NAJSRPSKIJI PISAC EVROPSKE DUHOVNE ORIJENTACIJE: Stanislav Vinaver (1.mart 1891-1.avgust 1955)

Podelite:

Pesnik i esejista, pripovedač i prevodilac, parodičar i polemičar, i jedan od najaktivnijih pisaca prve posleratne generacije srpskih modernista, Stanislav Vinaver je veliki deo svoje stvaralačke energije utrošio za menjanje postojećih odnosa u srpskoj književnosti i rušenje utvrđene hijerarhije estetskih vrednosti.

Ukazivao je na neprekinutu trajnu univerzalnu nit od Vizantije, preko Filipa Višnjića do Laze Kostića, na ono nešto što daje uzlete i što nas je upisalo u osnovu istinskih kulturnih vrednosti.

U pismuAndre Marlou ( objavljeno u Republici, u rubrici Beogradsko ogledalo, 17. avgusta 1954. ) piše:

« Majstore,

Pročitao sam novo, skraćeno i konačno izdanje vaše monumentalne psihologije umetnosti, opet sam se navezao na pučinu vašeg psihološkog svepoimanja, vašeg tehničkog sveobuhvata; opet sam se  opijao vašim bezizlazno potresnim definicijama, blistavom strelovitošću vaših opaski, oštrijih no Ten i Velfalin. Vaša knjiga, koja je konačno opravdala i rastumačila, u ime našeg razdoblja i naših jezičkih ekstaza, i modernu umetnost i svaku umetnost što ju je podigla svojim nebesima i svome paklu, vaša rasklopna knjiga drži me još u velevlasti svojih mađija. Ali, jedno znam: nešto joj nedostaje, i to nešto golemo. Nedostaju joj srpske srednjovekovne freske…

Postoji jedna umetnost, nedovoljno  još poznata, a Vama, iz nepojmljivih razloga dosada apokaliptički zapečaćena: srpske freske.  One mogu biti nešto sasvim sporedno za onog koji traži savršenstvo perspektiva i kristalnu mnogostrukost međustrukturnog smisla. Ali za Vas i vašu tezu, i za vašu knjigu, koja spada u najlepše našeg vremena, kobno je ako se neumitno ne pozovete na ono na šta se zaneseno odazvao srpski zograf u grmljavini srednjega veka. Srpski  narod ima najbasnoslovniju epopeju, posle grčke, možda baš njome prisno nadahnut i zapojen, bez kraja i bez trežnjenja. Taj narod, u neposrednoj fizičkoj, moralnoj, zračnoj i duhovnoj blizini sa Vizanitjom, koju je mogao da razume i opipa i dahom da udahne, primio je njene klice, kaleme i uzruje u stvaralačkom času i oživeo je to kroz profane i sveštene likove. Osvojili su i pakao i raj, dali su vizantijskom paklu i raju odseve zaranaka, punoću, ruj, krvav vrisak i grčeve slasti i bola, koje su vizantinski živopisci prevideli, valjda što su bili umorni od stalnih danonoćnih molitvenih bdenja. Otelo se od slika Vizantije što je najvećma bilo vizantisko: neka poslednja žeđ za životom. Žeđ za vodom života. Žeđ za mladošću, a ne žal: taj žal pre bi bio naš. Tako je htela sudbina. A izvori su ključali pred Vizanitjom: sve novi narodi i nove strasne epopeje…“

Za Gojka Tešića“ Vinaver je najevropskiji srpski pisac modernog duha i najsrpskiji pisac evropske duhovne orijentacije u našoj književnosti, umetnosti i kulturi proteklog veka(... )

Tešić je uveren da je sudbina odredila Vinaveru da i u životu i u smrti bude u nesporazumu sa svojom sredinom.

U knjizi «Simfonija Vinaver“ Milovan Vitezović ovako, među velikom gospodom beogradskom, vidi Vinavera:

«Bio je širina u pokretu. Na prvi pogled običnih ljudi, koji nije varao, moglo se za Vinavera reći da je odebeo. Za sve koji su ga znali, on je izgledom bio komotan. Iako je za sebe govorio da je prenabijen sobom i da će se raspući od darovitosti, u njemu, onako poširokom, baškario se duh kojim je bio izrazito nadaren. Duh ga je činio loptastim i elastičnim i stvarao privid da se u njemu krije famozna kvadratura kruga. On se i uzbrdo kotrljao. (… ) Na kiosku je od poznanika prodavca, koga ovde zovu novinarom, uzimao na pročitavanje, na vinavereseiju, sve strane novine koje su to jutro stigle u Beograd. (…) Studirajući u Parizu naučio je brzo čitanje. Preletao je stranice dijagonalno. Očima je prevodio: « Moje su oči simultane!“ – govorio je prijateljima kojima se hvalio da pročitano pamti po ličnoj metodi svog profesora i filosofa Anrija Bergsona. Retko bi samo najnužnije zabeležio. Kasnije je, po celom gradu, raznosio svoju obaveštenost, a znao je da o svakog takvog, koga iole zna, jezikom očeše.“

Ručak je uvek završavao usklikom:“ Živela Velika Srbija. Strancima je o Gračanici i o Kosovu pričao da je to nešto što oni ne mogu da shvate,: „jer je ona za nas Srbe nešto posebno, a vi stranci to nikako ne možete shvatiti. Za vas je to isuviše teško, mi smo pregrubi i preduboki za vašu prefinjenost i plitkoću. Zato su mnoge knjige napisane o nama u inostranstvu uvredljivo neistinite.“

 

Srbin bez ijedne kapi srpske krvi u sebi

 

Stanislav Vinaver(Srbin bez ijedne kapi  srpske krvi u sebi, kako je govorio), rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu. Njegov otac Avram  doselio se iz Poljske u Šabac 1899. godine. Stanislav posle mature odlazi u Pariz da studira matematiku i fiziku, a potom i sociologiju i muziku. U oba balkanska rata učestvuje kao dobrovoljac, a u prvom svetskom ratu, najpre u đačkoj četi, u čijem je formiranju učestvovao, a zatim na frontu.

Albansku Golgotu prešao je sa majkom Ružom, takođe poljskom Jevrejkom, i došao na Krf gde objavljuje prvi deo speva „Nemanja“.

Po nalogu Slobodana Jovanovića koji je bio na čelu Srpskog ratnog presbiroa, zajedno sa zlatoustim vladikom Nikolajem Velimirovićem i filozofom Branislavom Petronijevićem, putuje u Francusku i Englesku 1916.godine, kako bi i Evropu i celi svet upoznao sa stradanjima srpskog naroda. Potom iz Pariza, po nalogu Nikole Pašića, odlazi u Rusiju u Petrograd kao prevodilac Srpske diplomatske misije, gde će sve do 1918.skupljati dobrovoljce za Solunski front, a te čete su i nazivane Vinaverovim četama.

Posle rata radio je u Umetničkom odeljenje Ministarstva prosvete i ckvenih dela.

Uoči Drugog svetskog  rata 1941.godine, izlazi mu iz štampe knjiga „Skopski đački bataljon“ čiji je jedan od autora.

U njoj kaže:“ Pravi razlog ratu? Ima ih dubokih i komplikovanih . To za nas, za Srbiju ne važi. Bar ne moramo misliti. Mi se borimo zbilja za slobodu i da ostanemo verni sebi. To je, izgleda mi, sasvim lako. Mnogo bi mi bilo teže da sam ma koje druge nacije, koja se, možda, bori zbog pozicije i akcije. Zato ću sasvim lako poginuti, ako to zatreba, ne smatrajući da mi je ma ko podvalio, ne bojeći se budućeg istoričara i njegovog suda.“

Drugi svetski rat proveo je u zarobljeništvu u Nemačkoj.

Od rane mladosti objavljivao je pesme, pripovetke, putopise, kritičke i esejističke tekstove u mnogim listovima i časopisima ( Misao, Vreme, Kritika, Letopis Matice srpske, Nin, itd.), a bavio se uspešno i prevodilaštvom i novinarstvom. Čuven je njegov prevod Rableovog romana Gargantua i Pantagruel,  kao i prevodi Getea, Poa, Gogolja,  Bloka, Hašeka.

Objavio je knjige pesama: Mjeća, Varoš zlih volšebnika, Evropska noć i druge pesme;  knjigu proze Priče koje su izgubile ravnotežu; kao i kritička dela Gromobran svemira, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Zanosi i prkosi Laze Kostića, Nadgramatika, Jezik naš nasušni. Veliko zanimanje i brojne nesporazume izazvala je njegova Pantologija novije srpske pelengristike( sa 23 oglasa – parodije).

Piše pozorišnu, likovnu i muzičku kritiku kao i tekstove o aktuelnim političkim zbivanjima, o mogućnostima jezika,  kao i studijuProblemi nove esetetike. Bergsonovo učenje o ritmu.

Zbirku pesama Ratni drugovi objavio je 1939. kod Gece Kona. Knjiga je uglavnom bila zabranjena zato što je proglašena za velikosrpsku i ratnohuškačku, nazvana je „književno- kulturno – političkim utopljenikom i svojevrsnim vampirom“

. U poslednjem intervjuu pred smrt, Vinaver je u beogradskoj Republici o svojim drugovima iz rata rekao:

„ Bili smo jedni drugima mnogo bliži nego ljudi u miru(… ) U velikim dodirima života i smrti, patnje i nade, jedni smo drugima saopštavali izvanredno prisne stvari, često zračenjem.“

  Umro je u Niškoj Banji 1. avgusta 1955. godine.

Na njegovom grobu  urezani su stihovi koje je napisao u jeku borbi na Solunskom frontu:

 

ODOLESMO, ISTRAJASMO

 

Izurasmo, izdurasmo

Izgrcasmo, iskičmismo,

Svakom obraz osvetlasmo,

Sve od sebe sobom dasmo

Orašjima oblistasmo,

Odagnasmo, ogrejasmo,

Kao sunce prosijasmo,

Odolesmo, otrajasmo!

 

Stanislav Vinaver

Jedan od 1300 kaplara

 

Albatros srpske avangarde

 

Sa Todorom Manojlovićem osnovao je čuvenu biblioteku « Albatros» u kojoj su štampani «Dnevnik o Čarnojeviću» Miloša Crnjanskog, « Burleske gospodina Peruna, boga groma»Rastka Petrovića i Vinaverove « Gromobran svemira» i prevod Poovih « Priča tajanstva i mašte. «

Kritičari nisu shvatali raznovrsnost i avangardnost njegovog raskošnog duha:   „Moje pesme nisu imale uspeha kod kritike. Mislim da sam uspeo da ostvarim i novih ritmova i nove perspektive. Poezija koja dublje proniče u stvari jedina me interesuje: To pronicanje ne postiže se zvučnim, gromkim ili bilo kakvim otrcanim  frazama, ono se postiže ukrštanjem ritmova melodijskih, psiholoških i svih ostalih: celina je pesme cilj, ne opisi slučajnih detalja. Rado bih pisao, pored pesama i kritika, i pored jezičkih rasprava još i drugo štošta ali kad god izađem sa kakvim novim pokušajem, nailazim na nerazumevanje kod merodavnih kritičara koji upravljaju izdvačkim životom.Napisao sam i novu knjigu parodija «Alajbegova Slama». Mislim da su te parodije u velikom stilu. Ali one nisu mogle naći izdavača. Na taj način ja nisam zadovoljan izdavačima i smatram da je krajnje vreme da se naša izdvačaka politika promeni.

Poslednje pitanje: da li pišem lako ili teško? Odgovaram: kako kad i kako šta. Muče me uvek pojedinosti, kako u prevođenju, tako i u originalnim stvarima. Muče me strahovito i ne daju mi spavati. Muče me danima i noćima. Uglavnom to su uvek detalji. Osnovna ideja i intuicija jasna mi je i bliska. Ali se iznenada ispreči detalj. Uostalom i čitav naš žviot – postajemo ga istinski svesni tek pri izvesnom stvaralačkom detalju. Sve je ostalo samo gradivo koje uobličavamo. Veliki momenat koji iznenada iskrsne objašnjava nam smisao svih naših težnji.“

Vinaver se obračunavao sa Skerlićem nazvavši ga „diktator ukusa», jer je Skerlić tražio od njega da se uozbilji i počne služiti literaturi, sa Milanom Bogdanovićem: “ Bogdanović je grčevito i vrlo spretno branio poslednje oburvane tvrđave i bunkere dirigovane književnosti, navodeći da se Ždanov ne sme odbaciti ceo celcat i da prikaz stvarnosti mora biti jedini zadatak naših umetničkih nastojanja. O stvarnosti je Bogdanović govorio kao da je ima u malom prstu, u noktu malog prsta, sa Markom Ristićem:

„Takvi kao što je gospodin Marko Ristić, takvi su svi bili inkvizitori.“

Imao je i poseban odnos prema Krleži, zbog srbofobije. Krleža je tu video srbijanski kompleks i sarkastično ga opisivao.

To je za Vinavera bio povod da misli i govori o transformisanom frankovluku i da dokazuje kako Krležin boljševizam izvire  iz frankovluka“

Sa uvažavanjem je pisao o Zoranu Mišiću i njegovoj odbrani moderne poezije.

Za njegovo shvatanje jezika rečeno je da predstavlja najoriginalniji trenutak u našoj modernoj pesničkoj misli.

U nekrologu povodom njegove smrti Borislav Mihajlović Mihiz kaže da je „sa pozornice sišla jedna retka ličnost:

„Mnogostruko obdaren, obrazovan stručno muzički i matematički, do juče valjda jedini kod nas zaverenik jezika, Vinaver je prosto leteo od jedne teme drugoj. O svemu je imao da kaže svoju lucidnu iako često sasvim proizvoljnu reč, svuda je unosio svoj zahuktali ritam koji ne mari mnogo za precizne srazmere, kroz sve potezao svoj temeperament kapriciozan, paradoksalno sačinjen od familijarnosti i objektivizma, obaveštenosti i improvizacije, prvog slučajnog impulsa  dugogodišnjih fiksiranih ideja, kroz sve je provlačio svoj duh u kome se toliko stvari tuklo jedna sa drugom: strastven nacionalizam i širok kosmopolitizam, enciklopedijska opšta obaveštenost i bizarna retka znanja, levi republikanizam i krajnje desne orijentacije, nonšalantnosti pred poslom, do kraja života živ i stvarlački impuls za novo i moderno i u isti mah jedna arhaizovana privrženost nekim starim mitovima.“

 

MILICA KRALJ

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here