На данашњи дан 1934. године у Марсеју је убијен краљ Александар

Поделите:

Краљ Александар је најмање два пута ујединио готово све житеље Краљевине СХС. Женидбом са румунском принцезом Маријом, која је постала омиљена краљица Срба, Хрвата и Словенаца и други пут када је убијен.

Као што је 8. јуна 1922, својим венчањем и свадбеним свечаностима приредио осећај задовољства и одушевљења стотинама хиљада грађана из свих крајева краљевине пристиглих у Београд, тако је његово убиство стотинама хиљада, према описима и сликама преноса посмртних остатака из Сплита, преко Загреба и Београда до Тополе, приредио неописиву тугу. Плач масе и клечање поред пута где је пролазио ковчег, сахрана уз присуство најзначајнијих државника из читаве Европе, и одлазак на Опленац као на ходочашће, стварали су слику јединства. И један и други догађај забележила је филмска камера.

Многи сматрају да је са убиством краља убијена и Краљевина Југославија, која је после њега преуређена стварањем Бановине Хрватске, а онда ударом споља срушена, подељена а од дојучерашње браће српски народ доживео стравичне злочине, и геноцид у усташкој Независној држави Хрватској коју су водили они који су оптужени и осуђени за убиство краља Александра.

Бројна је литература о атентату на краља Александра. Сам атентат је до детаља реконструисан. Међутим остаје оно вечно питање свих атентата, о политичкој позадини. Прецизније ко је имао интереса да уклони југословенског краља. Поред унутрашњих група као што су усташки и бугарски сепаратисти и комунисти на спољном плану то су Италија са којом је Југославија имала напете односе око западних граница, немачки национал-социјализам у успону и бољшевички режим у Русији, са којим је краљ одбијао да успостави било какву сарадњу. И поједини суседи, посебно Мађарска која се није мирила са губитком територија после завршетка Првог светског рата.

Спрега тих фактора, створила је политички оквир и терен за убиство краља. Краљ Александар је више од две деценије био кључна фигура у догађајима и доживљајима, бурних и великих догађаја у историји Србије, Срба и Јужних Словена. Започео је и довршио велику ослободилачку борбу Срба и Јужних Словена. Од 1912. до 1918. он је на челу својих победоносних армија. Године 1914. бранио је достојанство независне државе и одбио заповедничке и унижавајуће услове из ултиматума 12 пута веће Аустроугарске. У тим и каснијим догађајима он је био и војсковођа, и краљ државник, вођа народа. Ратна страдања народа и самог краља, и његово дељење судбине са војском и народом донели су му после победа велику државничку, војничку и херојску славу. Ослобођење и уједињење и међународне околности учиниле су га најзначајнијом фигуром на немирном Балкану и значајном и поштованом личношћу у европским оквирима. Тиме је нагло повећао и углед Србије, српског народа, и династије у европским дворовима и код великих сила. Ратна савезништва и династичке везе претварао је у међудржавна пријатељства а системом споразума и савеза обезбеђивао је мир и безбедност за своју краљевину. Сматран је чуваром мира на Балкану и у средњој Европи.

Краљ Александар Први Карађорђевић био је омиљени владар код већине народа краљевине. Слике краља и краљице са наследницима у крилу и уз колено у народу је стварало осећај среће, који у патријархалној средини воли да види и да се поноси, како победама у рату, тако и владарем у миру, да види свог владаоца са породицом.

Краљ је хваљен на све стране. Он неуморно ради на националном јединству верујући искрено да се ради о истом народу који историја и вера дели, да је истог корена са три гране, три племена, од којих се може у једном процесу направити југословенска нација.

Веровало се да краљ има најдубљу, широку и најширу љубав народа. Манифестације народне краљу, краљевском дому, краљици Марији, престолонаследнику и краљевићима појачавало је тај утисак. Краљ је први радник, краљ је домаћин, краљ је добар муж и отац, краљ је задругар, а изнад свега војник и државник, оличење националног ослобођења 1918. и уједињења. Он је стваралац Југославије, чувар јединства, чувар мира у својој земљи, заштитник сиромашних, инвалида, одбрамбени национални стуб.

Он је краљ свога доба, краљ у рову, краљ са народом, у цркви на благодарењима, у посетама свим крајевима земље.

Црномањаст, блед, сувоњав, с цвикером хероја на очима, имао је тајну магијску моћ да очара свакога с ким би дошао у додир. Краљ ретке љубазности. Он дивно конверзира и изговара француски са прецизношћу изражавања и са елеганцијом савршено непознатом код других краљева.

Као посебне особине краља навођене су искуство опхођења с људима, чврстина у оцењивању, хладнокрвност, брзо разумевање, велика фамилијарност и лакоћа опхођења у друштву и са свима друштвеним редовима.

Новине су писале да је краљ већ на ногама када улицама зазвоне први трамваји па до 19 часова када прима по заказаним аудијенцијама. Сам прима лицем у лице акредитиве и пријатељски дочекује стране представнике. „У тим сатима на великом степеништу се често срећу фракови и жакети са гуњевима и срмом везеним рувом. Ко год му приђе, остаје непоколебљиво очаран после првог сусрета. Из црних очију под цвикером, са краљевски насмешеног лица избија љубазност која осваја присутне. За свакога има питање…

Међутим, о краљу Александру Карађорђевићу постоје и друга често противречна мишљења, самих савременика, и историчара, посебно она која су формирана у комунистичкој пропаганди. Означаван је као монархо-фашиста, као сурови диктатор и експлоататор широких народних маса, пребацивано му је да државом управља као касарном, да су му начин живота и одлучивања били војнички… Британски посланик је писао тридесетих година да у земљи постоје два искрена Југословена – један је он, британски посланик, а други краљ Александар.

Оно што је неспорно јесте да је краљ Александар желео снажну и централизовану државу јединственог народа од три племена, Срба, Хрвата и Словенаца (троимени народ). Желео је Југославију са Југословенима. На том путу заустављен је 1934. заједничком акцијом усташа и македонских сепаратиста потпомогнутих од Италије и Мађарске.

До 1941. краљу Александру подигнути су многобројни споменици широм краљевине од Словеније до Јужне Србије, али и у Француској и Румунији. Многе школе, улице, тргови носили су његово име. Занимљиво је да иако је било иницијатива у Београду краљ Александар до почетка рата није добио споменик. Године 1938. тражено је мишљење од градских архитеката где би било најзгодније у Београду поставити споменик краљу Александру. Шесторица су предлагала да се споменик краљу постави на новом тргу према парламенту, четворица између Старог и Новог двора, двојица на Теразијама, двојица на Теразијској тераси, један између „Москве” и „Балкана”, један у Горњем граду, један испред моста „Краља Александра” и један на Славији.

Током Другог светског рата а посебно после доласка комуниста на власт сви споменици, сви називи и други белези који подсећају на краља Александра, темељно су уклоњени. Данас још чекамо да се покренута иницијатива председника Србије реализује подизањем споменика краљу Александру у Београду.

ИН4С
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here