Moju majku, bivšu mis, ubili Albanci

Podelite:

Potresna priča Dine Galorini o Ljiljani Žikić, pesnikinji, dobrovoljcu i lepotici bivše SFRJ:Pre nego što je otišla na KiM, napisala pesmu “Braniću Srbiju i kad budem mrtva”

PRE 18 godina kod sela Ljubenić kraj Peći poginula je Ljiljana Žikić Karađorđević, pesnikinja i dobrovoljac Vojske Srbije. Imala je tada 42 godine. U ratnom dnevniku 125. motorizovane brigade ostalo je zapisano da je grupa vojnika noću upala u albansku terorističku zasedu i da su pored Ljiljane poginula još dva pripadnika srpske vojske.

U ratnom raportu 125. brigade nije zabeleženo da je Ljiljana na Kosmet krenula pošto su pale prve NATO bombe. Njena ćerka Dina prvi put javno svedoči o tome kako je njena majka bila nestrpljiva i nije više mogla da čeka brata Bogdana Đogovića iz Australije, koji je takođe javio da dolazi u srpske rovove. Pre nego što je na Bubanj potoku obukla uniformu, napisala je poslednju pesmu “Braniću Srbiju i kad budem mrtva”.

Pesnikinja je, sem kćeri Deni i Dine, u dva braka izrodila četiri sina. Svi su od te 1999. siročići.

– Moja priča je možda tužna, ali samo dopola – počinje ispovest za “Novosti” Dina Galorini (26). – Kada sam se opraštala sa majkom, na mesnom groblju u Žabarima, mesec dana po njenoj smrti, imala sam osam godina. Svi mi, deca, bili smo uplakani. Bila je vrućina. Tešio nas je ujak Bogdan, tetka Gordana, neki ljudi u uniformama čija lica i danas pamtim. Ne i prezimena. A onda su mene i brata Alberta odveli u novi dom u Barajevo kod tetka Ljilje. Najbolje žene na svetu, najbolje majke na planeti!

Devojka nam govori bez suza. Iz damske torbe vadi i pokazuje slike majki: Ljilje jedan i Ljilje dva.

Prava mati mi je bila pesnik, to sam shvatila tek u pubertetu. Majka koja nas je usvojila je, da kažem, “usmeni” književnik – nastavlja Dina. – Kroz njene priče naučila sam šta znači biti čovek. Sve o životu, o dobru i zlu, plemenitosti i ljudskom dostojanstvu, naučila sam u Barajevu.

Sa majčinom poezijom srela se u svojoj šesnaestoj godini. Učili su Milana Rakića, veli, čitali su “Simonidu”. Shvatila je da ima sličnu pesmu u kutiji od cipela. Pesmu je majka ispisala tušem na paus papiru: “Braniću Srbiju i kad budem mrtva”.

Ljiljana je rođena u Kragujevcu. Bog joj je dao lepotu. Na takmičenju za mis Srbije pobedila je 1978. u svojoj 16. godini. Prema porodičnim pričama, sem lepote, Bog joj je dao i mnoge talente, ali i ćud planinskog vetra. U prvom braku rodila je Deni (danas 36) i Marka (35). I u drugom braku “krenuli” su je sinovi. Rodili su se Dino (30), Mauro (29), Alberto (27) i, na kraju, kćer Dina.

Prva zbirka njenih pesama zove se “Tebi”. Dina ne zna da li su bile tri ili četiri knjige. Osamdesetih godina Ljiljanin lik krasio je časopise širom SFRJ. Igrala je u filmovima “Tigar”, “Balkan ekspres”, “Grlom u jagode”…

– Ne znam kako se mati okrenula patriotskoj poeziji – nastavlja naša sagovornica. – Porodične slike, isečci iz novina i ujnina priča svedoče da se negde 1994. u Kanadi susrela sa princom Tomislavom Karađorđevićem. Posećivala ga je potom i na Oplencu. Navodno, postoji priča da joj je on dozvolio da čak koristi i njegovo prezime.

Ružan deo života Dina boji veselim danima odrastanja u Barajevu. U ratnom ludilu 1999. dogodilo se da očevi Ljiljine dece dođu i “odaberu” četvoro koje će oni odgajati. Svog sina i kćer uzeo je prvi muž, a dva sina drugi. Ipak, ispostavilo se da su ona i Alberto imali najviše sreće i otišli u hraniteljsku porodicu u Barajevo…

Ljiljana Žikić

– Alberto je svoj čovek i vozi kamion po američkim prostranstvima, a ja upravo privodim kraju master na Fakultetu za primenjeni menadžment, ekonomiju i finansije – nastavlja Dina. – Ponosna sam što ličim na majku. Nekada sam radila revije. Ne žalim se na sudbinu jer ono što mi je Gospod oduzeo to mi je i dao. Da, i ja sam se udala mlada, u 19. dobila sina, pa se razvela. Moj Viktor sada puni sedam godina i krećemo u školu.

Sva Ljiljanina deca ostala su u svakodnevnom kontaktu, mada žive po Švedskoj i Kanadi. Dina veli da zbog vremenskih razlika i “Skajpa” ima problem sa neispavanošću.

Pripoveda anegdotu koju je doživeo njen brat na severnoameričkom kontinentu:

– U kanadskim novinama Alberto je pročitao da se sprema promocija knjige pesama naše majke u Torontu. Bila je reportaža o autoru, poreklom Srbinu. Čovek je na promociji recitovao Ljiljine pesme i govorio o njenom životu. Na kraju je Alberto ustao i predstavio se. Čovek koji je predstavljao svoju knjigu briznuo je u plač, a za njim i svi u sali, uključujući i novinare. Mnogi na promociji su mislili da autor malo “farba” stvarnost…

Ljiljana sa princom Tomislavom

Dina Galorini otkriva i kako je ostala u Srbiji i zašto nije s braćom u Kanadi.

– Posle razvoda imala sam krizu i tada sam se prvi put “setila” da mi je majka pala za otadžbinu – govori devojka. – To je bilo pre tri-četiri godine, kada sam zakucala na vrata Ministarstva za socijalna pitanja… Ustao je čovek i pitao me za ime. Rekla sam. Onda je on raširio ruke i pitao gde se krijemo, sram nas bilo. Ja u šoku – on na ivici suza.

Što bi rekao Crnjanski – “Slučaj komedijant!”

Ispostavilo se da je to bio državni sekretar za boračka pitanja Dragan Popović, prijatelj Dinine majke još iz Kragujevca. Oboje su bili u ratu i on je kasnije čuo da je poginula. Kada je tražio gde su Ljiljina deca, rekli su mu da su ih “pokupili” očevi.

Dina Galorini je prvi fakultetski stipendista od donošenja Zakona o pravima dece palih boraca u minulom ratu, koji je na snazi četiri godine. Tada je potpisan ugovor sa 36 naših univerziteta i viših škola, državnih i privatnih, da troškove studiranja ove dece snosi država.

Dinu odgajila tetka Ljilja

DOBRI UJAK BOGDAN

Ljiljana je otišla na Kosmet ne sačekavši brata Bogdana, koji se iz Australije spakovao i krenuo u dobrovoljce. Dogovor je bio da se sretnu u 125. motorizovanoj brigadi na KiM.

– Ujak je taman zadužio uniformu i bio je na nekoj obuci u Bubanj potoku pre odlaska na Kosovo, kada mu je došao oficir i rekao: “Ti, Đogoviću, ne ideš” – priča Dina. – Kažu, ujak je bio u šoku. Toliki put… A onda, nekoliko dana kasnije dok je čekao objašnjenje od vojnih vlasti, prišao mu je isti oficir i saopštio da su Đogovići već dovoljno dali Srbiji. Ljilja je poginula. Bogdan je preminuo prošle godine. Poslednja želja mu je bila da ga sahrane pored sestre Ljilje. Njegovo telo je prebačeno iz Kanade i spušteno pored moje majke.

BRANIĆU SRBIJU I KAD BUDEM MRTVA

I kad umrem, ja ću nogom opet stati

da stojim ko hrabra i visoka stena

pogled će večno granicu da prati

ni grob mi neće reći da me nema.

Izniknuću svuda gde se miče cveće

gde vazduha ima i gde nema,

tamo za sve ću biti i

za šta se ne zna i

za ono kol’ko možemo da znamo.

Stražar ću biti surovi i strašni

tuđin i lopov da stalno plaši

jer Srbin ne može da se zove robom

Srbija tu su svi vekovi naši.

Čuvaću granicu srpske zemlje moje

oprost za grumen neću dati nikom

Moje će ruke hleb svakom da nude,

al’ Srbiju nikad, to je sve što imam!

Ni ognjišta, groblja, ni dedove moje,

zbog njih će pogača i otrov da bude.

I kad umrem ja ću nogom opet stati

da stojim ko hrabra i visoka stena

pogled će večno granicu da prati,

ni grob mi neće reći da me nema.

 

Novosti

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here