Напад на човјека, породицу, религије и материјална богатства

Поделите:

Вјерујем у Једнога Бога…

Противрелигиозни центар свјетске моћи напада суштинску природу човјекову, разара породицу као основни темељ друштва, а онда је лако разорити и добру државу, народ и основне религије, те приграбити богатсво читавога свијета. За највећег непријатеља тај центар свјетске моћи доживљава  Исуса Христа, Оног  Који нас оплемењује и даје нам суштински смисао нашег постојања, љубав, радост и храброст.

Врло је сложена и може бити опасна прича о српском народу као прастаром, његовим паганским обичајима и митовима, на начин да се потискује Христос или се чак каже да је „злоупотријебљен“ у смислу да је од Њега све почело и на тај начин се заборавља богата историја српског народа, са свим његовим боговима и митовима из прошлости. Христос не може бити злоупотријебљен. Злоупотријебљена може бити споменута прича, стратегија, као начин потискивања, игнорисања Христа. Важно је спознати прошлост свог народа што дубље у историји, али приоритет над приоритетима је увијек Христос и Његов долазак као централни догађај људског рода, јер је Он наш спаситељ.

Свјетском друштву се намеће морал који не произилази из религије, из истинских непролазних и непромјенљивих вриједности, који није ехо природног духовног стања човјековог. Њихов морал произилази из диктата противрелигиозног свјетског центра моћи, а намеће се законима, који често озакоњују и неморалност и ненормалност. Такав морал подложан је мијењању, разара породицу проткану љубављу и Божијом благодати.

Неканонске одлуке Цариградског Патријарха у вези Украјине су озбиљан покушај разбијања Православља са тешко сагледивим штетним посљедицама. Чиме и од кога је инспирисан за такво дјеловање?

Све је савршена и сложена „игра“. Бог окреће на добро сва сатанина злодјела. Од Адама и Еве, Каина и Авеља па до свршетка свијета постоји јединствен  сложен и заокружен процес. Човјек је централни субјект тог процеса на кога се дјелује видљивим и невидљивим силама, Божијим благословом, Духом Светим и сатанском енергијом и његовим духовима. Човјек је у својој суштини добар, али са теретом прародитељског гријеха и гријеха својих крвних предака. Зло споља улази у човјека. Своје гријехе, као терет, генетски пребноси на своје потомке. Слобода човјекова, од Створитеља му дата је највећа вриједност, захваљујући којој он као личност бира и долази до најузвишеније побједе – награде или до најдубљег пораза – казне. У том јединственом непрекидном процесу у којем све има смисао, узроке и посљедице, почетак је у сатанском паду и његовој обмани и превари Адама и Еве, врхунац у доласку Исуса Христа, јер је Он Истина, Пут и Живот, а можда свршетак, покајање посљедњег покајника, можда сатане.  Онај који је проузроковао прародитељски гријех преваривши прародитеље тај ће проузроковати околности (зло, патњу, страдање и искушења) у којима се човјек може искупити (трпљењем, покајањем, и истинском вјером) и уз Божију благодат бити спашен. Такво спасење тешко да је могуће без помоћи цркве и крштења. То је велика поука, као она када родитељ допусти свом дјетету да се „опече“, како би дијете научило да спаси живот.

Сатана, из највеће гордости покушава да уништи велико дјело Божије, човјека, и не само то, него да уништавајући Божијеч човјека хоће да створи свог, налик Божијем, али без душе. Он је највећи имитатор, лажов, обманитељ, илузиониста.

Човјек је кроз своју историју стално под његовим ударом. Тај удар се манифестује преко људи који својом слободном вољом прихватају његов утицај, наређења и преко мисли… Његово најјаче оружје јесте смрт, и то као неминовност и као нерјешив проблем. Њом нас хоће покорити. Човјек због његовог утицаја себе види трагичним, безнадежним, очајним или  гордо „свемогућим“. Таквим утицајем анестезира се душа човјекова, човјек постаје млак, неактиван, чини самоубиство или убиство или због гордости и  лудости, обманут од сатане, човјек се против Бога побуни. Онај који је извор зла никада се директно не сукобљава са Богом јер зна резултат, већ индиректно „понижавајући“ уништава Његово дјело, човјека. Међутим, Бог унапријед зна све и зна кога је човјек изабрао, Истину, Пут и Живот. Зато га је на добро створио, због тога постоји вјечни оптимизам човјеков. Оптимизам, због тога што је недвосмислено човјек исправно изабрао. Овдје није ријеч о бројности, већ о суштинском квалитету. Јер, ако тај јединствени процес људског рода изроди само једно мало ја које ће се стопити са великим Ја – има смисла. Јер у том једном великом Ја биће садржана и друга.

Христос је сатанин највећи проблем али нерјешив. Зато Га он из човјечијег срца, жеља и мисли хоће потиснути. То ради и духовима поднебесја, духом мржње…

Човјек сам, изолован од друге две стране ништа не може урадити. Он чини добро изабравши снагу Божије благодати или чини зло напајајући се сатанском енергијом.

Човјек је човјеку вук. Ето како човјека надахњује.

Циљ оправдава средство. Ето како смирује савјест. Завади па владај. Његов је начин делања. Вјешто се топи љубав човјека према човјеку. Показује се човјек као нешто што је зло. Човјек прича о човјеку зло и наопако, као да и он сам није човјек. Чак при томе се и животиње представљају као неко ко је бољи од човјека. Коњ, пас, мачка.., је бољи пријатељ од ближњега. То је најава стварања интимног односа са животињама и сексуалног општења са њима, које у будућности може бити озакоњено.

А Бог каже, љуби ближњега свога као самога себе… да буде мир на земљи и добра воља међу људима

За њих, свијет је настао пуким случајем, а човјек еволуцијом.

За вјерујућег, у почетку бијеше Ријеч… и Бог створи човјека.

Намеће се став да је смрт неизбијежна, да се о њој не треба размишљати, а све остало је несигурно и уноси несигурност, немир, страх, и колико год човјек обезбиједи себи материјалну сигурност задобија само привидни мир, док се стварно смирење задобија спојем ума и душе, тако смирен човјек који је ријешио највећи проблем, проблем смрти доноси Божијом благодаћу најбоље одлуке у вези свега.

Када би десет људи имали богатство читавог свијета онда би они, заражени духом похлепе, почели међусобно отимати и красти један од другог, и када би само један од њих дошао до богатства цијелог свијета тада би он зачуо глас, убиј се. Ко није задовољан са постојећим стањем, неће бити ни када задобије цијели свијет.

Народу и отаџбини потребни су храбри појединци. А храбри су само они који вјерују у побједу над смрћу и у најдубљи смисао. Храброст код људи без Бога претворила би се у гордост, лудост и инат. Са тим осјећањима човјек би био уништен од сатане.

Српски народ и православна црква се супротставио неправедном, антирелигиозном центру свјетске моћи. То је трновит и тежак пут, али човјек је створен и ради Истине. Ту Истину чува Православље и зато се највише напада.

Гдје је утјеха? Богу је све могуће. Не бој се и радуј се, Христос је међу нама. Јесте и биће.

Непролазна нада и највиши смисао. Браћо, Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова.

И на крају сваки текст завршавам:

Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.

Дане Чанковић

 

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here