МУХАРЕМ БАЗДУЉ: Србија не треба одавати утисак слабости, потребни су мудрост и стрпљење!

Поделите:

„Ако ви мислите да стабилност и независност државе могу да угрозе један пјесник, плус покоји интелектуалац, онда ви баш не гајите превелику вјеру у ту државу и готово би се могло рећи да је перформативно рушите. Та одлука је не само погрешна и нецивилизацијска, него је и глупа. Нисам сигуран да разумијем ни шта је циљ ни чега су се заправо тачно уплашили.“

Ово у интервјуу „Искри“ каже Мухарем Баздуљ, књижевник, преводилац и новинар.

Живимо у времену у ком култура више не представља нешто узвишено, скоро па небеско, већ се њом све више сматра коров који се разраста из муља, септичких јама и канализација. Да ли се може борити против тржишта у циљу одбране културе и како?

Морамо се борити, а на питање како се борити, одговор зависи од перспективе. Из перспективе појединца, то је свакодневна борба против баналности, односно „рад на себи“, како се то некад говорило. Из перспектива друштва односно државе, то би требао бити задатак институција, најприје Министарства културе. Није ту важно само поставити правила игре, него се и држати тих правила. Ако постоје неки услови за добивање лиценце за емитовање телевизијског програма за подручје цијеле државе, онда се у одређеним временским интервалима мора и провјерити да ли се ти услови поштују, а ако се не поштују, адекватно реаговати. То је само један примјер.

Ако тржиште диктира и емитовање ријалити програма, шта мислите да је следеће што ће гледаоци платити да виде, а креатори омогућити, у овим програмима, а да није виђено до сада?

А имате већ писце који се у разним дистопијским причама баве сличним питањима. Виђено је практично већ све и полако се иде према оном што се назива „снаф филмовима“. Како је кренуло, доћи ће се и до класичних злочина у директном преносу.

Видимо да САНУ нема одељење на које би примала истакнуте филмске или позоришне ствараоце. Шта је разлог томе што САНУ филм не сматра уметношћу?

САНУ је стара институција, институција са великом традицијом, а ту често долази до инерције. Некад заправо и није лоше не поводити се пребрзо за трендовима. У овом случају, међутим, то је већ одавно прешло у старомодност и анахроност. Филм је већ дуже од стотину година једна од темељних свјетских умјетности и крајње је вријеме да у Академији која има умјетност у свом имену почну да буду примати и филмски умјетници. Кад смо већ код Академије, имам потребу да истакнем да мислим да управо под руководством Владимира Костића, Академија почиње да показује знаке живота и усклађивања са нашим временом. Костић је она врста интелектуалца какви су данас све рјеђи: врхунски стручњак у својој области, а ренесансно заинтересован за друге науке и умјетност. Сјећам се да се у једном интервјуу онако успут, илуструјући једну тезу, позвао на нову књигу савременог француског писаца Пјера Леметра. Имате људе који су стекли репутацију као стручњаци за књижевност, а савремену књижевност не читају и не познају, Вјерујем да неће проћи много времена, а да ће у САНУ бити и филмски умјетници.

Шта се догоди са културом једног народа, па се у њему више људи бави писањем него читањем?

То је, наравно, ипак претјеривање. У Србији тиражи књига у поређењу за земљама сличног броја становника уопште нису ниски. Из медијске перспективе, међутим, много више се прича о књигама старлета и естрадних звијезда него о озбиљним књигама, али и ту се заправо више прате свјетски трендови, него што је то нека локална специфичност.

Шта је оно што данас може да прода књигу? Ауторова популарност, његов језик или квалитет написаног?

Све од тога помало, уз још много фактора. С једне стране, реклама продаје сваку робу, па и књиге, а с друге, рекао бих, у књижевности такозвана усмена препорука, односно интерес за књиге за које ће вам пријатељи и познаници рећи да су добре, често ради бољи посао од класичног маркетинга.

Ви сте писац. Због чега се код савремених српских писаца све више тањи та граница између писца, новинара и историчара, па се писци позивају на разноразне трибине, скупове, округле столове, а све мање на књижевне вечери?

(Мухарем Баздуљ) Фото: Новости

Мислим да је то у доброј мјери посљедица комбинације два фактора. Код малих источноевропских народа, код којих су језик и књижевност имали велику улогу у буђењу националне свијести, статус писца се често прецјењује. Такође, карактеристика социјалистичких друштава (а такво је било и наше скоро пола вијека) била је да на сличан начин подилази књижевности и књижевницима, јер се чинило (с разлогом) да се управо у тим круговима могу стварати и развијати алтернативни политички пројекти. Разлози су, дакле, у најширем смислу – политички. Од тога књижевност може имати и користи и штете, све зависи од сваког писца појединачно.

Сви тврде да писана реч, па и изговорена, дакле, реч уопште, нема никакву тежину у времену у којем живимо. Са свих страна чујемо како су речи јефтине, приче испричане, осим оних које се тичу демократије. Шта се догоди па се у времену у којем реч нико не вреднује, једна држава забрани улазак Матији Бећковићу баш због његових речи, а иста та држава се дичи својом демократијом?

Видите, то је заиста парадоксална и ужасно бизарна ситуација, нарочито контрапродуктивна управо из перспективе оних који су ту забрану донијели. Ако ви мислите да стабилност и независност државе могу да угрозе један пјесник, плус покоји интелектуалац, онда ви баш не гајите превелику вјеру у ту државу и готово би се могло рећи да је перформативно рушите. Та одлука је не само погрешна и нецивилизацијска, него је и глупа. Нисам сигуран да разумијем ни шта је циљ ни чега су се заправо тачно уплашили.

Да ли демократија у данашњем свету заиста негде постоји или је то реч у коју су сви стрпали оно што им одговара?

Демократија је, како знате, етимолошки: владавина народа. Ријеч је врло стара и неке форме демократије постојале су и прије неколико хиљада година. Ја волим да истакнем да је врло индикативно да се из фразе „либерална демократија“ све чешће изоставља придјев, а да је политички либерализам заправо важнији од демократије. Ви сте у праву, демократија је као неки празни означитељ и скоро све државе и партије воле да се оките етикетом „демократске“, али нажалост либерализма је све мање.

Једном приликом сте рекли да је човек слободан док његова слобода не ограничава нечију другу. Да ли данашња Србија својом слободом ограничава некога од комшија и да ли је ово што живимо заиста слобода?

Претпостављам да сам ту реченицу изговорио у контексту односа међу појединцима. Није увијек најсретније правити аналогије између појединаца и држава, али условно говорећи, рекао бих да Србија у посљедњих неколико година, вјероватно и због геополитичког притиска Запада, избјегава да ограничава слободу сусједних држава. Ево, рецимо, код случаја признавања Косова и гласања за чланство Косова у међународним организацијама, све Србији сусједне државе, изузев Босне и Херцеговине те Румуније, поставиле су се против Србије, а није било неког озбиљног одговора. Чак и код случаја који сте поменули, око забране уласка четврорице држављана Србије у Црну Гору, није било никакве праве реакције. Да се разумијемо, није то нужно лоше, али је згодна илустрација у контексту вашег питања. Слобода је, као у оном стиху, свијест о складу несклада несавршених људи, треба дорасти до такве свијести да би се живјело у слободи.

Зашто се данашњи Црногорци стиде Подгоричке скупштине и покушавају да осујете било какав вид њеног обележавања? Зар не би могли да граде своју државу уважавајући историју која им припада, а не измишљајући нову?

Немам заправо прави одговор. Мислим да сте у праву кад сугеришете да свијест о историјској истини не би требала да буде препрека за савремени црногорски патриотизам. Требало би да је могуће да сте лојалан становник данашње Црне Горе, али да истовремено знате да је уназад неколико деценија или вијекова постојала другачија национална свијест међу тадашњим Црногорцима. Истина је неком можда горка, али је дугорочно стабилнији темељ од заблуда и, данашњим рјечником, „спиновања“.

Како објашњавате чињеницу да је Србија, као земља чији је народ брутално страдао за време Титове Југославије, и дан-данас земља која највише чезне за Југославијом?

Нисам сигуран да знам на шта тачно мислите кад говорите о „бруталном страдању народа у Србији за време Титове Југославије“. Што се самог питања тиче, одговор је, рекао бих, једноставан: Југославија је била оквир у којем су практично сви Срби живјели у једној држави, а као друштво је била праведнија и егалитарнија од данашњег. У демократији постоји слобода говора, али то је слобода која тангира релативно мали број људи. Већини људи није заправо претјерано стало до слободе говора. Стало им је до бесплатног здравства и образовања, а то је у Југославији постојало. За тиме људи жале.

Сви смо сведоци онога што се дешава на Косову и Метохији. Шта мислите да је прави потез који Србија треба да повуче у овим данима провокација које сежу до граница онога што може довести до новог етничког чишћења Срба?

Пошто је очигледно да независност Косова подржавају најмоћније западне земље и да су заправо покровитељи тамошњих Албанаца, треба бити опрезан. Уосталом, Србија има релативно скоро искуство рата са НАТО савезом. Истовремено, међутим, не треба одавати утисак слабости. Мудрост и стрпљење су ту изнад свега потребни.

Да ли нам Косово отимају, јер боље од нас знају шта нам оно значи?

Чињеница је да је Косово барем од 1981. године још у Југославији постало средиште кризе и да та криза до данас није разрјешена. Чињеница је да су Албанци тамо већинско становништво и да они доминантно не желе да буду дио Србије. Друга је, међутим, ствар да таква ситуација није јединствен примјер у свијету, а да је овдје конструисан један „sui generis“ случај. Не мислим ја да они који стоје на становишту да Косово није и не треба да буде дио Србије раде то због онога што Косово Србима значи, него то раде из властитог интереса.

Шта се догоди, па један народ, као што је српски, из Америке покупи само оно што тамо не ваља? Тачније, како то да се на њих угледамо само по оним стварима које могу довести до општег заглупљивања, па и до самоуништења? Американци одувек гаје свој патриотизам на најбољи могући начин, а ми своје патриоте проглашавамо заосталима и нацистима. Зашто ту патриотску особину не преузесмо од оних који су нашем народу светло према којем се већина оријентише?

Америка је генерално земља која је у двадесетом вијеку остварила најснажнији утицај у цијелом свијету. Ана Ахматова је некоћ говорила да сваки пјесник има двије домовине: своју и Италију. Готово би се могло рећи да сви људи рођени у другој половини двадесетог вијека имају два завичаја: свој и Америку. Наравно, то што је то нека фиктивна Америка је сасвим други пар рукава. Правим овај увод јер нисам сигуран да је из Америке преузето само оно што тамо не ваља. Преузете су и неке добре ствари. А у праву сте што се тиче тезе о различитој перцепцији патриотизма. Код нас се пречесто мијешају концепти патриотизма и шовинизма. Шовинизам је, наравно, ужасно негативна појава, а патриотизам је посве природна љубав према својој земљи.

Ако већ говоримо о Америци, не могу, а да вас не упитам, да ли је Холивуд постао потпуна негација себе из златног периода који га је прославио и може ли иједан од филмова које производи уздићи до уметности ичим осим Оскаром који је већ одавно политичко, а не уметничко признање?

У доброј мјери је квалитет холивудског филма опао и много је мање холивудских филмова који се праве за одраслог и интелигентног гледаоца. Није случајно да се велики број захтјевније публике више усмјерава као телевизијским серијама. Ипак, рекао бих да се сваке године и из Холивуда појаве неки филмови који се, како кажете, уздигну до умјетности, а да то нема неке претјеране везе са тим да ли је тај филм или није добио Оскара. Уосталом, сладокусци су и прије неколико деценија више гледали на то који филм је добио Оскара за најбољи оригинални сценарио, него за најбољи филм.

(Мухарем Баздуљ) Фото: РТРС

Колико се српски народ променио за један век?

Тешко је говорити о народима у цјелини, али, што би се рекло, са зрном соли, могло би се рећи да су се мање промијенили Срби као такви, а више се промијенила глобална перцепција Срба.

Ово је година у којој славимо сто година од победе у Првом светском рату. Да ли смо ми оличење онога за шта су се наши преци борили или онога против чега су се борили?

Као што рекох, народ је група која се састоји од милиона појединаца. И данас има и доброте и злоће, као што их је било и међу генерацијама предака. Свако за себе треба да одлучи оличења чега жели да буде.

Милан Ружић
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here