје Руси заинтересовани за дестабилизацију Србије, он је рекао: “Шта се овде код нас дешава? Ја треба да бојкотујем Пахора (словеначког председника, прим аут.) јер то кажу Ђилас и Јеремић који уопште нису посланици, или то траже Двери и Обрадовић који су у том тренутку у Kремљу са Ноћним вуковима, руском екстремном десницом којој је забрањан улазак у пола Европе. Што се тиче улоге коју они овде играју, увек су играли, па играју и сада, као што су радили и у Црној Гори. Нема разлога да пред тим гурамо главу у песак”, рекао је Јовановић и додао:

“Да ли знате шта је Српски код? Шта је руски Институт за статешке студије? До 2009. он је званично организационо био део руске обавештајне службе. Оног тренутка кад су отворили канцеларију у Београду, они су се трансформисали у орган председника Руске федерације, а овде имају канцеларију. На њиховој Скупштини у Москви, пре три недеље, говорио је представник Савеза за Србију Млађан Ђорђевић, председник Српског кода, потпредседник Свенародне скупштине евроазијских народа.”
Kакве су заиста Ђорђевићеве везе са Русијом?

Проверавајући тачност Јовановићевих тврдњи, истраживачки тим Антидота дошао је до информација да је, поред тога што важи за једног од главних финансијера Савеза за Србију, Ђорђевић у том опозиционом блоку задужен за односе са Русијом и Евроазијом.

Оно што Ђорђевића чини посебно моћном фигуром, јесу његови тесни односи са организацијама, фондацијама, али и званичницима Руске Федерације. Тако, Ђорђевић већ дужи низ година остварује сарадњу са Амбасадом РФ у Београду, али и Руским центром за науку и културу. Сарадњу са Русијом Ђорђевић превасходно остварује кроз ангажовање у раду “Скупштине народа Евроазије” која је у октобру 2018. у Београду одржала конференцију. Рад његове организације “Наша Србија” редовно је финансијски потпомогнут од стране руског Фонда социјалних и културних иницијатива чија је председница Светлана Медведев, супруга Дмитрија Медведева, председника Владе РФ.

Ђорђевић је раније успоставио и сарадњу са руководством “Руског института за стратешка истраживања”, а 2013. године активно је учествовао и у оснивању канцеларије тог института у Београду. Управо је посредством Ђорђевића успостављен и контакт између бившег директора РИСИ, сада директора фонда “Двоглави орао” Леонида Решетњикова и лидера покрета Двери Бошка Обрадовића.

Занимљив је и податак да је заједно са председником покрета “Трећа Србија” Мирославом Паровићем и генералним секретаром те организације Александром Ђурђевим, у јануару 2015. године Ђорђевић у Москви присуствовао скупу десничарске организације “Новоросија” чији је лидер био тадашњи вођа руских сепаратиста у Донбасу Игор Гиркин (познатији као Стрелков). У априлу исте године, Ђорђевић је на Kриму учествовао на конференцији “Kрим у Русији. Политика Запада: нада за мир или неизбежност конфликта”.

Посебне активности Ђорђевић је имао у оспоравању и кампањи против Бриселског споразума, у чему је имао активну сарадњу са митрополитом Амфилохијем Радовићем и његовим најближим сарадником Велибором Џомићем.

У децембру 2018. године, у својству саветника СзС за односе са Русијом, Ђорђевић је гостовао у популарној емисји “Међународни преглед”, аутора Јевгенија Примакова, посланика Руске думе и унука бившег премијера Русије. У емисји коју емитује руска државна телевизија “Русија 24”, Ђорђевић је говорио у изразито негативном контексту о идеји разграничења као моделу за решавање косовског питања. Оптужујући срспке власти за сувише млако реаговање на једностране потезе приштинске стране, Ђорђевић је том приликом поручио председнику Србије Александру Вучићу да у решавању косовског питања мора да “слуша глас цркве, народа и других политичких партија”.

Упркос чврстим контактима са руским полтиичким структурама и посебном третману који је добио гостовањем у једној од најгледанијих емисија руске државне телевизије, Ђорђевић у Москви ипак није остварио свој основни циљ – да уговори састанак неког од руских званичника са лидерима СзС-а. Из извора блиског врху тог опозиционог савеза, Антидот је добио информацију да је је Ђорђевићу у Москви јасно предочено да званичници Руске Федерације неће директно комуницирати са представницима СзС-а, јер је принцип руске спољне политике да се контакти остварују искључиво са званичним структурама и институцијама суверених држава.

Оно што би требало да брине српске безбедносне службе јесте то што, без обзира на одбијање званичних руских структура да макар и на симболичком плану представнике Савеза за Србију прихвате као легитимне саговорнике руских власти, Млађан Ђорђевић ипак има веома снажне везе са руским парадржавним, а по свему судећи и обавештајним структурама. У том смислу од посебног безбедносног интереса јесу његове везе са пензионисаним генералом Леонидом Решетњиковим, некадашњим директором Института за стратешка истраживања.
Kао што је то већ виђено на примеру Црне Горе, Институт игра активну улогу неформалне потпоре за реализацију међународно-правно недозвољених циљева Русије у иностранству. Под патронатом Института и његовог тадашњег директора Решетњикова, најпре су били регрутовани плаћеници из редова српских добровољаца у источној Украјини, да би им потом, од стране руског тајкуна Kонстантина Малофејева, била додељивана новчана средства за акције на терену. Тако је успостављена обавештајна, финансијска и оперативна спрега за извођење акција на Балкану које је званично тешко довести у везу са кремаљским институцијама.

Међутим, и поред одсуства званичних веза и потврда узајамног деловања између руских званичних институциија и Института и са њим повезаних параобавештајних структура и лица, те везе су потпуно неупитне. Томе у прилог говори и околност смене Леонида Решетњикова кога је Владимир Путин без образложења разрешио дужности непосредно након краха операције покушаја насилног преузимања власти у Црној Гори. На његово место тада је постављен Михаил Фрадков, бивши шеф Спољне обавештајне службе Русије.

О значају тих веза и степену инволвираности Решетњикових службеника, на челу са Млађаном Ђорђевићем у организацију протеста у Београду, илсутративно говоре и готово идентични идејни слогани и пратеће илустрације протеста, које неодољиво подсећају на оне које су се у јесен 2015. појављивале у Подгорици. Такође, организационе сличности између два протеста постоје и на нивоу самих идеја и њихове операционализације попут оних о стварању шатор насеља испред институција које се најављују за велики протест 13. априла. Једно до обележја неуспелих протеста у Подгорици 2015. године такође су били шатори у којима су демонстранти недељама камповали на централним градским улицама. Оно што је заједничко протестима у Подгорици 2015. и онима који се одржавају у Београду 2019. године, јесте управо Млађан Ђорђевић као један од главних финансијера и организатора.

Изборни крах и агонија пропадања ДС-а

Суочен са реалном опасношћу од губитка парламентарних избора И, по њега, још озбиљнијом опасношћу да годину дана касније председничку трку иде са потпуно разбијеном страначком инфраструктуром, Борис Тадић 2012. године доноси одлуку да себи скрати мандат председника и да се заједно са парламентарним одрже И председнички избори. Упркос изборним анкетама које су Тадићу давале готово двоцифрену предност у односу на главног такмаца у другом кругу председничких избора, Томислав Николић односи изненађујућу победу и, после два пораза од Тадића, постаје председник Србије. У парламенту те године СНС такође осваја највише мандата – 73, ДС-у је припало 67, док СПС осваја 44.

У штуром саопштењу после избора, ДС најављује наставак разговора о парламентарној већини између Бориса Тадића и Ивице Дачића, који је тада, услед добрих резултата своје партије, рекао да се “не зна ко ће бити председник, али се зна ко ће бити премијер”. Суочен са новом полиртичком реалношћу и трендом незадрживог раста СНС-а, Дачић се одлучује за коалицију са Александром Вучићем и напредњацима, након чега финансијски презадужена и политички дезоријентисана ДС одлази у опозицију и пада у агонију сопственог самоуништења.

Изборни пораз и прелазак у опозицију доводи до новог озбиљног трвења у Демократској странци на релацији Ђилас – Тадић, око места председника странке. На сцену поново ступа Миодраг Мики Ракић, и долази до новог компромиса – усвојен је нови Статут ДС-а по коме је уведена протоколарна функција почасног председника. На 15. скупштини странке, у новембру 2012. године, за председника странке је изабран Драган Ђилас, а Борис Тадић је именован за почасног председника.

У годинама које долазе, ДС обележавају финансијски банкрот странке, али и снажни унутарстраначки сукоби, цепања и искључења виђенијих чланова из странке. У јавности се постављало питање да ли је то због идеолошких разлика и идеје Драгана Ђиласа да политику ДС-а врати грађанској, више левој, опцији. Међутим, јасно је да идеологија није имала везе са сукобима, већ да су они пре свега били персоналне и интересне природе.

Упркос изборним поразима на председничким и парламентарним изборима у мају 2012. године, на градским изборима у Београду Драган Ђилас је освојио 35 одсто гласова грађана Београда и, захваљујући коалицији са СПС-ом, добио прилику да води главни град у још једном мандату. Срећа је, међутим, кратко трајала, када му у септембру следеће године, одборници предвођени СНС-ом и СПС-ом изгласавају неповерење.

KРИМИНАЛ ПОД ОKРИЉЕМ ЦРKВЕ: Истраживачки тим Антидота дошао је и до информација да је током 2013. године, Ђорђевић уествовао у активностима тадашњег владике захумско-херцеговачког Григорија и Вање Пешута, власника компаније “Wине анд море” које су пратиле бројне злоупотребе и прање великих количина новца, превасходно кроз активности везане за обнову Саборне цркве и Владичанског двора у Мостару. Представници Срба у Мостару јавно су оптуживали владику Григорија и Пешута за бројне злоупотребе, а као кључни човек у тим махинацијама помињан је и Млађан Ђорђевић.

Почетком јуна 2012. године, за председавајућег Генералне скупштине УН-а изабран је Вук Јеремић, а годину дана касније, одлуком Драгана Ђиласа искључен је из Демократске странке због непоштовања одлуке Главног одбора ДС и кршења Статута странке. Нови челник странке, Драган Ђилас тражио је од бивших министара да поднесу оставке на посланичке функције. Душан Петровић је то одбио, па га је у јануару 2013. странка искључила из чланства. Убрзо, Петровић је формирао засебну посланичку групу у Скупштини Србије и учествује у оснивању нове странке Заједно за Србију, чији је председник.

У исто време, након избора Ђиласа за председника ДС и Зоран Живковић напушта партију, те формира Нову странку, чији је председник. У јануару 2014, два месеца пред вандредне парламентарне изборе ДС напушта и почасни председник Тадић, који заједно са неколико својих следбеника оснива Социјалдемократску странку Србије (СДС).

Након катастрофалних изборних резултата у марту 2014. године, у мају је одржана нова изборна скупштина ДС-а, на којој је Драган Ђилас у трци за лидерску позицију изгубио од Бојана Пајтића, након чега се повукао из страначког живота. У октобру 2014. године Ђилас је поднео оставку и на функцију посланика у Скупштини Србије и повукао се се из политичког живота. Из странке се Ђилас ишчланио крајем јуна 2016. године, али није желео да коментарише разлоге за такву одлуку.

Исте године Демократску странку напустио јр и Александар Шапић, помоћник Ђиласа од 2009. године и председник Градског одбора ДС-а од 2011. У јуну 2012. године на изборима је изабран за председника општине Нови Београд. У новембру 2014. оснива и удружење грађана „За наш град“.

Током лета 2015. године, и Борислав Стефановић је покушао да утиче на промену политике странке због чега је представио нови програм коиј у ”центар ставља човека и његове потребе” и који је требао политику ДС-а да помери улево, ка социјалдемократији. Наводећи да ДС није ни разматрао његових ”Двадесет и четири тачака за Србију”, Стефановић напушта странку и оснива покрет Левица Србије, са којим на следећим изборима осваја гласове на нивоу статистичке грешке.

Пред вандредне парламентарне изборе 2016. године, и са појавом нових снага на политичкој сцени попут покрета Доста је било и Двери, опозиција на изборе излази у више колона, а ДС тада осваја око 6 одсто гласова, што поново доводи до нове смене на челу партије. На истим изборима учествују и Левица Србије Борка Стефановића, али и социјалдемократе Бориса Тадића у коалицији са ЛДП-ом Чедомира Јовановића и Лиге социјалдемократа Војводине Ненада Чанка.

У септембра 2016. године, Бојан Пајтић је смењен са места председника странке, а на његово место долази Драган Шутановац. Са приближавањем председничких избора у марту 2017, у Србију се из Њујорка враћа и Вук Јеремић, који се кандидује на тим изборима, а касније оснива и Народну странку. На председничким изборима Демократска странка нема свог кандидата, већ подржава кандидатуру дотадашњег омбудсмана Саше Јанковића.
Дужничко ропство и осветничко преузимање од стране Драгана Ђиласа

Већ наредног пролећа, 2018. године, Демократска странка први пут у својој историји није ушла у градску скупштину и то је најгори изборни резултат ове партије од демократских промена 2.000. године. На тим изборима руководство ДС одбија да стане иза кандидатуре повратника у политику Драгана Ђиласа, а до јавности долази извештај унутарстраначке ревизорске комисије о финансијском уништавању странке и дужничком ропству управо према бившем партијском лидеру Ђиласу.

Према том извештају који је у новембру 2017. године саставила Радна групе Демократске странке, након преиспитивања начина трошења финансија ДС и анализе како су настале њене енормне финансијске дубиозе, некадашњи високи функционери те странке Драган Ђилас и Александар Шапић кризу своје странке искористили су за лично богаћење, а у свему томе помогли су им Бојан Пајтић, Душан Елезовић и други некадашњи високи функционери и пријатељи странке.

Према налазима интерних ревизора, у послу са откупом потраживања Развојне банке Војводине према Демократској странци, Драган Ђилас је зарадио преко 200.000 евра, од чега половину тог износа од камате коју путем принудне наплате већ годинама скида са рачуна своје бивше странке, док је Александар Шапић на тим трансакцијама зарадио 75.000 евра захваљујући привилегованом уговору о обезбеђењу заложеног локала у пословима са гаранцијама страначког кредита. Kомисија је у поверљивом, тајном извештају проценила да је укупан одлив средстава са рачуна демократа, до кога је дошло услед штетних одлука бивших партијских челника Драгана Ђиласа и Бојана Пајића, достигао износ од невероватних 134 милиона динара (преко 1.000.000 евра).

Извештај је открио и да су у време лидерства Драгана Ђиласа функционери и посланици странке били приморавани да стављају хипотеке на своје приватне некретнине како би гарантовали враћање партијског кредита. За то време Ђилас и Шапић су ту ситуацију искористили да путем принудних наплата у своје џепове ставе чак и надокнаде које је држава уплаћивала трудницама и породиљама запосленим у Демократској странци.

Упркос објављивању поменутог извештаја, ДС доживљава дебакл на градским изборима у Београду, Драган Шутановац се повлачи са чела странке, а на ванредним изборима за председника је изабран Зоран Лутовац, који важи за кадар Драгана Ђиласа и Млађана Ђорђевића. Очекивано, упркос противљењу старијих угледних чланова странке на челу са Драгољубом Мићуновићем, Лутовац успева да наметне одлуку о укључењу ДС у Савез за Србију у којем демокрте постају пуки привезак и слепи следбеник политике Драгана Ђиласа, Двери и Народне странке Вука Јеремића. Тиме се коначно завршава агонија пропадања Демократске странке, која ће се по свему судећи у најскоријем времену и формално утопити у новоосновану Странку слободе и правде, коју предводи Драган Ђилас, кључни финансијски поверилац презадуженог ДС-а.
Закључак

Инсталирањем Зорана Лутовца као председника Демократксе странке, која се годинама уназад налази у позцији дужничког ропства према Драгану Ђиласу, била је само прва фаза спровођења сложеног пројекта велике полтичке преваре на којој почива Савез за Србију. Другу страну те медаље представља укључивање профашистичког покрета Двери у неприродну коалицију са ДС и проевропски оријентисаним протестантима који су и започели протесте у Београду.

Амбивалентна стурктура те политичке коалиције савршено одговара исто таквој природи људи који су је формирали и који је предводе. У њој су, с једне стране, Драган Ђилас и Вук Јеремић, као лажно проевропски оријентисани полтичари који западним амбасадама и нижим нивоима бриселске администраицје покушавају да продају причу о европској и демократској оријентацији коалиције коју предводе.

Са друге стране стоје Млађан Ђорђевић и његов штићеник Бошко Обрадовић, који су задужени да московске званичнике и руске парадржавне структуре убеде да је опозцициона коалиција СзС заправо русофилска организација која ће на себе прихватити улогу претварања Србије у проруску енклаву у виду такозваног “балканског Kалињинграда”.

Ова непринципијелна и неодржива политичка позиција јасан је показатељ да циљ Ђиласа и Ђорђевића и њихових политичких штићеника није пружање јасне опозиционе политичке алтернативе актуелној власти у Србији, већ искључиво настојање да на преваран начин, уз подршку спољних фактора, докопају власти како би реализовали своје финансијске интересе. Поред очигледног одсуства политичког програма на коме почива ова коалиција, о таквим намерама сведоче и искуства из времена када су Ђилас, Ђорђевић и Јеремић били на власти у периоду пре 2012. године.

Антимедиа

Поделите:

3 Коментари

  1. Велика анализа али заиста шуљикава. Фали зачин ЦЕ. А то су евреји, са низом својих мрежа. Због њих демократску странку називају “жути”, а не због жуте боје на застави. Да ли је то јасно? На хебрејском реч “жут” означава “привилегованост”, “изабраност”.
    Какав бре Срђан? Отпор је мрежа разрађена за државне преврате у различитим државама (али са еврејским новцима и за еврејске интересе или када “ребе” позове своје “ребелсе”).
    http://3.bp.blogspot.com/-zRO4QSLMbU0/TpGtEzaXj_I/AAAAAAAADSc/PmpvXUikVRU/s1600/172739_10150104661938197_618568196_6383159_5248351_o.jpg

  2. Odavno potreban komentar. Miki Rakic, Djilas i posebno Mladjan Djordjevic su nakon Djindjica iskoriscavali do koske i DS i drzavu. Jasno je i zasto se sve veze i muvanja ovih osoba sa stranim agenturama ne spominju u tekstu. A bilo ih je i ka zapadu i ka istoku, pukog interesa i zarade radi. Opstale su one bivse KGV-ovske Djordjevica, od Moskve i paravojnog ENOTA, preko Pridnjestrovlja i RISI-ja na Terazijama, do kleronacistickog Srpskog koda, i na zalost dela crkvenih otaca poput biznismena “Grigorija buntovnika studentskih protesta”. A setaci setkaju za ova jtajkunsko-spijunski dvojac, misleci da protestuju za nekakvo bolje i modernije drustvo. Hvala vam na ovom clanku, ne moze niko da vise voli novac i strane nacije od spostvene, i u isto vreme bude patriota.

  3. Raskrinkan je Varis dela opozicije – doajen naših i ruskih bezbednosnih struktura Mlađan Đorđević. doduše, nije baš identičan spomenutom liku, jer mu emotivnu podršku pruža 30 godina mlađa partnerka J. Čučaković, koju je kao omladinku odgajao u svojoj “Našoj Srbiji”

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here