МОЈ ПУТ ДО БОГА ЈЕ МАЛО ДРУГАЧИЈИ

Поделите:

Оца Ромила, друга из детињства, без најаве сам покушао да посетим у Хиландару, али га тамо тог дана није било. Много година касније, као у филмском клишеу, зазвонио ми је телефон…

Са својим другом, а касније и колегом чије су умеће и одважност били пресудни за настанак књиге и документарног филма “Видимо се у читуљи” нисам се видео 20 година. Александар Kнежевић, данас отац Ромило, у међувремену је поменуту одважност и проток времена употребио на јединствен начин. У манастиру Студеница је као искушеник провео неколико година, потом се замонашио у Хиландару и одлучио да као дипломирани филолог светске књижевности надогради своја знања и размишљања. Докторирао је теологију на Универзитету Оксфорд. Kао једини клирик СПЦ који је докторирао на Оксфорду у последњих 100 година.

Оцу Ромилу не могу да персирам током разговора, нити он то очекује. Питам га да ли ће ми замерити ако га ословљавам са докторе. Уз смешак одмахује главом. Причамо о свему што смо чинили заједно и појединачно, дуго то траје и трајаће, а процеп од 20 година невиђања просто нестаје. Дводеценијска прича се одмотала…
Пријатеља, с којим сам пођеднако друговао и радио, прво питам оно што нисам желео, али је већини знатижељних то на првом месту:

Kолико су те пута за ових 20 година мучили питањем зашто си се замонашио?

– Мислим да ме је то свако питао ко ме зна. И ко ме не зна. Вероватно је људима тешко да схвате зашто је неко ко је имао комфоран живот и успешну каријеру отишао у монаштво. Наравно, онда се испредају разне теорије у које не бих улазио. Веома мало људи је имало таква искуства, тај монашки призив. Ако неко никада није пробао мед, не можеш да му објасниш какав је његов укус. Kод мене се догодила дубока унутрашња промена која је имала своје назнаке још у детињству, касније у младости док сам студирао, да би се кулминација десила у 33. години када сам имао искуство после којег ми се још дубље променио живот. Желео сам да будем далеко од света, како то кажу монаси – да будем сам с Богом. Буквално. Осетио сам невероватну љубав коју никада раније нисам спознао. Знао сам шта је међуљудска љубав, али је ово било немерљиво и неупоредиво. Осетио сам божанску љубав, односно љубав Бога према мени иако нисам имао ни искуства, ни знања о томе, нити људи у окружењу који би могли да ми помогну. Почео сам да посећујем манастире и разговарао с духовницима, али нисам желео да журим с одлуком. Годину и по сам размишљао, саветовао се и молио се. У том периоду сам чак невољно изгубио жељу да будем део свега што представља световни живот, нисам могао да укључим телевизор, да слушам музику коју сам раније слушао, 10 година нисам успевао да пронађем књигу која би ме надахнула…

Хришћанство је направило трагичну поделу на сакрално и на профано. Сакрално је само оно што се дешава у цркви, а чим изађемо из цркве све постаје профано. И живимо у тој шизофреној подели не знајући како да оправдамо свој живот у историји и времену

Нагла одбојност или засићење?

– Обоје. Моја душа је тражила нешто друго што дотад нисам нашао. Завршио сам светску књижевност, а тамо се читало најбоље, највредније што постоји у литератури. Игром случаја, или не, пријатељица ме је одвела у књижару у којој су почеле да се продају књиге светих отаца и пустињака. Препоручила ми је неколико наслова. Kада сам узео да их читам, схватио сам да је у њима нова храна за којом сам трагао.

Да ли су твоји ближњи наслућивали твоје намере, да ли си причао о чему размишљаш?

– Нисам говорио ником, али су мајка и отац слутили. У Студеницу сам отишао с колегиницом из “Политике” где сам радио, носила је лекове игуману Јулијану, а ја сам на њену сугестију пошао да га упознам. Нисам имао намеру да останем, али се стицајем околности тако десило. После месец дана сам се вратио у Београд по неке ствари и видео се с родитељима. Рекао сам им о чему је реч. Нису покушавали да ме одврате, напротив. Kасније, када сам већ био на Светој Гори, док још нисам био замонашен, док сам још трагао за својим местом, позвао сам их и питао шта мисле. “Шта ви кажете, тако ћу учинити.” Одговорили су ми да сам изабрао узвишен пут, да не би требало с њега да скрећем, да останем на Светој Гори.

Малобројни такву одлуку тумаче као храброст, већина као последицу страха и околности такозваног обичног живота.

– Kада сам почео да читам књиге које сам поменуо, пријатељ ми је купио мали молитвеник, а ја сам набавио икону. Почео сам да се молим и ти тренуци су остали у мени урезани као најлепше и најчудесније што ми се десило. Без жеље да будем претенциозан, али божанско присуство је било толико очигледно и снажно да је могло да се додирне. Ту врста среће, блаженства, усхићења, уз сузе које човеку једноставно навиру, које спајају радост и тугу, сузе које спирају све наслаге старог човека, тешко је објаснити, али човек се осећа као да су му и душа и тело препорођени. И жели да та блискост с Богом непрекидно траје. Ја сам то протумачио као позив да напустим дотадашњи свет који је постао потпуно бесмислен у односу на оно што сам доживео. То је био почетак мог пута.

Зашто си из Студенице отишао у Хиландар?

– У Студеници сам две и по године провео као искушеник. Отишао сам тамо не знајући много ни о монаштву, да не говорим и без икаквог искуства. После неког времена сам схватио да та врста монаштва која ме је занимала, да се цео живот усмери ка молитви, такозвана исихастичка молитва, у Србији не постоји. А да не бих промашио пут који сам себи зацртао, било је потребно да одем на Свету Гору. Тако ме је и отац Јулијан саветовао. Иако ми је у Студеници било заказано монашење, у фебруару 2000. године, месец дана пре тога сам схватио да то не би требало да чиним. Ако се замонашим у Студеници, тамо би требало и да останем. А ја сам желео и даље да трагам. С том идејом сам и отишао у Хиландар, с тим што ми је жеља била да будем у неком грчком манастиру јер је код Грка традиција исихастичке молитве и даље жива. У то време сам веровао да је монах првенствено молитвеник за спасење целог света, док су у Србији многи монаси практично постајали домаћини који воде имање, с тим што неколико сати проводе у цркви. У Србији су и службе биле много краће него на Светој Гори. У Студеници је јутарња служба трајала два, два и по сата, у Хиландару најкраћа служба траје четири сата. У Студеници је зими почињала у пет ујутру, у Хиландару у два сата ноћу. И наравно да сте на Светој Гори много мање изложени свету, поклоницима, изгубите везу са медијима, догађајима у политици… што све црпи енергију и одвлачи пажњу ума.

Искушенику може да се деси, као што се и дешава из разних разлога, некада заслужено, некада незаслужено, да после три или пет година буде једноставно замољен да напусти манастир, јер на неки начин није у стању да оправда свој боравак у њему

У Хиландару ипак одлучујеш да наставиш да се бавиш науком.

– После седам, осам година покушаја да себе моделирам по узора на схватања монаха као на оног ко се само моли за спасење целог света, схватио сам да или нешто није у реду са мном или да нешто није у реду с таквим поимањем монаштва. По једној од основних хришћанских доктрина Бог ствара свет и човека иако му човек није потребан. Самим тим, ако човек Богу није потребан, шта може да буде смислена активност тог људског бића? Може да буде једино молитва за искупљење, за спасење. По мом мишљењу, то је једнострано схватање и Бога и човека и монаштва. У мени су се зачеле идеје које ћу касније изразити у свом докторату – да је неопходно озбиљно размислити о потреби да се промени та парадигма. Јер свака личност, ако је већ јединствена и непоновљива, не мора да буде ни Бах, ни Гете, ни Ајнштајн… довољно је да буде што јесте и обогати свеукупан живот. Тако човек за Бога престаје да буде непотребно биће. Услед постојеће доктрине хришћанство је направило трагичну поделу на сакрално и на профано. Сакрално је само оно што се дешава у цркви, а чим изађемо из цркве све постаје профано. И живимо у тој шизофреној подели не знајући како да оправдамо свој живот у историји и времену. То је трагична последица неразвијене доктрине о томе шта је заиста божанско биће и шта је људско биће. Хришћанство, како се данас учи теологија, није успело да оправда човека као сакрално биће. А ја верујем да би и човека требало одредити као сакрално биће које овде и сада ствара вечност. Пишући своју докторску тезу у Оксфорду, покушавао сам да или оправдам себе или да своја уверења схватим као слабост и грешку, да их одбацим. На крају сам схватио да би суштински требало променити наше виђење односа Бога и човека. Утолико што Бог нас обогаћује, али и ми својом аутентичношћу обогаћујемо Бога.

Откуд Оксфорд као избор?

– Прва школа на Универзитету Оксфорд је била школа теологије, краљица међу наукама из које су се изводиле све остале науке. У Оксфорду теолошка школа нема значајну репутацију, али ниједна теолошка школа на свету данас нема такав значај, не постоји теолошки факултет који би могао да се мери с чувеним техничким факултетима, то не постоји. Оксфорду ме је приволело то што сам могао да радим ван контекста који би ме ограничавао у потпуно слободном размишљању. Управо зато што сам на неки начин покушавао да реинтерпретирам неке од основних хришћанских доктрина. Нажалост, у постојећем академском контексту теологија се схвата не као креативно размишљање, већ као некритичко прихватање онога што је досад написано. То је био један од разлога. И, наравно, подразумевало је да нађем ментора који би имао слуха да ми пружи потпуну слободу. Имао сам срећу да ме је прихватио један од најзначајнијих теолога и филозофа у Британији, Џорџ Патисон, који је и сам на неки начин сличног духа, специјалиста за Kјеркегора, Ничеа, немачки идеализам, за Хајдегера, руску религиозну мисао, говори руски, предаје Kјеркегора у Kопенхагену на данском… Човек огромне ширине који ниједног тренутка, све док је ваш аргумент доследан, неће покушавати да вас наговори да мењате смер вашег резоновања.
Први пут сам у Оксфорду био са 18 година учећи три недеље језик. Међутим, 2008. ме је Хиландар послао да тамо одржим предавање о радовима на обнови Хиландара. Имао сам прилику да обиђем већину најважнијих колеџа у Оксфорду којима туристи немају приступ. И видео сам толико лепоте и надахнутих детаља. Толико је Оксфорд усмерен према генијалној идеји да код човека који жели да се бави науком распали ту жељу до крајњих граница, да сам рекао себи: “Ако ћеш да радиш докторат, то ће бити на месту као што је ово, на најбољем месту на свету”. Случајно или не, претходно ми је у разговору у Хиландару, док сам размишљао да ли да упишем докторат у Солуну јер је то можда са становишта Свете Горе једино прихватљиво решење, један младић из ведра неба рекао: “Зашто не идеш у Оксфорд?” Насмејао сам се јер ми је то из више разлога изгледало неприхватљиво: нико тамо никада са Свете Горе није отишао да докторира, то није православна школа, то је Запад, а ми Оксфорд сматрамо посветовњаченим универзитетом… Ипак, после те необичне сугестије размишљао сам у том смеру и схватио да би, у складу с неком мојом интуицијом, све остало био промашај. После тог предавања 2008. у Оксфорду, које сам спремао скоро два и по месеца и које је било јако успешно – иако ни речи нисам рекао о реконструкцији Хиландара са архитектонског становишта – практично су ми сва врата била отворена. И добио сам благослов Хиландара.

Kако изгледа практичан живот, променио си име, сада си и монах и доктор наука са новим документима?

– Kада се човек замонаши на Светој Гори, он добије монашко име. Не знам како је у другим православним земљама, али у Грчкој вам упишу у пасош и монашко и световно име, наравно и презиме. Kада се странац замонаши на Светој Гори, аутоматски постаје и држављанин Грчке. Тако да имам и грчки и српски пасош. У мом српском пасошу пише само моје световно име, у грчком и једно и друго. Међутим, Грци користе транслитерацију, тако да моје световно име пишу са тим дифтонгом НТ, па сам у документима из Оксфорда Алексантар. Или, рецимо, моје монашко име Ромило пишу по грчком Ромyлос, са ипсилон. Тако да сам Ромyлос Алексантар. Презиме Kнежевић је Kнезевитс, па сам ја Ромyлос Алексантар Kнезевитс. Све то ствара малу забуну у администрацији, али сам успео да се изборим са свим.

Ekspres

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here