Нацистичка „песмарица“ или нова афера аустријских слободара

Поделите:

Најновија афера аустријске ФПО, која долази док је странка практично на коленима, тиче се нацистичке „песмарице“

Јавна дезинтеграција аустријске Слободарске партије започета прошлог маја не јењава. Странку потреса нови случај литературе нацистичког садржаја, пронађене у њој блиском гимназијском удружењу у штајерском Кнителфелду. Историјска комисија Слободарске партије већ скоро две године одлаже извештај који би се бавио властитим идеолошким коренима. Управо објављена књига аустријске историчарке Маргит Рајтер Бивши. Националсоцијализам и почеци Слободарске партије попунила је ту празнину.

И поред серије политичких потреса који су драматично сузили оперативни простор Слободарске партије, она остаје релевантна снага. Први је разлог практичан – ако коалициони преговори мандатара за састав нове владе Себастијана Курца са Зеленима и Социјалдемократама пропадну, он неће имати другог избора него да се врати Слободарима. Не директно у коалицију са њима, то је мало вероватно, већ као мањинска конзервативна влада са подршком слободарских парламентараца.

Други разлог је да слободарско бирачко тело у свом историјском језгру поседује високи степен отпорности на драме, афере, бламаже и распаде који пословично прате ову партију. Сваки пут кад је прилике уклоне са политичке бине, нова рунда аплауза ту странку врати натраг. Сажето, Слободари су легитимни елемент аустријске политичке сцене, иако не увек и легални.

Најновија афера која долази док је странка практично на коленима, тиче се „песмарице“ Пеналног удружења у Кнителфелду. „Penna“ је на латинском „перо“, у преносном смислу назив за удружења гимназијалаца у којима се кроз контакте садашњих и бивших ученика негују локалне културне традиције. У конкретном смислу, „културне традиције“ садрже овакве строфе: „Хајл Хитлер, ви стари Германи, поздравља вас Тацит“, или „Ротшилд има највише пара, у њега је највећа шкриња, па је он највећа свиња“.

Као што показује случај из Горње Аустрије, о коме је РТС извештавао у јануару прошле године, инцидентима тог типа недостаје фактор изненађења. Али у Штајермаркту се за три седмице одржавају покрајински избори, па он за Слободаре није могао доћи у горем моменту. Веза је директна и персонална, јер је један од чланова школског удружења Волфганг Цангер посланик Слободара у националном парламенту. И он поседује једну такву „песмарицу“, иако не пева из ње, али нема намеру да је баци „јер су из ње певали његови родитељи“.

О НАЦИЗМУ И ТАЛАСАЊУ
После овог увода, долази се до праве теме текста, а то су два различита извештаја из два супротстављена извора о историјским коренима аустријске Слободарске партије (FPÖ). Првог извештаја и има и нема. Поменути случај из јануара прошле године била је кап која је прелила чашу, пре свега за саму Слободарску странку. Она је тада била у коалицији са конзервативцима и трудила се да са себе стресе стигму „наци-странке“.

Како су се „појединачни случајеви“ гомилали, врх Слободарске партије је најавио оснивање независног професионалног панела који би саставио извештај о „смеђим флекама“ Слободарске партије. У јануару 2018. странка је оформила Комисију историчара, чији се извештај очекивао крајем прошле, па октобра ове године, да би сада престала свака прича о роковима. На конференцији за новинаре почетком августа у Бечу представљен је документ од двадесет пет страна, најављен као „сажетак“ пуног извештаја од преко хиљаду страна. Из „сажетка“ се једино види како ће изгледати поглавља у будућем извештају, како су послагане теме и како изабране аргументације.

Комисија историчара ФПО на конференцији за медије, Беч, август 2019.

Комисија историчара ФПО на конференцији за медије, Беч, август 2019.

Предвиђена су четири дела – формални, материјални, персонални и појединачни. Формални се бави деловањем странке у државном систему Аустрије; материјални идеолошким повезницама Слободара; персонални је јасан без објашњења. Појединачни би требало да садржи низ одвојених тематских студија о односима са народњацима и социјалдемократама. То што је објављено, не оставља никакву сумњу о чему ће се говорити на хиљаду страна – о интерпретацији историје по идеолошким критеријумима једне странке, која никако да пресече пупчану врпцу са моментом властитог рођења.

Критичари: „Слободарима не треба суочавање са оним што су били, већ са оним што су данас.“ Зашто су се Слободари уопште одлучили да сами истражују своје националсоцијалистичке корене, кад други то раде боље? Из сажетка: „Требало је да то урадимо још 1993. кад смо нападнути у књизи Речник аустријског десног екстремизма, али нисмо, јер тадашње вођство није било сигурно да може добити обрачун унутар партије“. О семитизму и односу према Израелу: „Слободари воде исправну политику, једино што неки партијски функционери повремено дају глупе изјаве.“

О такозваној „материјалној“, страни Слободарске историје: „Пренаглашавање националног над либералним елементом (у програмима великонемачких партија, прим. В. К.) довело је до национално кризних ситуација – од заоштравања међунационалних конфликата у Монархији, преко пораза у Првом светском рату и мира у Сен Жермену, до нестабилног карактера Прве републике. Али уопштено се може рећи и да су све те последице проузроковане генералном кризом либералне идеје, кризом којој смо ми допринели, али је нисмо произвели.“

О либералној идеји: „После Првог светског рата погоршала се криза либерализма, чиме је створен вакуум у који су нахрупили бољшевизам, фашизам и националсоцијализам, тако да су тадашње присталице великонемачких партија у Аустрији биле заслепљене идеолошком понудом. Али својим поразом, али посебно својим криминалним карактером, нацизам се дискредитовао, тако да је национално-либерална идеја (Слободарска партија, прим. В. К.) добила шансу за нови почетак.“ О персоналним везама првих генерација Слободара са националсоцијализмом: „У тој области дефинитивно постоје најизразитије линије-повезнице, иако, мора се нагласити, те линије долазе у таласима – некад их има, некад нема.“

Историјска струка је још у августу „поцепала“ тај папир, називајући га „партијско-интерним спином“, „вежбом из маркетинга“ и „фарсом“. Нити су сви чланови слободарске Историјске комисије историчари, нити је то тело везано за било који научни институт у земљи. У саставу преовлађују партијске личности и резони; један члан се већ повукао, и то тако што је рекао да није ни знао да је унутра (Курт Шолц, за град Беч водио процес реституције); председник је Вилхелм Браунедер, правник који је у сазиву 1996-1999. био трећи председник аустријског парламента, у медијима описиван као „толико десно, да је десније од њега само зид“.

„ПАРТИЈА КАО И СВАКА ДРУГА“
За разлику од партијског састава слободарске Историјске комисије, Маргит Рајтер (р. 1963) је заиста историчарка, професорка савремене историје на универзитетима у Бечу и Салцбургу. Специјализовала се за такозване „смеђе флеке“ аустријске историје и у тој тематској целини до сада је објавила књиге Генерација после. Националсоцијализам у породичном сећању (2006), Под сумњом антисемитизма. Аустријска левица и Израел после Холокауста (2001), и недавно објављену Бивши. Националсоцијализам и почеци ФПО (Wallstein Verlag, 2019).

„Бивши“ је у колоквијалном немачком назив за бивше припаднике и симпатизере нацистичке идеологије, с тим да „бивши“ значи „они који су још увек“. Рајтерова обрађује време између 1945. и 1960. године, у коме су формиране партијске, културне, образовне, добротворне и медијске организације такозване „треће снаге“ у аустријском политичком телу. „Трећа снага“ је била еуфемизам за гласачки потенцијал бивших чланова НСДАП-а (Хитлерова Националсоцијалистичка немачка радничка партија) у Аустрији. Њих је у Аустрији, према документима, било пола милиона али се претпоставља да  их је било 200.000 више. За поређење, партијске књижице је у Трећем рајху поседовало око десет милиона људи. Пола милиона декларисаних нациста, плус чланови њихових породица, то је у Аустрији крајем четрдесетих година чинило најмање четвртину бирачког тела.

Представљање књиге „Бивши. Националсоцијализам и почеци Слободарске партије“ Маргит Рајтер, Инсбрук, 24. октобар 2019.

Чим је са групе „мање компромитованих“ (око 90 одсто укупног броја) скинута забрана пасивног и активног бирачког права, почео је дуги организациони процес њихове политичке консолидације, најпре 1949. у Удружењу независних (ВдУ), онда у трансформацији тог Удружења 1955-56. у ФПО.  Из књиге Маргит Рајтер преносимо део о персоналним везама ВдУ/ФПО с нацистичким системом:

Херберт Краус је први председник Удружења независних (ВдУ) и аустријски парламентарац 1949-1956. Био је новинар, део медијске пропаганде у Берлину, дошао у сукоб са надређенима и да би избегао казну сам се пријавио за војну службу. До краја рата је радио у војној контрашпијунажи (Abwehr II, саботаже и диверзије) и служио у Украјини у јединици бившег совјетског генерала Власова који је прешао на страну Хитлера.

Свој „сукоб са надређенима“ Краус је после рата стилизовао у „политичку опозицију“, иако се радило само о томе да у детаљима није био задовољан економском политиком Трећег рајха у Украјини.  Краус је био жестоки борац против такозваног „наци-закона“ из 1947. којим је правосуђе Републике Аустрије поделило „бивше“ на теже и лакше случајеве. Помирење је било Краусов парламентарни мото: „Свеједно да ли Јеврејин или Хитлеров припадник, логораш из конц-логора или избеглица, избомбардовани или повратник, ми морамо да се помиримо! (…) Кад смо већ изгубили једну високо надарену генерацију, као што су били Јевреји, не смемо сад изгубити и другу.“

Хелфрид Пфајфер, новинар и пропагандиста Трећег рајха, оснивач ВдУ у пару са Краусом. После је прешао у Слободарску партију и у парламенту седео до 1959. За разлику од плачљивог Краусовог тона, Пфајфер је наступао агресивније и у медијима тог времена добио надимак „специјалиста за де-денацификацију“. Кад су се из Аустрије повукли савезници 1955, Пфајферов први парламентарни захтев је била апсолутна амнестија. Квака је била у томе да је у Аустрији тог тренутка већ важила амнестија, а да је у затворима седело још само 12 особа и то не због „специфичног погледа на свет“ већ због конкретних злочина. Укратко: Пфајфер је судбину аустријске демократије везао уз 12 правоснажно осуђених ратних злочинаца. Или сви иду даље, или нико.

Краус и Пфајфер су од самог почетка поставили слободарску тезу „ми смо квит“, у смислу да је „терор“ после 1945. отплатио терор 1938-45. Обојица су остали угледни и после повлачења из политике, живи доказ шта све може вешт новинар, да преокрене црно у бело.

Антон Рајнталер, оснивач Слободарске партије, која је од средине педесетих програмски и персонално преузела старији ВдУ. Био је илегални члан НСДАП-а од 1928, тако да је после Аншлуса 1938. имао партијску књижицу ниског броја (шест хиљада плус), што је у тим круговима доносило углед, понос и завист. У СС га је примио директно Химлер и добио је титулу генерал-мајора (Brigadeführer); кратко време је био аустријски наци-министар, а након што је Аустрија и службено постала покрајина Трећег рајха, преселио се у Берлин и до краја остао парламентарац у Рајхстагу. После рата се вратио кући као да ништа није било, где га је ухапсила америчка војна управа. Рајнталер је био забележен већ на првој листи проминентних ратних злочинаца одмах у пролеће 1945.

Антон Рајнталер, оснивач Слободарске партије Аустрије у нацистичкој униформи

Био је интерниран у логорима Глазенбах/Салцбург и Дахау, па сведок у Нирнбергу, након чега су га Американци испоручили аустријском правосуђу, а оно га судило у поновљеним процесима до 1953. Добио је три године и одузета му је имовина. На страховити притисак из политике, при чему су се истицали народњачки канцелар Леополд Фигл и његов социјалдемократски вицеканцелар Адолф Шерф, помилован је указом социјалдемократског председника Теодора Кернера. Рајнталер је заправо био нациста из вица и карикатуре, бранио се да је он „само спроводио наређења“.

На суђењу је наступио као пасивни алтруист и разочаран идеалист, жалио се да су „он и његова генерација“ лагани и преварени од нацистичке врхшуке: „Сви ми сада кажу, па зар ниси видео какви су – мени је жао, али ја то нисам видео“. Због његове позе „посредника“ пре и после Аншлуса, носио је надимак „далај лама“. У послератну политику је ушао на директан наговор народњачког канцелара Јулијуса Раба, који му је саветовао „да се окружи демократским елементима“.

Фридрих Петер, преузео је Слободарску партију 1958. након смрти Рајнталера и водио је до 1978. Са 17 година (р. 1921) добровољно се пријавио у Waffen-SS и служио у злогласној првој СС-пешадијској јединици са чином команданта (SS-Obersturmführer) и Другој СС тенковској јединици под именом „Рајх“. Његове групе су у Русији и Француској биле ангажоване у „борби против партизана“, како је гласио код за масовна убиства. Одмах након рата 1945. вратио се кући, у Горњу Аустрију, и постао в. д. директора једне основне школе. Американци су га ухапсили 1946, непуну годину дана држали у интернацији у Глазенбаху, а онда пустили на слободу, где је обављао посао директора неколико покрајинских школа. Петерова нацистичка прошлост је тек после 1975. постала јавна тема.

Интересантно је и како. Социјалдемократски канцелар Бруно Крајски је намеравао да уђе у коалицију са Слободарима, а да би то спречио, Симон Визентал је објавио све детаље из Петерове биографије. Петер признао да је био у Waffen-SS, али да није суделовао у масовним убиствима. Осим тога, то су биле „сасвим нормалне јединице које су испуњавале своју дужност“. Крајски, који је лично мрзео Визентала, подржао је Петера и ушао у коалицију са Слободарима. Штавише, Крајски и Петер су почетком седамдесетих заједно посетили Аушвиц и, како гласи уобичајена фраза, поклонили се жртвама. Крајски и Петер, Јевреј и наци, тим снова из Краусове формуле о националном помирењу.

„МИ СМО САМО ИСПУЊАВАЛИ НАРЕЂЕЊА“
Горе је само мали избор из књиге Маргит Рајтер. Густо напакованим детаљима, књига даје политичку и идеолошку морфологију из које је израсла данашња Слободарска партија. Рајтер говори о људима и биографијама; „сажетак“ Историјске комисије Слободарске партије о стварима.

Рајтер говори о људима у униформи. Слободарски историјски панел раздваја униформу од човека и о сваком посебно пише извештај: униформа је „ствар“ која са другим стварима као што су идеологије, политике и оружје маршира кроз историју, убија, пали и ломи, док људи стоје са стране и збуњено гледају хаос који су направиле „ствари“. „Нацизам се дискредитовао поразом“, стоји у сажетку слободарског извештаја. Нацизам као ствар, не људи који су чинили нацистички апарат. Рајтер исто тако показује да су „бивши“ из „треће снаге“ увек могли рачунати на подршку прве и друге снаге, то јест народњака и социјалдемократа.

Присталице Слободарске партије машу заставама Аустрије на завршном митингу у Бечу, 22. април 2016.

Присталице Слободарске партије машу заставама Аустрије на завршном митингу у Бечу, 22. април 2016.

Зашто и како је јасно. Демократији је потребан сваки глас. Нису сви исто криви. Немогуће је казнити све. Неко се увек извуче. Подељена нација мора постићи разуман степен гледања у страну, ако хоће да остане нација. Гледање у страну је пожељно звати помирењем. То је тајна сваког успешно изгубљеног рата, не само у Аустрији.

ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ

Извор РТС

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here