Multipolarni momenat

Podelite:

Važno je shvatiti da unipolarnost zauvek nestaje

U svom članku „Unipolarni momenat“, zasnovanom na nizu predavanja koja su decembra 1990. održana u Vašingtonu, Čarls Krauthamer je napisao da niče novi svetski poredak u kojem će Sjedinjene države biti jedina supersila. U drugom pasusu Krauthamer je izneo tri glavne teze o kojim se u to vreme raspravljalo u politikološkoj zajednici: 1) uspon multipolarnosti (zanimljivo je da umanjeni Sovjetski Savez/Rusiju predstavlja kao jedan od budućih polova, čime je predvideo raspad SSSR), 2) slab konsenzus po pitanju spoljne politike unutar Sjedinjenih država, 3) umanjivanje ratne pretnje u post-sovjetskoj eri. Krauthamer je odmah ova 3 argumenta odbacio kao pogrešne, a umesto toga je govorio o predstojećem trijumfu unipolarnog sveta pod neupitnom dominacijom SAD i njenih zapadnih saveznika. Krauthamer jeste, međutim, odmah napravio jednu rezervu: „Bez sumnje, multipolarnost će s vremenom doći. Za možda generaciju ili dve, pojaviće se velike sile ravnomerne sa SAD i svet će, po svojoj strukturi, podsećati na eru uoči Prvog svetskog rata“.

Čini se da je ovaj momenat  došao. Ipak, uzdržimo se za sada od brzopletih izjava i analizirajmo po kojim osnovama je Krauthamer izgradio svoje zaključke, gde je bio u pravu i gde je pogrešio. Ovakav izlet u istoriju geopolitičke misli će osvežiti naša sećanja o metodama koje Vašington koristi.

ROK TRAJANJA UNIPOLARNOSTI
Krauthamer predstavlja krizu u Persijskom zalivu i reakciju Vašingtona kao primer nepokolebljive američke moći: „U Zalivu se niko ne bi umešao da nije bilo prodornih Sjedinjenih Država i njihovog liderstva, podsticaja, podmićivanja i ucenjivanja. Ništa ne bi bilo urađeno: ni embargo, ni „Pustinjski štit“, ni pretnja silom“. Drugim rečima, to nije bila multilateralna akcija kako je to možda izgledalo, već ekskluzivna spletka SAD. Krauthamer dalje piše: „Iz pretežno unutrašnjih razloga američki politički lideri obavezno presvlače unilateralne akcije u multilateralnu odeću“. Ovo se očigledno radi zato što je američkim građanima potreban legitimitet radi svoje vere u demokratiju.

Ipak, Kratuhamer se odmah nadovezuje na pitanje: Koliko dugo može Amerika da održi svoju unipolarnu nadmoć? Iz ovog razloga se pažnja mora preusmeriti na teorije opadanja i imperijalne prenapregnutosti. Krauthamer ovde uvodi neke brojke – Sjedinjene Države su tada trošile 5,4 odsto BDP-a na odbranu, dok su ranije trošile skoro dva puta više, a u planu je bilo smanjenje na 4 odsto do 1995. Krauthamer, međutim, dodaje da „američki pad u drugorazredni status neće biti uzrokovan spoljašnjim, već unutrašnjim razlozima“. Uzmimo ovo u obzir.

Uzimajući u obzir ravnotežu između unutrašnje i spoljašnje politike SAD, Krauthamer sugeriše da je „greška posmatrati američka inostrana nastojanja samo kao iscrpljivanje njene ekonomije… Američki angažman u inostranstvu je na mnogo načina ključni stub američke ekonomije. Sjedinjene Države su, poput Britanije pre nje, komercijalna, pomorska, trgovačka država kojoj je potrebno otvoreno i stabilno svetsko okruženje u kojem može da prosperira. Kasnije dodaje da je Amerika zainteresovana za održavanje svog unipolarnog statusa, ali se pita da li bi Amerikanci podržali tako nešto.

Ovde možemo videti pominjanje dihotomije između interesa političke elite i običnih američkih poreskih obveznika. Sam Krauthamer zapaža da američki izolacionizam „deluje kao logična, Bogom dana politika za Sjedinjene države“ na osnovu geografije i istorije osnivanja Amerike, za koje se navodi da je bilo motivisano željom za distanciranjem od intriga i sukoba Starog sveta.

„ORUŽANE DRŽAVE“ I IZAZOV HAOSA
Krauthamer takođe pominje još jednu opciju koju on naziva daleko „sofistikovanijom“ i  „ozbiljnijom“ školom međunarodnih odnosa u kojoj se insistira na nacionalnim interesima – to je realizam. U ovom kontekstu on govori: „Međunarodna stabilnost nikada nije datost. Ona nikada nije norma. Onda kada je postignuta, ona je produkt samosvesnih akcija velikih sila, a još preciznije produkt najveće sile, što je za sada i za dogledno vreme SAD. Ukoliko Amerika želi stabilnost morače da je stvori. Komunizam… je prilično mrtav. Ali uvek će postojati druge pretnje koje će uznemiravati naš mir“. Iznad svega drugog se među ovim pretnjama navodi proliferacija oružja za masovno uništenje. Primetni su i koncepti poput „odmetničkih država“ i „propalih država“, iako Krauthamer govori samo o jednom tipu – „oružanim državama“, u koji svrstava Irak, Severnu Koreju i Libiju. Prema njegovom mišljenju, kako bi nastala ,,oružana država“, jedna zemlja samo mora da razvije sopstvenu industriju, a iz toga će nastati dodatni interesi koji bi mogli da protivreče interesima drugih zemalja. O ovom zaključku se ne diskutuje direktno, ali je on jasan iz konteksta.

Krauthamer piše: „Pri usponu ‘oružanih država’, ne postoji alternativa konfrontaciji, odvraćanju i, ukoliko je neophodno, razoružavanju država koje mašu i koriste se oružjem za masovno uništenje. A nema nikoga drugog da to uradi osim SAD, podržanih od strane onoliko saveznika koliko ih se pridružiti takvim naporima. Alternativa ovakvom robusnom i teškom intervencionizmu (alternativa unipolarnosti) nije stabilan, statičan multipolarni svet. Ovo nije osamnaestovekovni sveti u kojem zrele sile poput Evrope, Rusije, Kine, Amerike i Japana manevrišu za poziciju u igri nacija. Alternativa unipolarnosti je haos.“

Prema tome, Krauthamer priznaje da je multipolarnost ne samo moguća, već da ima i istorijski presedan i da, štaviše, može pomoći u uspostavljanju statične stabilnosti (iako je uloga Japana iz 18. veka, kao uostalom i uloga Amerike, diskutabilna).

NAKON 11. SEPTEMBRA
Krauthamerov sledeći članak na istu temu se pojavljuje 12 godina kasnije pod naslovom „Podsećanje na unipolarni momenat“. On počinje istom tezom kao i ranije, pitajući se da li će se SAD suočiti sa opadanjem. Krauthamer tvrdi da je treća epizoda američke unipolarnosti došla sa pretnjom rata koju predstavljaju odmetničke države koje se opskrbljuju oružjem za masovno uništenje. Vredi napomenuti da je ovaj članak objavljen godinu dana nakon terorističkog napada u Njujorku i neposredno pre invazije na Irak (koja je pokrenuta bez odluke UN ili podrške američkih partnera iz Evrope). Krauthamer piše: „Američka dominacija nije prošla nezapaženo. Tokom devedesetih godina prošlog veka, uglavnom su Kina i Rusija odbacivale unipolarnost u svojim povremenim zajedničkim saopštenjima. Kako se novi vek primicao svi su počeli da pričaju o tome. Francuski ministar spoljnih poslova je SAD nazvao ne super-silom, već hiper-silom.“ Drugim rečima, mnogim zemljama se nije dopadala američka dominacija, a to se pokazalo u kontekstu bombardovanja Srbije i okupacije Avganistana, što su bili nešto poput pokaznih ratova sa distance, čime je trebalo čitavom svetu pokazati nove oblike američke moći.

Ako su pre terorističkih napada od 11. septembra mnogi razmatrali mogućnost formiranja anti-hegemonističkog saveza, onda su nakon njih mnogi počeli da nude svoju podršku Americi, čime je „akcentovana istorijska anomalija američke unipolarnosti“. To se desilo zahvaljujući „američkom anti-terorističkom ultimatumu“, koji je u suštini bio mandat za široku upotrebu američke vojne sile. Preventivne operacije su kršile tradicionalne doktrine pravednog rata, što je dovelo do krize unipolarnosti. Prema Krauthameru, ova unipolarnost je pronašla svoju konačnu formulaciju u rečima šefa Pentagona Donalda Ramsfelda o Avganistanu i „Ratu protiv terorizma“: „Misija određuje koaliciju“. A misiju određuju SAD.

Ovde je važno Krauthamerovo priznanje da je tzv. multilateralnost bila puko sredstvo „liberalnog internacionalizma“ za spasavanje Amerike od neprijatnih situacija u kojim bi druge zemlje, koje se ne bi slagale sa SAD, mogle da jednostavno „izoluju“ Vašington i počnu da donose odluke samostalno. Ukoliko trezveno analiziramo „multilateralni“ pristup Medlin Olbrajt tokom administracije Bila Klintona, kao i istu retoriku kojoj su pribegavali Barak Obama i Hilari Klinton u njihovom „resetovanju“, očigledno je da su „otvorenost“ i „zainteresovanost“ SAD bila samo pokrića za nametanje sopstvene agende. Prema Krauthamerovim rečima, sve je ovo bilo „u službi veće vizije: preuređivanja međunarodnog sistema prema imidžu domaćeg civilnog društva“, tj. američkog modela.

Sa ovog stanovišta, država-nacija se posmatra kao anarhično nasleđe prošlosti. Krauthamer stoga objašnjava kako je važno da liberali ubrzaju eroziju suvereniteta putem novih tehnologija i neometanog kretanja kapitala preko granica. Ali Amerika, kao veliki suveren, mora biti „pripitomljena“ od strane liberala i za liberale koji osećaju „neprijatnost“ usled dominacije SAD. Ovo, zauzvrat, postaje izazov unipolarnosti, jer se dominantni pol neizbežno razređuje kroz međunarodne sporazume, međuzavisnosti i nove norme.

OSVRT NA ISTORIJU
Ovde Krauthamer ukratko sumira raspravu između dve škole međunarodnih odnosa – liberalizma i realizma – u kontekstu „papira ili moći“, tj. sporazuma ili pretnji i upotrebe sile. Krauthamer usput podseća čitaoca na pitanje multipolarnosti i zapravo protivreči samom sebi. Ako je u svom prethodnom članku govorio prilično pozitivno o multipolarnosti kao nečemu što se jednom već dogodilo i što je možda ponovo u usponu, onda se ovde taj ton dramatično promenio. On piše: „Multipolarnost je suštinski promenjiva i nepredvidiva. Evropa je praktikovala multipolarnost vekovima, pri čemu se ona pokazala toliko nestabilnom i krvavom, kulminirajući 1914. katastrofalnim kolapsom delikatno izbalansiranih sistema saveza, da je Evropa težila njenom trajnom napuštanju kroz političku i ekonomsku uniju. Odričući se multipolarnosti za region, krajnje je čudno zagovarati multipolarnost za svet“.

Prototipovi multipolarnosti zapravo su postojali na više mesta nego samo u Evropi do 20. veka. Pre dolaska evropskih kolonizatora u Aziji, Africi i obe Amerike postojali su slični sistemi koji su koristili posebne mehanizme kontrole i ravnoteže koji su se razlikovali od evropskih normi. Štaviše, evropske države su se razvile u paradigmi racionalizma i prosvetiteljstva, što ostavlja Krauthamerov argument neubedljivim. Krauthamer se, međutim, može shvatiti ukoliko prepoznamo autorov zapadnocentrični mentalni sklop i sklonost tipičnu za američke politikologe da opravdavaju dvostruke standarde. Osim toga, priroda ove promene se može objasniti kao interes mnogih zemalja da razviju multipolarnost tokom ovog perioda (uključujući ne samo Kinu i Rusiju, već i ,,levi zaokret” u Latinskoj Americi i osnivanje Afričke unije jula 2002.).

Krauthamer nešto dalje otkriva svoju poruku: ,,Glavni cilj je održavanje stabilnosti i relativnog spokoja trenutnog međunarodnog sistema kroz nametanje, održavanje i širenje trenutnog mira. Oblik realizma koji ja zagovaram – nazovimo ga novim unilateralizmom – je jasan u svojoj odlučnosti da samosvesno i samouvereno upotrebi američku silu u postizanju tih globalnih ciljeva“. Dakle, za razliku od izolacionističkog realizma, ovaj pristup predlaže da se SAD posvete ni manje ni više nego globalnim ciljevima u Evropi, Aziji, Africi, Južnoj Americi i svetskim okeanima.

Ali prisetimo se šta se zapravo dogodilo u periodu od 2002-2003. NATO je zvanično pozvao Bugarsku, Letoniju, Litvaniju, Rumuniju, Slovačku i Sloveniju da se pridruže Alijansi; država Jugoslavija je prestala da postoji podelom na Srbiju i Crnu Goru; američke trupe okupirale su Avganistan i Irak; Izrael je izvršio kaznene operacije protiv Palestinaca; brojni teroristički napadi su se dogodili na ruskom i turskom tlu; a niz obojenih revolucija otpočeo je na post-sovjetskom prostoru nakon efikasnog testiranja ove nove vrste državnog udara u Jugoslaviji. Za Krauthamera, ovo sve mora da je „stabilnost i relativni spokoj“. Ironija je što je to možda tako za SAD, pošto se sve ovo desilo uz direktno ili prikriveno ohrabrenje iz Vašingtona i van granica Sjedinjenih Država (izuzev terorističkog napada 11. septembra 2001. godine, koji do danas ostaje predmet ozbiljnih debata). Održavanje ove unipolarnosti podrazumeva i očuvanje postkolonijalnog nasleđa sa njenim veštačkim deljenjem sveta na prvi, drugi i treći svet, što podrazumeva nemilosrdnu eksploataciju prirodnih resursa zemalja nesposobnih da efektivno brane svoj suverenitet od transnacionalnih korporacija, predatorske politike MMF-a i Svetske banke, kao i, naravno, prava SAD na vojne intervencije u drugim zemljama pod lažnim izgovorima. Kao što je dobro poznato, koncept „odgovornosti za zaštitu“ je testiran na Haitiju 1994. i u Jugoslaviji početkom devedesetih i ponovo 1999. godine u cilju odvajanja Kosova i Metohije.

Prema Krauthameru, SAD bi trebalo da „unapređuju demokratiju i čuvaju mir tako što će delovati kao krajnji faktor balansa“, a „ostale zemlje će sa nama sarađivati, pre svega, iz sopstvenog interesa, a zatim iz potrebe i želje da neguju dobre odnose sa svetskom velesilom“. Drugim rečima, druge države nemaju pravo izbora.

„UNIPOLARNA ERA“ KOJA SE NIJE DESILA
Iako se Vašington na sličan način koristi i unilateralnim i multilateralnim pristupima kako bi ostvario svoje interese, između ta dva postoji jedna glavna razlika koju Krauthamer razmatra u vidu pitanja: „Šta ćete da radite ako, na kraju dana, Savet bezbednosti odbije da vas podrži?“ Kao što dobro znamo, čak i nakon što je Savet bezbednosti UN blokirao rezoluciju o Iraku, SAD su delovale kako im se prohtelo. Čak i pre nego što je ovo stupilo na snagu (podsećamo da je drugi članak Krauthamera objavljen nekoliko meseci pre invazije na Irak 2003), Krauthamer je verovao da je unipolarni trenutak već postao unipolarna era.

Stoga se u članku zaključuje sledeće:

„Novi unilateralizam eksplicitno i bez trunke stida zagovara održavanje unipolarnosti radi održavanja nenadmašne dominacije Amerike u doglednoj budućnosti. Budućnost unipolarne ere zavisi od toga da li Amerikom upravljaju oni koji žele da održe, pojačaju i iskoriste unipolarnost kako bi sprovodili ne samo američke, već i svetske ciljeve, ili će Amerikom upravljati oni koji će želeti da je predaju – bilo dopuštanjem raspada unipolarnosti povlačenjem u ,,Tvrđavu Amerika“, bilo tako što će postepeno preneti vlast na multilateralne institucije kao naslednike američke hegemonije.“

Krauthamer zato ponavlja da će unipolarnost biti ugrožavana ne toliko spolja, koliko iznutra.

KRAJ JEDNE ILUZIJE
Sada, pređimo na sumiranje. Krauthamer je delimično u pravu kada kaže da je unipolarni režim zavisio od američke političke elite. Nedostatak jasnog konsenzusa u njoj i sve veći jaz između težnji američkog naroda i korporativnih interesa establišmenta koji neprekidno naginje globalzmu su doveli do fenomena populizma i pomogli Donaldu Trampu da pobedi na izborima sa delimično izolacionističkim sloganima.

Krauthamer je pogrešio u svojoj panici povodom proliferacije oružja za masovno uništenje. Za skoro 20 godina realna ravnoteža u ovoj sferi ostala je praktično nepromenjena. Samo je Severna Koreja uvećala svoje vojno-tehnološke sposobnosti do nivoa koji izaziva panične reakcije u američkim vojnim i političkim krugovima. Nema sumnje da je u ovom pisanju neophodno istaći još jednu važnu tačku, a to je odluka rukovodstva Rusije da uputi trupe u Siriju kako bi pomogla u borbi protiv terorizma.

Unipolarna era nije stigla. Unipolarni momenat je, nažalost, dugo trajao – gotovo dve decenije. Ali to nije bila era. Krauthamer je bio u pravu u svom prvom članku kada je tvrdio da će multipolarnost stići nakon jedne generacije. Zaista, ukoliko pratimo kriterijume postavljene za izazove sa kojima se suočavaju SAD, onda, prema dokumentima kao što su Strategija nacionalne bezbednosti SAD i Strategija nacionalne odbrane, SAD se sada suočavaju sa konkurentima u vidu određenih sila koje slede multipolarne deklaracije Rusije i Kine. Iran i Severna Koreja otvoreno su osporavali unipolarnost i Vašington ih je stavio u klub „odmetničkih država“. Tokom proteklih nekoliko godina, dodatna istraživanja sve češće su ukazivala na to da Amerika gubi svoj status globalnog centra vlasti s obzirom na rastuću multipolarnost.

Prema tome, možemo reći da je Krauthamer pogrešio što je rekao da će unipolarnost biti ugrožena unutar Sjedinjenih Država. Pretnje su uvek dolazile spolja i, u različitim uslovima, bilo embrionalno ili zamrznuto, su usmeravale odgovarajuće promene nacionalnih strategija. Tako su brojne zemlje iskoristile prvu priliku da pobegnu od kontrole Vašingtona. Ovi slučajevi mogu se nazvati različitim imenima – bilo da je to „oportunizam“, „prelazak na aktivnu anti-kolonijalističku scenu“, „potraga za novim rešenjima“ ili „reakcija na američke akcije“ – u zavisnosti od ideološkog okvira i škole međunarodnih odnosa koja se primenjuje.

Ono što je važno shvatiti je da unipolarnost zauvek nestaje.

Čak i ako globalisti iz Demokratske stranke zamene Trampa, oni će praviti strategiju kako da erodiraju suverenitet kao takav, pa samim tim i onaj američki, pa će morati da se, pre svega, nose sa svojim poreskim obveznicima, koji su jasno pokazali svoje opredeljenje izborom Trampa. Štaviše, imajući u vidu povećane sposobnosti drugih zemalja, globalisti će morati da naprave ozbiljne ustupke i malo je verovatno da će moći da postignu iste rezultate koje su napravili tokom uspona unipolarnog momenta pod Klintonom ili kasnijim pokušajima Obamine administracije da ponovo podigne multilateralizam. Na ovaj ili onaj način, vera u SAD već će biti potpuno potkopana – naročito što novo-objavljeni dokumenti još jednom demonstriraju čitavom svetu prljave metode Stejt departmenta, čime se formira snažan argument u korist kidanja odnosa sa Vašingtonom – i kako bivši saveznici budu počeli da preferiraju nove saveze, ravnoteža snaga će se značajno promeniti u svim regionima „šahovske table“.

Sada se nalazimo u multipolarnom momentu. Naš zadatak je da pretvorimo ovaj multipolarni momenat u multipolarnu eru.

Preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ

 

geopolitica.ru

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here