Најбољи друг подигао споменик јунаку с Кошара

Поделите:

Славољуб Павловић, најбољи друг Ивице Петковића, страдалог у одбрани карауле Кошаре, подигао је спомен плочу страдалом пријатељу у близини Прокупља.

У присуству представника Града Прокупља, Војног синдиката Србије, другова из бригаде, представника школе, родбине, пријатеља и бројних мештана у прокупачком селу Бајчинце, на згради Основне школе откривена је Спомен – плоча погинулим јунацима са Кошара из тог места.

Спомен плоча је посвећена поручнику Ивици Петковићу припаднику 125. моторизоване бригаде и Радиши Ивковићу, командиру полиције у Бору, палим у бици за Кошаре 1999. године бранећи границу Србије.

„Одобрили смо постављање спомен плоче на школској згради, која је тиме оплемењена, јер је сада део споменика величанствене храбрости и пожртвованости у борби за слободу, казао је Саша Јововић, директор прокупачке Основне школе „Милић Ракић – Мирко“ у чијем саставу ради четвороразредна школа у Бајчинцу.

Спомен обележје је открио и донирао Славољуб Павловић, најбољи друг Ивице Петковића.

– Ту, испред ове школе смо сви одрасли. Ту се фудбал играо, одмалена смо се играли, дружили. Одавде је све почело. Зато је овде и та плоча. Нас двојица смо пријатељи одувек. Заједно смо били и у 63. падобранској бригади. Делили смо и добро и лоше. – прича Славољуб Павловић, ивичин пријатељ из детињства.

Приликом откривања спомен обележја о погинулим јунацима су говорили борци са Кошара сећајући се њихове храбрости и пожртвовања којом су спасили животе многим војницима.

Први у свему, па и у смрти

Ивица је пре ангажовања у 125. моторизованој бригади у Митровици био припадник 63. падобранске бригаде. Са том јединицом је учествовао у ратном дејству и тамо га људи памте као храброг и доброг друга.

– Он је погинуо 16. априла, а ја сам сазнао 19. априла, када је моја јединица стигла на Кошаре. Он је погинуо на Маја Глави. Погинуо је од снајперског метка. Хтео је да баци бомбу на шиптарски ров. Пришао је доста близу, буквално је допузао до самог рова и снајпер га је погодио у око. Нису могли да га извуку одмах. Тај један његов добар друг успео је да га извуче с положаја. Начин на који је погинуо је стварно херојски. Сви његови војници кажу да је био изузетан човек. Први. Увек напред. Тако је и погинуо. А такав је био и у животу. У свему је био први! – прича Славољуб.

– Први у песми, први у тучи, први да помогне, срчан, храбар, једном речју – људина! Он је био прави друг и пријатељ. Таквог ћемо га се увек и сећати – додаје Славољубова супруга Силвана.

Извор: МондоТопновости

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here