НАЈСРПСКИЈИ ПИСАЦ ЕВРОПСКЕ ДУХОВНЕ ОРИЈЕНТАЦИЈЕ: Станислав Винавер (1.март 1891-1.август 1955)

Поделите:

Песник и есејиста, приповедач и преводилац, пародичар и полемичар, и једaн од најактивнијих писаца прве послератне генерације српских модерниста, Станислав Винавер је велики део своје стварaлачке енергије утрошио за мењање постојећих односа у српској књижевности и рушење утврђене хијерархије естетских вредности.

Указивао је на непрекинуту трајну универзалну нит од Византије, преко Филипа Вишњића до Лазе Костића, на оно нешто што даје узлете и што нас је уписало у основу истинских културних вредности.

У писмуАндре Марлоу ( објављено у Републици, у рубрици Београдско огледало, 17. августа 1954. ) пише:

« Мајсторе,

Прочитао сам ново, скраћено и коначно издање ваше монументалне психологије уметности, опет сам се навезао на пучину вашег психолошког свепоимања, вашег техничког свеобухвата; опет сам се  опијао вашим безизлазно потресним дефиницијама, блиставом стреловитошћу ваших опаски, оштријих но Тен и Велфалин. Ваша књига, која је коначно оправдала и растумачила, у име нашег раздобља и наших језичких екстаза, и модерну уметност и сваку уметност што ју је подигла својим небесима и своме паклу, ваша расклопна књига држи ме још у велевласти својих мађија. Али, једно знам: нешто јој недостаје, и то нешто големо. Недостају јој српске средњoвековне фреске…

Постоји једна уметност, недовољно  још позната, а Вама, из непојмљивих разлога досада апокалиптички запечаћена: српске фреске.  Оне могу бити нешто сасвим споредно за оног који тражи савршенство перспектива и кристалну многострукост међуструктурног смисла. Али за Вас и вашу тезу, и за вашу књигу, која спада у најлепше нашег времена, кобно је ако се неумитно не позовете на оно на шта се занесено одазвао српски зограф у грмљавини средњега века. Српски  народ има најбаснословнију епопеју, после грчке, можда баш њоме присно надахнут и запојен, без краја и без трежњења. Тај народ, у непосредној физичкој, моралној, зрачној и духовној близини са Визанитјом, коју је могао да разуме и опипа и дахом да удахне, примио је њене клице, калеме и узрује у стваралачком часу и оживео је то кроз профане и свештене ликове. Освојили су и пакао и рај, дали су византијском паклу и рају одсеве заранака, пуноћу, руј, крвав врисак и грчеве сласти и бола, које су византински живописци превидели, ваљда што су били уморни од сталних даноноћних молитвених бдења. Отело се од слика Византије што је највећма било византиско: нека последња жеђ за животом. Жеђ за водом живота. Жеђ за младошћу, а не жал: тај жал пре би био наш. Тако јe хтела судбина. А извори су кључали пред Визанитјом: све нови народи и нове страсне епопеје…“

За Гојка Тешића“ Винавер је најевропскији српски писац модерног духа и најсрпскији писац европске духовне оријентације у нашој књижевности, уметности и култури протеклог века(... )

Тешић је уверен да је судбина одредила Винаверу да и у животу и у смрти буде у неспоразуму са својом средином.

У књизи «Симфонија Винавер“ Милован Витезовић овако, међу великом господом београдском, види Винавера:

«Био је ширина у покрету. На први поглед обичних људи, који није варао, могло се за Винавера рећи да је одебео. За све који су га знали, он је изгледом био комотан. Иако је за себе говорио да је пренабијен собом и да ће се распући од даровитости, у њему, онако пошироком, башкарио се дух којим је био изразито надарен. Дух га је чинио лоптастим и еластичним и стварао привид да се у њему крије фамозна квадратура круга. Он се и узбрдо котрљао. (… ) На киoску је од познаника продавца, кога овде зову новинаром, узимао на прочитавање, на винавересеију, све стране новине које су то јутро стигле у Београд. (…) Студирајући у Паризу научио је брзо читање. Прелетао је странице дијагонално. Очима је преводио: « Моје су очи симултане!“ – говoрио је пријатељима којима се хвалио да прочитано памти по личној методи свог професора и философа Анрија Бергсона. Ретко би само најнужније забележио. Касније је, по целом граду, разносио своју обавештеност, а знао је да о сваког таквог, кога иоле зна, језиком очеше.“

Ручак је увек завршавао ускликом:“ Живела Велика Србија. Странцима је о Грачаници и о Косову причао да је то нешто што они не могу да схвате,: „јер је она за нас Србе нешто посебно, а ви странци то никако не можете схватити. За вас је то исувише тешко, ми смо прегруби и предубоки за вашу префињеност и плиткоћу. Зато су многе књиге написане о нама у иностранству увредљиво неистините.“

 

Србин без иједне капи српске крви у себи

 

Станислав Винавер(Србин без иједне капи  српске крви у себи, како је говорио), рођен је 1. марта 1891. године у Шапцу. Његов отац Аврам  доселио се из Пољске у Шабац 1899. године. Станислав после матуре одлази у Париз да студира математику и физику, а потом и социологију и музику. У оба балканска рата учествује као добровољац, а у првом светском рату, најпре у ђачкој чети, у чијем је формирању учествовао, а затим на фронту.

Албанску Голготу прешао је са мајком Ружом, такође пољском Јеврејком, и дошао на Крф где објављује први део спева „Немања“.

По налогу Слободана Јовановића који је био на челу Српског ратног пресбироа, заједно са златоустим владиком Николајем Велимировићем и филозофом Браниславом Петронијевићем, путује у Француску и Енглеску 1916.године, како би и Европу и цели свет упознао са страдањима српског народа. Потом из Париза, по налогу Николе Пашића, одлази у Русију у Петроград као преводилац Српске дипломатске мисије, где ће све до 1918.скупљати добровољце за Солунски фронт, а те чете су и називане Винаверовим четама.

После рата радио је у Уметничком одељење Министарства просвете и цквених дела.

Уочи Другог светског  рата 1941.године, излази му из штампе књига „Скопски ђачки батаљон“ чији је један од аутора.

У њој каже:“ Прави разлог рату? Има их дубоких и компликованих . То за нас, за Србију не важи. Бар не морамо мислити. Ми се боримо збиља за слободу и да останемо верни себи. То је, изгледа ми, сасвим лако. Много би ми било теже да сам ма које друге нације, која се, можда, бори због позиције и акције. Зато ћу сасвим лако погинути, ако то затреба, не сматрајући да ми је ма ко подвалио, не бојећи се будућег историчара и његовог суда.“

Други светски рат провео је у заробљеништву у Немачкој.

Од ране младости објављивао је песме, приповетке, путописе, критичке и есејистичке текстове у многим листовима и часописима ( Мисао, Време, Критика, Летопис Матице српске, Нин, итд.), а бавио се успешно и преводилаштвом и новинарством. Чувен је његов превод Раблеовог романа Гаргантуа и Пантагруел,  као и преводи Гетеа, Поа, Гогоља,  Блока, Хашека.

Објавио је књиге песама: Мјећа, Варош злих волшебника, Европска ноћ и друге песме;  књигу прозе Приче које су изгубиле равнотежу; као и критичка дела Громобран свемира, Чардак ни на небу ни на земљи, Заноси и пркоси Лазе Костића, Надграматика, Језик наш насушни. Велико занимање и бројне неспоразуме изазвала је његова Пантологија новије српске пеленгристике( са 23 огласа – пародије).

Пише позоришну, ликовну и музичку критику као и текстове о актуелним политичким збивањима, о могућностима језика,  као и студијуПроблеми нове есететике. Бергсоново учење о ритму.

Збирку песама Ратни другови објавио је 1939. код Геце Кона. Књига је углавном била забрањена зато што је проглашена за великосрпску и ратнохушкачку, названа је „књижевно- културно – политичким утопљеником и својеврсним вампиром“

. У последњем интервјуу пред смрт, Винавер је у београдској Републици о својим друговима из рата рекао:

„ Били смо једни другима много ближи него људи у миру(… ) У великим додирима живота и смрти, патње и наде, једни смо другима саопштавали изванредно присне ствари, често зрачењем.“

  Умро је у Нишкој Бањи 1. августа 1955. године.

На његовом гробу  урезани су стихови које је написао у јеку борби на Солунском фронту:

 

ОДОЛЕСМО, ИСТРАЈАСМО

 

Изурасмо, издурасмо

Изгрцасмо, искичмисмо,

Сваком образ осветласмо,

Све од себе собом дасмо

Орашјима облистасмо,

Одагнасмо, огрејасмо,

Као сунце просијасмо,

Одолесмо, отрајасмо!

 

Станислав Винавер

Један од 1300 каплара

 

Албатрос српске авангарде

 

Са Тодором Манојловићем основао је чувену библиотеку « Албатрос» у којој су штампани «Дневник о Чарнојевићу» Милоша Црњанског, « Бурлеске господина Перуна, бога грома»Растка Петровића и Винаверове « Громобран свемира» и превод Поових « Прича тајанства и маште. «

Критичари нису схватали разноврсност и авангардност његовог раскошног духа:   „Моје песме нису имале успеха код критике. Мислим да сам успео да остварим и нових ритмова и нове перспективе. Поезија која дубље прониче у ствари једина ме интересује: То проницање не постиже се звучним, громким или било каквим отрцаним  фразама, оно се постиже укрштањем ритмова мелодијских, психолошких и свих осталих: целина је песме циљ, не описи случајних детаља. Радо бих писао, поред песама и критика, и поред језичких расправа још и друго штошта али кад год изађем са каквим новим покушајем, наилазим на неразумевање код меродавних критичара који управљају издвачким животом.Написао сам и нову књигу пародија «Алајбегова Слама». Мислим да су те пародије у великом стилу. Али оне нису могле наћи издавача. На тај начин ја нисам задовољан издавачима и сматрам да је крајње време да се наша издвачака политика промени.

Последње питање: да ли пишем лако или тешко? Одговарам: како кад и како шта. Муче ме увек појединости, како у превођењу, тако и у оригиналним стварима. Муче ме страховито и не дају ми спавати. Муче ме данима и ноћима. Углавном то су увек детаљи. Основна идеја и интуиција јасна ми је и блиска. Али се изненада испречи детаљ. Уосталом и читав наш жвиот – постајемо га истински свесни тек при извесном стваралачком детаљу. Све је остало само градиво које уобличавамо. Велики моменат који изненада искрсне објашњава нам смисао свих наших тежњи.“

Винавер се обрачунавао са Скерлићем назвавши га „диктатор укуса», јер је Скерлић тражио од њега да се уозбиљи и почне служити литератури, са Миланом Богдановићем: “ Богдановић је грчевито и врло спретно бранио последње обурване тврђаве и бункере дириговане књижевности, наводећи да се Жданов не сме одбацити цео целцат и да приказ стварности мора бити једини задатак наших уметничких настојања. О стварности је Богдановић говорио као да је има у малом прсту, у нокту малог прста, са Марком Ристићем:

„Такви као што је господин Марко Ристић, такви су сви били инквизитори.“

Имао је и посебан однос према Крлежи, због србофобије. Крлежа је ту видео србијански комплекс и саркастично га описивао.

То је за Винавера био повод да мисли и говори о трансформисаном франковлуку и да доказује како Крлежин бољшевизам извире  из франковлука“

Са уважавањем је писао о Зорану Мишићу и његовој одбрани модерне поезије.

За његово схватање језика речено је да представља најоригиналнији тренутак у нашој модерној песничкој мисли.

У некрологу поводом његове смрти Борислав Михајловић Михиз каже да је „са позорнице сишла једна ретка личност:

„Многоструко обдарен, образован стручно музички и математички, до јуче ваљда једини код нас завереник језика, Винавер је просто летео од једне теме другој. О свему је имао да каже своју луцидну иако често сасвим произвољну реч, свуда је уносио свој захуктали ритам који не мари много за прецизне сразмере, кроз све потезао свој темеперамент каприциозан, парадоксално сачињен од фамилијарности и објективизма, обавештености и импровизације, првог случајног импулса  дугогодишњих фиксираних идеја, кроз све је провлачио свој дух у коме се толико ствари тукло једна са другом: страствен национализам и широк космополитизам, енциклопедијска општа обавештеност и бизарна ретка знања, леви републиканизам и крајње десне оријентације, ноншалантности пред послом, до краја живота жив и стварлачки импулс за ново и модерно и у исти мах једна архаизована приврженост неким старим митовима.“

 

МИЛИЦА КРАЉ

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here