Москва – Цариград: Геополитика цркве и духовност

Поделите:

Преносимо једну дискусију са Фејсбука о геополитици цркве, односно о утицају геополитике на прилике у цркви.

 

Andrej Protic : Руска православна Црква захтева империјалну позицију и не допушта да буде прегласана – и то под руководством Васељенске патријаршије, којој ништа осим престижне титуле није остало. А свеправославног Сабора без учешћа Руске Цркве нема и не може да буде.

Željko PoznanovićПа ако се пише да империјална позиција Москве дође као Ватиканска па како је дошло до позиције Цариграда није ваљда неким еклезијалним откровењем.Онда лаж која се понавља да Московска патријаршија има две трећине верника.Има много више.Једине две веће нације Румуни и Грци са дијаспором имају 40 милиона толико има Украјинска митрополија МПЦ.Задатак овог Сабора био је двоструки 1-тактички напад на Антиохијску и Московску патријаршију у складу са НАТО акцијом против Москве и Дамаска 2.стратегијски да се устроје Сабори који би се редовно дешавали и не би решавали о ничему а анулирали би постепено синоде или архијерејске Саборе помесних Цркава.У СПЦ се видело јасно ко је за шта.У дијаспори скоро сви из неправославних народа када се крсте иду у руску цркву па и доста њих из православних народа.То је једноставно природан процес. Нема то никакве везе са русофилијом то је тако.

Dragan Ilic: Разумем политику цркве Андреј , која нема никакве везе са духовношћу.
Ако је све ово као што кажеш, онда се дефинитивно иде у етнофилетизам, а не саборност.
Могу се сложити да московска патријаршија преузме примат васељенске и де факто и де јуре, па да се из тога бира васељенски патријарх који не мора бити Рус.
Сад долазимо до апсурда. Са једне стране, дрвље и камење на екуменизам као “јерес”, а са друге стране, овакав приступ управо води на издвајање највеће православне цркве из јединства Цркве по систему римске архиепископије.
Моје мишљење је увек било, једна црква, један глас, независно од броја верника и географске величине саме цркве.
Ту је требало сести и разговарати баш о тим детаљима и тој проблематици која није ни мало наивна.
Раније сам причао да васељенску патријаршију треба изместити и конституисати на неком новом месту, конкретно Москва, као трећи Рим.
Ипак заслужују тако нешто својом величиним, а са друге стране, престаће турска доминација на избор васељенског патријарха, који нема буквални никакав ауторитет осим традиционалног назива.
Ту је највећи проблем традиција и сујета аутокефалних цркава.
Верујем да су Јелини и антиохијска црква мало загазили у сујету и гордост, али у овим временима тако нешто треба превазићи братским разумевањем и опустљивошћу.
Ако наставе тим путем, неће на добро изаћи, а расколници и сам Ватикан имаће разлога да се чврсто држе својих позиција (мишљења).
Баш непријатна ситуација која, понављам, нема везе са духовношћу.

Andrej Protic: наравно да не говоримо са становишта духовности, која је својство личности – док заједнице везују интереси, које одређује геополитика, а изражава идеологија.
То да једна помесна Црква буде један глас никад није функионисало у историји Цркве. Гласове читавог хришћанског Запада (у првом миленијуму) сублимирао је римски папа – гласове истока је (углавном) покушавао да сублимира цар Ромеја.
Први миленијум црквене историје је борба између два Рима – притом, папски Рим је (углавном) бранио православље, док су ромејски цареви (углавном) форсирали јереси. А васеленски сабори су били симболи обнове јединства Цркве – и ако их опет буде значиће исто то.
Геополитика је недвојива од црквене политике – а сабори јесу та политика – или, у најбољем случају, борба за очување духа и истине вере, пред притиском (гео)политике (најтипичнији пример је Сабор у Фиренци 1437 – када је Црква гласала упркос опстанку православног царства).
Сваки пример је за себе – Željko Poznanovićје у праву – неће бити могуће да се преко грчких сателита читавом православљу наметне геополитички нереалан модел – без обзира на било какве обзире духовности.

Dragan Ilic: Духовност сам поменуо само због оних који мешају политику цркве са духовношћу. Наш вечити проблем. 🙂
Са друге стране, Јелини су “мало” сујетни и тешко да ће се обичним путем и лаким договором било шта променити у међусобним односима аутокефалних цркава.
Баш због те вековне удаљености, јаз се у политикама продубио више него што је некада био.
Ни један Св. Сабор није прошао у миру и јединству, а било их је у првом милениуму.
Сада после 1200 година, разлике су још веће.
Почев од традиционалних, па све до нове геополитичке ситуације и стања, које цркве децидно занемарују као да не постоје.
Интересантно је да све цркве занемарују свакодневне промене и потпуно их игноришу, као да живе у средњем веку, где је основна јединица времена “месец дана”, а не данас када је минут битан у дешавањима, а све са оправдањем, да за цркву време није битно.
Мислим да је ту више изражена нека лична нота него право стање ствари, а опет на крају, све то увију у “духовност” и пласирају на тржиште верника.
Много је сујете у помесним црквама, а мало рационалности.
А да ли је могуће једна црква, један глас, не занм. Али ако идемо по величини (процентуално), онда опет долазимо у несразмеру гласова.
Не знам, нека одлуче како хоће и шта хоће, ало овакав приступ горућим проблемима не води на добро.
Не само губитком верника, јер онај ко је чврст у вери остаће, као што су и остајали током свих векова, већ може доћи до растакања оног бића Цркве, саборност.
Рекој ја давно да се данашње помесне цркве воде политиком “Свак за себе, Бог за све”.
А све оне приче око саборности су само приче за малу децу.

Željko PoznanovićГрчки сабор о етнофилетизму је био у сврху да се Бугарима не да патријаршија коју нису могли да добију 1000 година. Па Грци су највећи шовинисти о каквом они етнофилетизму говоре зар они нису етнос. Зашто Грци треба да владају над црквеном дијаспором. Они су комедија. На што би личило да су например по дифолту и папа и сви кардинали Италијани. Какав етнофилетизам па ово је био грчки етнофилетистички сабор без грузина, без арапа, без већине словена. Написаћу још о овом сабору кад будем имао мало времена овако кратко али битно.

Andrej Protic: слажем се, нема места идеализцији – али, реално, руска Црква је данас најрелевантнија у православљу – и није склона да се одрекне одређене империјалне улоге, свидело се то нама или не.

 

Željko Poznanović:  Грчки шовинисти систематски од 1949. прогањају све што је словенско у Грчкој: Наша земља СФРЈ је ваљда последња на свету морала да вади визе за Грчку због страха од Словена који су били већина у Солуну и околини. Како ћемо их звати није важно али су Словени. Родно село Аристотела код Стагире зове се Извор и тако се звало када се он родио. Али Грци воде политику насилне хеленизације свега. Зашто је архиепископ Албаније Грк када је 15 посто албанаца православне вере. Они се служе разним методама да би постигли своје циљеве. Црногорски удбаши од Јове Капичића до Риста Радовића увек су покушавали да владају Србијом. Један од наших епископа добио је анализу и прогнозу шта ће бити на Криту. У доброј намери а неупозорен од оних који су му дали дао је Ристи Сотони то мислећи да ће овај утицати да се не иде. И шта онда бива? Ристо сам одлази на Крит и позива друге и још 23 епископа одлази. Наши епископи тамо не само да нису имали право гласа него нису имали слободу кретања и комуникације. И онда Ристо даје интервју где о свему прича само Русе готово не помиње. Прича да је установљено да је 1384 био сабор којим су се Грци одрекли уније иако никада то није установљано. Ко је сазвао тај сабор. Ко је након пада Византије изабрао Генадија Схолариса за патријарха није уопште установљено. Да ли је пуштен Ристо да све то уради са овим сабором да би се разоткрило ко је он. У штампи су се појавили натписи Путин Љут на Амфилохија. Како каже пословица Орао не хвата муве Aquila non capit muscas. Али Ристо је обмануо Русе и њима је потпуно јасно ко је он јер НАТО сада иде свим средствима. Има ко брине о Ристу. Путин се не бави мишевима, а миш се открио.Чак је рекао да је тражио да Сабор овај грчки који је био не буде сваких 7 или 10 година него сваке три године. То је веома опасан човек.
Andrej Protic Слажем се Željko, маске су пале. За Риста је све тачно, мада мислим да су то Руси увелико знали (као и за улогу Kоштунице и његовог политичког естаблишмента). Али, та је мелодија одсвирана, сада стижу другачије ноте.

Извор Фејсбук профил Андреја Протића, 19. јул 2016.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here