Наногичарска класа

Поделите:

Порука која се шаље претварањем кућног затвора у рутинско одредиште преступника „од посебног друштвеног значаја“ показује да правичности у овом друштву нема, пише у ауторском тексту за DW социолог Дарио Хајрић.
Двадесет девет метара.

Толико је од силине удара прелетела Андреа Бојанић када ју је, прекорачивши дозвољену брзину, у Устаничкој улици у Београду покосио Александар Митровић, који је затим побегао са места удеса не покушавајући да јој укаже било какву помоћ.

Шест година.

Толико је трајао судски процес. Замислимо барем на тренутак породицу настрадале седамнаестогодишњакиње која из године у годину иде на рочишта чекајући правду, успут гледајући насловне стране које релативизују случај и специјалне емисије на националној фреквенцији у којима специјални гости објашњавају да специјални починилац заправо није крив.

Дванаест месеци.

На толико је Александар Митровић на крају осуђен. Додуше, није реч о затворској казни: издржаваће је код куће, носећи такозвану „наногицу“, фамозни уређај који би у теорији требало да гарантује да кажњеник поштује кућни затвор. У преводу, дванаест месеци Нетфликса и плејстејшна, минус време које је провео у притвору током истраге. Не заборавимо ни забавни додатак: читавих годину дана неће смети да управља моторним возилом.

Реч је, нажалост, само о последњем у бесконачном низу случајева у којима домаће судство вешто успева да обесмисли сопствени посаодомаће судство вешто успева да обесмисли сопствени посао коришћењем неколицине метода.

Неразумно дугачка суђења су својеврсни заштитни знак нашег судства. Што је случај значајнији за јавност, то је већа вероватноћа да ће трајати дуже него снимање „Игре престола“, и да ће на крају изнервирати једнак број људи. Немогућност да правда стигне у разумном року умањује њен значај када је коначно угледамо на крају тунела, зато што се временом затире узрочно-последична веза између злочина и казне. Међутим, маратонска суђења понекад нису довољна да избришу сваку назнаку правичности. Kада коначно допузимо до пресуде, ред је обесмислити и њу. Ту на сцену ступа модерна технологија.

Рогобатни израз „наногица“ ушао је у ширу употребу у домаћој јавности 2011. године, када се Светлана Цеца Ражнатовић након осам година истраге малверзација око фудбалских трансфера нагодила са тужилаштвом да призна кривично дело и затим проведе годину дана кућног затвора у својој вили. Чак и уз пратећу новчану казну, пресуда је деловала надреално: већина грађана Србије неће у животу провести ниједан дан у луксузу који је требало да певачици фигурира као ћелија. Преседан је успостављен, ретрибутивни аспект казне је уклоњен и од тада су ствари кренуле низбрдо.

Дарио Хајрић, социолог

Такозване „наногице“, чији колоквијални назив с добрим разлогом одише криминално-таблоидним жаргоном, данас се рутински користе као својеврсно додатно олакшавање казне за почињено кривично дело. Замишљена као начин да се затворски капацитети растерете тако што ће током истражног поступка људи седети код куће уместо у притвору или тако што ће фигурирати као замена затвору за ситније преступе, „наногица“ се претворила у слање у ћошак за одрасле.

Уместо да их носе искључиво особе чија кривица није још увек доказана или они који нису скривили довољно да се ограничени затворски ресурси троше на њих, ови уређаји за надзор и праћење нашли су своју примену и у случајевима који су изазивали узнемирење јавности: Бојана Цветковић Шијачки, која је признала је да је помагала у подметању пожара у кући новинара портала „Жиг инфо“ Милана Јовановића, као и Мики Ђуричић који је пред телевизијским камерама ударио две жене, само су неки од представника наногичарске класе.

Поред такве ситније рибе, ови уређаји су почели да налазе своју примену и у случајевима вишеструких повратника, естрадне елите и политичке класе. Гледамо у реалном времену како привилегије из свакодневног живота почињу да се преносе и у судске пресуде, а друштвени статус – било да му је корен у политици, медијима или добром старом криминалу – постаје озбиљан индикатор да ће кривац у најгорем случају морати да гледа баш много серија на фулл ХД телевизору.

Порука која се шаље претварањем кућног затвора у рутинско одредиште преступника од посебног друштвеног значаја разарајућа је зато што нам свима баца у очи то да правичности у овом друштву нема. Жртве и њихова околина најпре трпе кривична дела, а затим бивају изложене потпуној травестији правде – најпре кроз њено одлагање, а затим изрицањем казни на доњој граници законског минимума или испод њега. На крају следи коначно понижење: виновници се не деранжирају решеткама, него задржавају своју комоцију.

Аспект о коме се најмање говори причињава најтрајнију, дубинску штету за једно друштво: почињемо да се навикавамо на то да повлашћене особе имају неједнак третман пред законом и да унапред очекујемо судске исходе који звуче као подсмевање правичности.

Гунђамо, али прихватамо као неминовност да важна деца још важнијих родитеља, Извршиоци прљавих политичких радова извршиоци прљавих политичких радова и ТВ-лица позната полицији имају бољи третман од осталих, да постоји сигурносна мрежа која ће им ублажити пад ако судски посрну, и да је то начин на који свет функционише. Затим томе учимо долазеће генерације, а она могу да закључе само то да треба да се изборе за то да и они једног дана постану привилеговани, па да се зајебавају на рачун тога што су се извукли само с наногицом, Нетфликсом и плејстејшном.

 

Дарио Хајрић

DW

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here