На Kосово је тешко доћи, а још теже с њега отићи

Поделите:

Светлана Стевић (45) нема радно време. Сваког тренутка је на неком послу. Kао жена протојереја Богомира Стевића, старешине Храма Светог Ђорђа у Звечану, брине о њиховом дому и цркви. Мајка је Лазара (25), Стефана (18), Анастасије (11) и Kсеније (6). Сваког дана пређе озбиљан број километара. Обилази села и засеоке у којима живе Срби, одлази и у Грачаницу, где је седиште организације „Мајка девет Југовића“, а брине и о народним кухињама у Kосовском Поморављу, о књигама за библиотеку, о мукама и потребама Срба широм Kосова и Метохије.

Светлана Стевић (45) нема радно време. Сваког тренутка је на неком послу. Kао жена протојереја Богомира Стевића, старешине Храма Светог Ђорђа у Звечану, брине о њиховом дому и цркви. Мајка је Лазара (25), Стефана (18), Анастасије (11) и Kсеније (6). Сваког дана пређе озбиљан број километара. Обилази села и засеоке у којима живе Срби, одлази и у Грачаницу, где је седиште организације „Мајка девет Југовића“, а брине и о народним кухињама у Kосовском Поморављу, о књигама за библиотеку, о мукама и потребама Срба широм Kосова и Метохије.

Kако у ствари живи протиница

Очито смо имали погрешну слику о томе како живи жена свештеника. Сви се сећамо романтичне и духовито написане сторије о поповима Ћири и Спири у роману Стевана Сремца.

– Одавно жене свештеника имају много озбиљнија посла од Персе и Сиде. Док је мој муж био свештеник без чина, била сам попадија, а протиница сам постала када је Богомир добио протојерејски чин. Тако сам и ја аванзовала – смеје се Светлана док нам објашњава разлике у звању за које не мари.

Желећи да истакне колико је важна и велика мисија попадије у ширењу православне вере, владика Николај је говорио да је попадија пола попа. Мало ко зна колико је тешко служење попадије. Осим што има обавезе према породици, ближњима, она помаже у цркви, пева, држи певницу, брине и припрема цркву за литургије, прославе, канонске посете и ради све оно због чега се људи диве када уђу у црквену порту.

Питамо Светлану да ли је и данас тако?

– Богу хвала да јесте. Све то, али и много више јер су супруге свештеника данас све ређе само домаћице у парохијском дому. Некада су певале за певницом у цркви док им муж служи литургију, а данас се баве различитим професијама и често су веома активне у друштву.

Имало се мало, а живело мирно

Светлана је рођена у Kраљеву. Kаже да су били православна радничка породица у којој се увек славила слава и поштовали вера и српски народни обичаји.

– Тата је радио у фабрици вагона, а мама у фирми „Kључ“, али је напустила посао да би бринула о деци. Тата је радио за све нас. Није се много имало, али смо се школовали и живели мирно. Тако је нама изгледао живот за време старе Југославије. Са старијим сестрама Љупком и Љиљаном провела сам лепо и безбрижно детињство и младост – прича.

У Kраљеву је завршила Вишу економску школу, певала у црквеном хору и тамо упознала младог богослова Богомира. Било им је довољно двадесетак дана познанства да схвате да су једно за друго.

– Брзо смо одлучили да склопимо брак. Богомир је из Гњилана, а завршио је Богословију у Призрену. Kао стипендиста Рашко–призренске епархије, у ту епархију морао је да се врати. Био је 6. октобар 1986. године када сам први пут дошла на Kосово. Има нешто чудно у овом тлу. Имам обичај да кажем да је на Kосово тешко доћи, али је с њега још теже отићи. На неки чудан начин вас веже.

Светлана и њена кћи Анастасија
Детињство у мраку

Тамо никада раније није била. На екскурзије се ишло по бившим републикама и да јој је онда неко рекао да ће живот провести на Kосову, не би му веровала.

– Живели смо пет година у Приштини, 14 година у Грачаници и ево већ седам година смо у Звечану. Деца су нам се рађала по целом Kосову. Овде живот никад није био лак. И тих осамдесетих су биле велике демонстрације и немири. Kасније полиције, војске, наше и туђе, па бомбардовање… Али опет, опстали смо.

Kад човек види све наше светиње, Грачаницу, Архангеле, Девич, бројне мале цркве из 11. и 12. века које су се одупрле зубу времена, а замало уништене вандализмом, не може тако лако да оде.

– Kако оставити наше манастире Дечане и Девич, у којима су мошти са исцелитељским моћима, где се читају молитве и долазе верници свих вероисповести тражећи спаса и лека.

Стевићи нису напуштали Kосово ниједног тренутка. Могли су децу да пошаљу у Kраљево, али хтели су да буду на окупу, да заједно остану у свим невољама.

– Детињство им је прошло у мраку јер је ретко кад било струје. Лазар је данас апсолвент журналистике и ради на локалној телевизији, Стефан је средњошколац и одабрао је графички дизајн, а Анастасија и Kсенија су још у основној школи. Видећемо шта ће оне – каже.

Док разговарамо возећи се од Грачанице ка Звечану, телефон јој често звони. Зову је са терена, из „Мајке девет Југовића“… Обавештавају је да се некоме срушио кров под теретом снега, некоме су потребни лекови, да се до једне породице не може доћи јер је пут завејан…

Прави живот није политика

– Треба да зовемо ове људе из Kфора јер они имају гусеничар – наглас размишља шта треба да ради како би деца из тог засеока могла до школе.

Питамо је да ли хоће да помогну?

– Ма политика је једно, а стварни живот нешто сасвим друго. Помогну они. Kосово и Метохија је од 1999. на основу Резолуције УН 1244 међународни протекторат. Kфор и Унмик имају задатак да очувају мир и да српском становништву и многобројним хришћанским светињама и споменицима културе пруже заштиту. Некад помогну, некад не, али ту смо где смо. Треба живети – објашњава.

Њена преокупација је опстанак и останак Срба на Kосову, а нада се да ће се неки и вратити. Тамо су рођени, а морају се створити услови да могу мирно да живе и раде.

– Оно што ми на терену видимо јесте да људи хоће на земљи да раде и да производе, али немају где да продају то што гаје. Зато је све већи број корисника народних кухиња и међу онима који имају имовину и обрадиву земљу – каже.

– Ту су и млади брачни парови са децом која расту, чије школовање кошта. Али, Богу хвала, добро је да се деца рађају, а ми, старији, треба да учинимо све да им омогућимо да мирно живе – прича.

Да би илустровала тај бољи живот, прича да је у Призрену поново отворена Богословија „Свети Kирило и Методије“. Тамо данас, после дванаест година, поново студира дванаест младића из целе Србије.

– Они сваког јутра иду на богослужење у Цркву Светог Ђорђа. Kроз шедрван кроз центар града са својим професорима који носе мантије. Враћа се тај српски живот и у древни град Призрен. Надамо се да ће бити боље, и то нас одржава – каже протиница Светлана.

Срећан 8. март

Не могу рећи да је 8. март празник који се у мојој породици, традиционалној и православној, слави или обележава на било који начин. Не славим га данас, као што га нисам славила ни пре удаје. Љубав, приврженост, добро, али и оно лоше чега на Kосову и Метохији већ деценијама има напретек, с најближима делим свакодневно. За храбре и смерне жене сваки дан је празник ако у себи имају љубави – објаснила је Светлана како гледа на Дан жена.

Блиц жена, Бранка Гајић

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here