Муслиманска плажа где вео и хиџаб нису добродошли

Поделите:

Жене могу да носе бикини и да не брину о кршењу исламских закона

ЏИЈЕХ, Либан – Називају је женском плажом. Име је скромно; сцена и не толико – бар не када се прође мушкарац на главној капији и стигне до бронзаног песка и мора.

Хиџаби се скидају са глава, велови склањају са лица. Фармерке и абаје нестају и израњају малени бикинији, танкинији и шортсеви. Поред азурних таласа две жене леже на стомаку на лежаљкама, сунчајући се. Свуда око њих уље за сунчање блиста на потамнелој кожи.

Kада мушкарац на џет-скију прође поред, жена спасилац га звиждуком упозорава да продужи даље.

“Мушкарци”, каже Нада, возач школског аутобуса из Бејрута док излази на обалу, “толико гуше”.

У Либану, земљи на обали Средоземног мора, јавне плаже и оне на којима се плаћа улаз простиру се од Тира на југу до Триполија на северу. На билбордима се виде манекенке у бикинијима како промовишу средства за сунчање.

Али за многе муслиманке је “харам” – забрањено – да показују своја тела испред мушкараца који им нису мужеви. Оне које и оду са породицом на плаже где је дозвољено мешање полова, пеку се на сунцу потпуно обучене.

Отуда женске плаже попут ове, Белвју Бич Kлаба у Џијеху, свега 20 минута од Бејрута. За 18 долара дневно, конзервативније жене могу неометано да уживају на песку у културно разноликој земљи која је нешто либералнија од осталих арапских земаља, са 18 признатих верских секти и бурним ноћним животом.

У Белвјуу се чини да има пођеднак број оскудно одевених као и жена. Неке жене из верских убеђења носе више покривке на себи. Друге, због стила али и врућине, задовољавају се са што мање одеће.

“Овде сам слободна да будем ја”, каже Раб Амхаз, 35-годишња домаћица из Бека долине. Показује на свој танкини и кошуљу док седи у води.

Нада, која је почела да носи вео када се удала у 14. години, носи црно-бели топ за купање упарен да црним шортсом. “На Фејсбуку изгледам потпуно другачије”, каже док забацује мокру косу. “Не бисте ме препознали.”

Фото-апарати су забрањени како би се заштитила приватност корисница плаже. Али посета неколиким другим либанским излетиштима показала је да нема превише разлика између плажа резервисаних само за жене и оних мешовитих. Оговарање и мирис наргила испуњавају ваздух. Грицкалице, вода и заклон од сунца су најтраженији.

У Белвјуу, мушкарац наплаћује карте али другим мушкарцима улаз није дозвољен. Женско особље ради у купатилима и на базену. Ту је и женски ди-џеј, пуштају се хитови египатске певачице Шерин Абдел Вахаб и либанске певачице Маја Јазбек.

Либан је држава у којима људи различитих вероисповести деле канцеларије, насеља и компаније, и у којима бикинији озбиљно надмашују хиџабе. Можда је зато и логично што се оваква идеја могла родити баш ту.

Али овакве ствари догађају се и другде по Блиском истоку, укључујући Уједињене Арапске Емирате и Бахреин, који су много конзервативнији од Либана.

У Белвјуу не постоји никаква верска структура нити полиција која би проверавала ко се како облачи. Неке жене зато иду покривене на плажу када су са мужевима, а скоро потпуно наге када су саме.

Рана Галајини, медицинска сестра из Бејрута која вео носи од када се удала са 23, каже: “Вера је широка. Све је ствар личног избора.”

Њени разлози за ношење једноделног одела за пливање су приземнији. “Да сам мршава, носила бих бикини.”

The New York Times

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here