понедељак, мај 20, 2019
Home Инфо „На Косову и Метохији сам се нагледао свега, али никада нисам видео...

„На Косову и Метохији сам се нагледао свега, али никада нисам видео да неко стане сам, голорук пред њих… Очи у очи…”

Поделите:

Фотограф В.Б: „На Косову и Метохији сам се нагледао свега, али никада нисам видео да неко стане сам, голорук пред њих… Очи у очи…”

„Ово никада никоме нисам испричао, све до данас – након две деценије…”

У војску сам се пријавио сам, без  знања родитеља  са својих 18 година у јуну ’98. Обуку сам завршио у Вршцу за возача тенка. Отац без мог знања, преко веза покушава да ме остави у Вршцу као инструктора возачима, да бих ја избегао одлазак на КиМ, хвала Богу није у томе успео – што ми је драго. Отишао сам са својим другарима где је требало – након два и по месеца сам прекомандован у касарну „Косовски Јунаци” крај Приштине.

Мој вод припадао је снагама 1. механизованог  батаљона 15. оклопне бригаде Приштинског корпуса. Од првог дана доласка на КиМ, имали смо и испуњавали смо разне задатке. Искрен да будем , не сећам се имена села која смо ослобађали, сваки дан нам је био исти. Дани на терену били су прожети сталним тензијама и неизвешношћу, сукоби са ШТС су били редовни, као и напади „цивила” са ватреним оружјем на нашу јединицу… ОСЦЕ су то, наравно, посматрали – али све у њихову корист. О овим стварима не вреди детаљно причати, то су били подмукли напади који су се свакодневно дешавали.

У фебруару месецу ’99 смо имали честе узбуне… Март је почео исто, али једна је била права.

Почела је агресија НАТО пакта на нашу земљу.

Тенкове смо, као и сву технику дислоцирали из касарне пре самог почетка на резервне положаје, сваку ноћ смо давали мртву стражу, сваку ноћ… Чак смо чули и људске кораке, заправо то су били само јежеви… Беспомоћно смо посматрали како нам зверски туку касарну. Колико пута смо седели сви заједно и баш због таквих, кукавичких напада, помислили „хајде уђите копнено”, то је један од разлога што сам онако реаговао на оног Британца.

Медијско саопштавање, о којима смо имали сазнања – Србија је сравњена са земљом – али то није утицало на наш морал ни у једном тренутку агресије!

У току напада смо били лоцирани у близини касарне, све време. Свака секунда је била као година, сваки дан као век. Заиста смо константно бесмпомоћно гледали све, ми смо били спремни за копнену агресију, не за ово што смо посматрали. Када се гледа, реално, шта је наш ПВО урадио – то су ситнице, наспрам онога шта су они нама урадили. Гледао сам са земље како ПВО туче пројектилима по небу, све је то било херојски. Колико су само томахавки оборили, ту сам без текста… Знам да овима људски животи нису битни, углавном су бомбардовали ноћу…

Нисмо имали неких акција у току агресије, били смо школски укопани и маскирани. Чували смо и људство и технику.

Губици су били минимални, чак смо их више имали ’98.

Дошло је до потписивања споразума у Куманову, крај је агресије, добили смо нова наређења…

Почело је дислоцирање наше војске са простора јужне српске покрајине. Ја сам родом из Зрењанина, заправо из Перлеза. Мој град јесте Зрењанин,  али у том тренутку је и Приштина мој град – у мојој земљи!

ПУШКА ЈЕ НА ЗЕМЉИ!

Са камионом сам кренуо из правца Драгодана ка касарни која је сравњена са земљом, где наилазим на разјарену руљу, назови ствари правим именом, Шиптари. Моја 150-ка  је гађана каменицама и циглама константно, чак је у једном тренутку (по мени Шиптар од  15-ак година) скочио на кабину… Одвратне сцене, непоновљиве. Наилазим на британску колону, њихових оклопних возила… Дешава се да Шиптари славе њихов долазак, махање заставама – општа хистерија, а мене хоће да линчују…

Нисам могао да прођем од бахатих Британаца и зауставио сам камион испред њихове колоне!

Одлучио сам да изађем из камиона, јер их се не плашим. Као што се нисам плашио, ни њихових бомби, авиона.

Наш речник је јако богат, поготово псовкама. Британцу сам рекао све што сам мислио и осећао што ми је срце налагало, све што радим – радим из срца. Све му је било речено на нашем језику, немо ме је посматрао, можда би све то и остало на томе – да се није цинично насмејао…

У том моменту се само размишља да ли по фаци или по пушци, стварно у том тренутку нисам пуно размишљао и пушка је завршила на земљи.  У тим секундама сам видео само руљу пацова око себе, који су били око тих манекена у униформама. Британац је имао јако ружну фацу, ако вас баш занима. Нема смисла да му мењам лични опис…  Рекао сам му шта сам имао, једноставно мора да зна да нисмо онакви какве су нас представљали медији у свету. Пре него што сам ушао у камион, погледао сам према њему, имао је пушку у руци  – ипак се он први сагао.

Неко рече ‘млад, дичан и поносан’ – није погрешио, имао сам 19 година, био сам тенкиста.

Продужетак војног рока сам одслужио у Куршумлији, као већина мојих другова – заправо комплетна армија. Тада сам, тек, први пут изашао као ВОЈНИК у град… Било је непроцењиво!

Жао ми је што више нема редовног служења војног рока, ипак мислим да су дечаци после служења постајали мушкарци.

Ствари око Косова и Метохије су јасне:

ИЗГУБЉЕНО ЈЕ САМО ОНО, ЧЕГА СЕ САМИ ОДРЕКНЕМО!

Чојство.рс

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here

css.php