НА ДАНАШЊИ ДАН ПРЕ 106 ГОДИНА: „Аустрија нам је објавила рат То је њен крај. Бог ће нам дати победу.”

Поделите:

Председник српске владе Никола Пашић изговорио је ове јечи пре тачно 106 година, 28. јула 1914. у некој кафани у Нишу, у којој се нашао и песник Јосип Сибе Миличић који је од заборава отргао овај штури, пророчки коментар. Пашић је седио сам за столом и ручао, када га је прекинуо неки жандарм да би му уручио телеграм који је тог дана окренуо свет наглавце, пошто је њиме покренут замајац Првог светског рата.

У отвореном телеграму послатом преко Букурешта, ратоборни Беч је поручио српској влади следеће:

„Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јула 1914, коју јој предао аустро-угарски посланик у Београду. Зато Царско-Краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради права и интереса. Аустро-Угарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом”.

У ноти од 23. јула, на коју се Беч позвао, службена Србија је оптужена да је хушкала пречанске Србе против Аустроугарског царства и да се идеја о атентату на престолонаследника Фрању Фердинанда у Сарајеву, на Видовдан 28. јуна 1914, „родила у Београду”, да су атентатору Гаврилу Принципу и друговима „оружје и муницију дали официри и чиновници, чланови ’Народне одбране’, и да су прелазак у Босну спровеле старешине српске пограничне службе”.

Било је то противно закључцима до којих је дошао Фридрих фон Визнер, службеник бечког Министарства спољних послова, који је послат у Сарајево 10. јула 1914. да испита истражни материјал и установи доказе о одговорности српске владе за атентат.

Као савестан државни службеник, привржен идеји правне државе и истини, Визнер је 13. јула телеграфисао у Беч: „Не постоји било шта што би указивало на одговорност српске владе у организовању убиства или припрема, или у снабдевању оружјем. Нити има било шта што би човека навело да посумња у тако нешто. Напротив, постоје докази који, изгледа, могу да наведу на закључак да је тако нешто изван сваке сумње”.

Сарајевски атентат је, међутим, како је установио Владимир Дедијер, „био неочекивани дар бога Марса ратоборној бечкој страни, која је још од анексионе кризе 1908–1909. тражила било какав изговор да нападне Србију и умири Јужне Словене, проширујући хабзбуршку власт до самих врата Солуна”.

У том погледу био је више него јасан начелник Генералштаба аустроугарске војске генерал Конрад који је после сарајевског атентата рекао: „То није злочин само једног фанатика; атентат је објава рата Србије Аустро-Угарској… Ако пропустимо ову прилику, Царство ће бити изложено новим експлозијама југословенских, чешких, руских, румунских и италијанских аспирација… Аустро-Угарска мора да води рат из политичких разлога”.

Из тих разлога нота Беча од 23. јула била је, у ствари, ултиматум Србији изражен у десет тачака. Тачком шест је тражено да се српска влада обавеже „да ће отворити судску истрагу против учесника завјере од 28. јуна који се налазе на српској територији”, те да би „органи делегирани од стране царске и краљевске владе (Беча – прим. а.), учествовали у тој истрази”.

Опште мишљење чланова српске владе било је да ноту треба одбити, што је сажео министар просвјете Љуба Јовановић, који се први јавио за реч: „Не остаје ништа друго него да се гине”.

Одговор српске владе саставили су Пашић и Стојан Протић, други министри су понешто додали, тако да је текст био готово у 17.45 сати – 15 минута пре истека ултиматума 25. јула. У одговору је наведено да је српска влада прихватила све тачке бечког ултиматума, осим тачку шест „јер би то била повреда Устава и Закона о кривичном поступку”.

Аустроугарском посланику Гизлу одговор је предао сâм Пашић, коме је Гизл рекао да је незадовољан и да одмах напушта Београд.

Исте вечери се и српска влада повукла у Ниш, због чега је објава рата Србији и затекла Пашића 28. јула у оној кафани с почетка текста.

Исте ноћи, аустроугарска војска је почела да засипа Београд артиљеријском ватром и тако шест наредних дана и ноћи.

Због тога „Политика” неколико дана није излазила, а када се поново нашла пред читаоцима, 4. августа, на првој страни је објављен извјештај „Под аустријским мецима” о нападу на београдску престоницу.

„Противно сваком међународном праву Аустријанци (су) обасипали куршумима и топовским мецима не војску него мирне грађане и приватне зграде”, писала је „Политика”, наводећи да је „аустријско бомбардовање, коме нема имена ни у ратној тактици нити у историји међународних односа, нанело нашој вароши штете…”.

Срећом, „ни једно једино лице није погинуло”.

„Политика” је тог дана објавила и ту добру вест, али је биланс смрти, на крају четворогодишњег Великог рата, по Србију и српски народ био застрашујући – изгинуло је или помрло због епидемија више од 1.100.000 људи, 450.000 војника и 650.000 цивила, што је било око 26 одсто становника Краљевине Србије.

Политика

Поделите:

1 коментар

  1. На почетку овог коментара, укратко ћемо изложити историски разговор између Димитрија Поповића, србског државног саветника и посланика у Петрограду и цара Николаја II, који је вођен у току 1911. године:

    „Пред краљев долазак на венчање, ја сам имао аудиенцију код цара Николе. Разговор се повео и о политичким странкама у Србији. Ја са цару набројао наше странке. ‘Ко је вођ либералне странке?’ – питао ме је цар. ‘Стојан Рибарац’ – одговорио сам му. На лицу царевом видело се да никад у животу то име није чуо. Ќоје вођ самосталних демократа?’ – питао ме је даље цар. ‘Љубомир Стојановић’- био је мој одговор. Као и први пут, цар је прешао преко тога, са истим изразом лица. Ќо је вођ напредњака?’ – питао ме је даље цар. ‘Стојан Новаковић’ – рекао сам му. На то се цар прво као присећа тога имена, па ће тек онда рећи: ‘Ах, то је онај високи, крупан господин!’ А Новаковић је пре тога био пет година посланик у Петрограду. Ќо је вођ радикала? ‘ – питао ме је најзад цар. ‘Никола пашић’ – одговорио сам му. На те моје речи цар се уозбиљи, па ми, од речи до речи, ударајучћи гласом на сваку реч, рече: ‘Пашић је стуб здраве политике Србије!’…“ (Види: Димитрије Поповић, Никола Пашић у Русији – Из мојих личних сећања, Годишњица Николе Чупића, Књига XLVI, Београд, 1937, стр. 145-146).

    Што се пак тиче извесних свемоћних америчких и европских сила, Срба и Балканског полуострва, морамо бити искрени и начисто с тиме да су кроз цело XIX и у току ХХ столећа Сједињене Америчке Државе, „Енглеска и Француска стале уз непријатеља хришћанства против Русије…“ и против Србије (Види: Др Алексије Јелачић, Русија и Балкан – Поглед политичких и културних веза Русије и балканских земаља (866 – 1940), Београд, 1940, стр. 68). Припремили су и искористили Аустро-Угарску империју да нападне Краљевину Србију.

    Кроз цело ХIХ и ХХ столеће Срби су били главна сметња за остварење империјалистичких планова и намера извесних западно-европских и америчких тријалиста-империјалиста и њихових мултикорпорација, које су на почетку ХХ столећа ангажовале Базила Захарова, човека мистериозног порекла, озлоглашеног трговца оружја, да спроведу своје планове и намере у оквиру глобалне стратегије и доминације над Србијом, што су на крају, на нашу жалост и остварили крајем ХХ столећа .

    У овом контексту потсетили бисмо на књигу Sidney Bradshaw Fay-а „The origins of the World war“ у којој је објавио факсимил Аустроугарског телеграма са објавом рата Краљевини Србији, у којем дословно стоји:

    „Пошто Краљевска српска влада није дала задовољавајући одговор на ноту, коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду, 23. јула 1914. године, царско краљевска влада налази за потребно да сама да задовољење својим правима и интересима и да ради тога прибегне оружаној сили. Аустроугарска сматра, дакле да се од овога тренутка налази у ратном стању са Србијом.

    Аустро-Угарски министар спољних послова, гроф Бертхолд“ – „The Royal Serbian Government not having answered in a satisfactory manner the note of July 23, 1914, presented by the Austro-Hungarian Minister at Belgrade, the Imperial and Royal Government are themselves compelled to see to the safeguarding of their rights and interests, and, with this object, to have recourse to force of arms. Austro-Hungary consequently consider herself henceforward in a state of war with Serbia.
    The Austro-Hungarian Minister for Foreign Affairs.
    Count Berchtold“
    (Види: Sidney Bradshaw Fay, The origins of the World war, New York – The Macmillan Company, Nineteenth Printing, 1961, c. 418).

    О овим историјским чињеницама и узроцима који су довели до трагичног Првог св. рата, писао је између осталих историчара и Паркер Томас Мун (Parker Thomas Moon) у књизи коју је објавио под насловом „Imperialism and world politics“, где између осталог, стоји:
    “Велика победа Балканских савезника у Немачкој и Аустрији схваћена је као велики корак уназад: за Русију као истинског заштитника Балканских савезника то је била дипломатска победа. Да је имала подршку Немачке и Италије, Аустрија би напала Србију у јулу 1913. године…

    Само у светлу ових сукобљених империјалистичких планова може се сагледати прави значај атентата, који је почињен на прашњавој улици у Сарајеву у јуну 1914, који је био повод аустриског напада на Србију. То је за Аустрију био већи повод за рат против Србије него сви сукоби који су били са маленим суседом; то је био већи повод за рат него што је било сузбијање пан-српског заговарања распада Хабсбуршке монархије. Такође, био је то кључни потез у игри на блиско-источној шаховској табли, коју су играли Европски дипломати и финансијери. Бечка Влада је вероватно намеравала да изврши окупацију Србије, да је држи у ропском стању, да додели један део српске територије Бугарској а други део Албанији, да је сведе на право ропско стање и да оснује про-аустриску Балканску лигу. На једној страни Берлин се претварао као незаинтересован због дипломатских разлога а на другој страни је био ангажован у подршци аустриској сили и престижу, како би могла да осигура Аустриско-Немачку превласт на Балкану. Иза Србије стала је Русија, која је имала намеру да доминира на Балкану и Цариграду а иза Аустрије стао је немачки империјализам, одлучан да по сваку цену оствари “Немачки продор на исток.” (Види: (Види: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new – „Империјализам и светска политика – Поглавље XI, Блиско – источно питање старо и ново“, New York, The Macmillan Company, 1927, стр. 258 – 259 ).

    Енглески текст гласи:

    “ For Germany and Austria the overwhelming victory of the Balkan allies against Turkey was therefore a distinct setback: for Russia, proud parent of the Balkan alliance, a diplomatic triumph. Austria would have drawn the sword against Serbia in July, 1913, had Germany and Italy been willing to back her…

    “ Only in the light of these clashing imperialist aims can one perceive the full significance of the crime that was committed in the dusty street of Sarajevo, in June 1914, and of the resulting Austrian attack on Serbia. It was more than a quarrel between Austria and her small neighbor; it was more than a question of suppressing pan-Serbian agitation for the dismemberment of the Hapsburg monarchy. It was also a crucial move in the Near Eastern chess game played by the financiers and diplomat of Europe. The Vienna Government probably intended to invade Serbia, assign some Serbian territory to Bulgaria and Albania, reduce Serbia to a properly servile condition, and found a pro-Austrian Balkan league. Berlin, though pretending disinterestedness for diplomatic reasons, was vitally concerned, not only to preserve Austria’s strength and prestige, but also to insure Austro-German predominance in the Balkans. Behind Serbia loomed the Russian aim of dominating the Balkans and Constantinople; behind Austria towered German imperialism, determined to safeguard the “German road to the East.” (Види: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, page 258 – 259).

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here