Насред стара, Душанова, бела града

Поделите:

Ексклузивни извештај и фотографије са хуманитарне посете српским енклавама и манастирима на Косову и Метохији

„Хиљаде молитви Господе, 
право у твоје срце да погоде,
хиљаде спаљених домова,
само једна је суза Косова“

Биле су ово речи које су одјекивале амфитеатром Православно богословског факултета прошлог новембра када смо приредили хуманитарни концерт за децу Косова и Метохије. Моћни вокали Србских православних појаца су те ноћи преносили јединствену емоцију каква се ретко где може осетити. Те ноћи је добар део младих људи одлучио да се одважи и да крене пут наше јужне покрајине и да се и сам лично увери у оно о чему приповеда „Суза Косова“.

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА
Субота (30. март), леп и пријатан пролећни дан. Пробијајући се кроз метохијску котлину нисмо могли, а да не останемо запањени огромном контрашћу коју смо видели. Судар историје и отужне реалности, судар природне лепоте и наметнутног кичераја, судар неукуса и уметности. Пећ, некада леп град љубоморно се угнездио подно проклетијске сводове. Некада је његовим улицама поносно шетао и српски народ. Међутим, по предању међународне заједнице тај исти народ је решио да изврши етничко чишћење и протера сам себе одатле. Ваљда му је било лакше да остави бистре планинске токове, снежне врхове и свеж ваздух са Проклетија и своја вековна огњишта и запути се у непознато. Сада његовим улицама дефилује неки други народ који говори неким неразумљивим језиком. Пећке улице делују прљаво, њима доминира архитектонски кич који боде очи.

Међутим, када прођете центар и скоро сасвим изађете из града, на последњој станици пре уласка у царство Проклетија доживљавате културолошки шок. Идете право на зидине Пећке патријаршије која изгледа као „уљез“ у Пећи јер својом лепотом и средњовековном отменошћу одудара од средине која је окружује. Када видите њене зидине и Пећку Бистрицу која крај ње протиче схватате заправо какав је град био некада. Схватате ко је ту заправо уљез.

Студенти испред Пећке патријаршије, 30. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

Пећка патријаршија, наш понос, наша историјска тапија, место окупљања, место настанка и вероватно наше судње место. Докле год она у свом сјају стоји на том месту и у нашем власништву дотле ће постојати српски народ. Сестринство патријаршије на челу са мати Харитином се храбро држи и да није било одважности сестара 1999. године, а посебно тог злогласног 17. марта 2004. и њихове одлуке да ни по коју цену не напустају патријаршију ми данас вероватно не бисмо имали кога и шта да посетимо. Они који не знају ни за Бога ни за милост би то претворили у музеј који би самим тим изгубио своју душу.

Шам-дуд стар скоро 800 година, Пећка патријаршија, 30. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

Шам-дуд посађен руком српског архиепископа Саве другог, сина Стефана Првовеначног који скоро 800 година плодотвори и под чијим је крошњама донета одлука о сеоби Срба 1690. године, би вероватно полако тињао у ватри. Као што су многи манастири тињали тих дана. Но, ето Божија воља и храброст сестринства нису дозволили да патријарх српски изгуби свој трон, егзарх пећки своју кућу, а српски народ своју душу и идентитет. Пећка патријаршија и даље је на свом месту где је опстајала вековима, а храбри чињеница да је сестра Мардарија тог дана у обилазак патријаршије повела преко 150 људи који су дошли са свих српских страна од Лике, Срема, Херцеговине, преко Црне Горе до Шумадије.

ВИСОКИ ДЕЧАНИ
Након обиласка Пећке патријаршије, група ходочасника наставила је даље пут ка највећем манастиру српске средњовековне уметности, задужбини Стефана Дечанског – Високим Дечанима. Испред капија манастира се налази пункт КФОР-ових снага који пази и мотри на манастир и оне који у њега желе да уђу. У питању је мешана формација Аустријанаца и Италијана који се на одређени временски период смењују. Потреба за заштитом манастира никада није престала што довољно говори у каквом се непријатељском окружењу налази највећи и најзначајнији бисер српске средњовековне уметности. И колико год да делује тужно чињеница да ће вам неки странци затражити личну карту пре но што крочите у двориште манастира, утолико је и добро то што је он под каквом-таквом заштитом од албанских екстремиста.

Међутим, и међу њима постоји једна културолошка, менталитетска разлика. Аустријанци су, народним језиком речено, „хладни као камен“. Виде и примећују колико је манастир стар, леп и важан за светску културну баштину али ту се свако испољавање њихових емоција завршава. Са италијанском формацијом је већ другачије – тај њихов јужњачки менталитет, осећај за естетику и лепоту, емотивност и, што је најважније, хришћанска вера им даје довољно јак разлог да они заштиту манастира не схвате као чисто „одрађивање посла“ већ и као једну моралну и верску дужност. Јер Дечани су колико српски толико и светски. Само не могу и никада не смеју бити косовско-албански.

Пункт КФОР-ових снага испред улаза у манастир, Дечани, 30. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

Прошао сам и видео многа света места и у Србији и ван ње али нигде и никада нисам доживео већу светост и један посебан доживљај када само ногом крочим на ону уредно покошену траву која окружује манастир и која му даје једну нестварну естетску димензију. Само када погледате у њега видите сву његову импозантност, раскош, узвишеност, естетску перфекцију. Многи историчари уметности кажу да је фрескопис манастира врхунац средњовековоног сликарства. А он стоји као да је јуче зидан, нетакнут и неоштећен иако су многе силе прошле туда. Када уђете унутра заборавите на све своје бриге и проблеме и као да се Божија благодат спусти на ваше тело и дух. Одједном више нисте уморни од напорног пута, одједном осетите оно за чим сви ми данас вапимо – смиреност. Мирис тамјана заокупља ваше ноздрве чим прескочите мермерни праг и тај моменат је оно што апсолутно ниједна реч овог текста не може да опише нити да дочара читаоцу. Извињавам се на томе, јер све и да сам Иво Андрић пише ове редове не можете то да схватите. Просто морате отићи тамо.

Велелепни манастир Високи Дечани, задужбина Стефана Дечанског, 30. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

Заправо, одлазак у Дечане је једна од оних ствари које, ако вам је стало до тога што сте Србин, морате испунити у свом животу. Морате видети тај иконостас, ту сенку која се пробија кроз високе прозоре, ту Божију благост када приђете кивоту светог краља Стефана Дечанског. Одмах ту до олтара положено је његово мироносно, нетрулежно тело којем сви посетиоци прилазе  и целивају са дубоким страхопоштовањем. А ако љубазно замолите и јеромонаха Петра можда ћете добити јединствену прилику да помиришете и свето миро. Отац Петар је обично тај који дочекује госте и који са посебним кључем откључава кивот за све знатижељне који би желели да удахну мир и спокој у своје душе.

Унутрашњост манастира Високи Дечани, 30. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

Када окрепите душу, окрепићете и тело домаћим производима братства манастира без којег би живот у Метохији за Србе био готово немогућ. Њихова домаћа лимунада, манастирска ракија, мед, сиреви и пре свега чувено метохијско вино је посебан доживљај за ваша чула. У старом Милошевом конаку, док испијате то вино и док сте загледани у четинаре који филтрирају сунчеве зраке ка мермеру Дечана, ви схватате колико је Србија богата и колико је њена историја значајна. Баш на том месту док одмарате очи осећате срећу што су наши светородни владари свету даривали један овакав бисер. Многи који су били први пут у манастиру нису могли да престану да се диве његовој лепоти. Тај осећај је непроцењив.

ПОСЕТА ДЕЦИ ОРАХОВЦА
А онда је уследило оно право, оно што је био примарни мотив хуманитарне акције мог Центра за међународну јавну политику. Право из Дечана запутили смо се ка једном чувеном и херојском месту Ораховац. Након ратова све што је било српско протерано је у горњи део до којег морате ићи заобилазницом. Дакле, Срби не могу, односно, не смеју да до свог насеља да дођу путем кроз град већ морају ићи споредном магистралом. То су такозване невидљиве границе на Косову. Као што код једног дела у Косовској Митровици престају да буду доминантне српске заставе, а почињу албанске тако је и у Ораховцу успостављен невидљиви, дискриминаторски и, по свим параметрима, фашистички механизам кретања.

Радомир Јовановић (лево) и Александар Кларић (десно) из Центра за међународну јавну политику са децом, Ораховац, 30. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

Замислите да је место у коме боравите ваш центар универзума и да вам је дозвољени радијус кретања једна улица у кругу од 200 метара. Све изван тога спада у ризично кретање. Замислили? У реду, сада замислите да вас је непријатељ потпуно избацио из града и довео до врха одакле нема назад и да вас константно годинама уназад сузбија са ваше леве и десне стране масовним насељавањем. Сузбијањем радијуса кретања ствара се једна врста психолошког притиска који у главе преосталих Срба убацује само једну мисао – „Ви нисте овде добродошли! Идите одавде, ово је наше“. Једна мала амбуланта, једна локална, мала продавница и једна школа – то су једине институције и једина распложива радна места за преосталих 300 Срба у овој, по свим одликама, правој енклави, односно гету какав се данас ретко где може срести у „цивилизованој“ Европи 21. века.

Студенти са децом Ораховца и незаобилазном заставом Србије, Ораховац, 30. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

На крају, ту је врло важан моменат – камере. Из некадашње полицијске станице СРЈ, односно садашње станице такозване Косовске полиције, се 24 сата прати шта се дешава у овом преосталом делу Ораховца са српским живљем. Дакле, на све оно горе додајте и константну присмотру полиције. Када неки албански дечак нападне српског дечака и када се Срби пожале привременим институцијама замислите – камере не раде. Нема доказа, нема интервенције. Но, ако се неко случајно дрзне да дође и обиђе мештане или ако се, не дај Боже, отпева и која српска песма, онда камере раде, све се прати и снима и све се негде бележи.

Деца са пакетићима које је припремио Пепси, Ораховац, 30. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

Но, и поред свега тога ми смо се дрзнули да их посетимо. Тридесет младих људи, студената окупљених око моје идеје да Центар развија хуманитарну страну и да помаже угроженима, пуна срца ушло је у Ораховац. Требало нам је скоро 14 сати из Београда, и пут је био мало напорнији али оног момента када смо крочили ногом у њихов крај видели смо 70 малишана (и речима – седамдесет малишана!) како нас раздрагано чекају. Одједном је та једна, једина улица у којој мештани могу колико-толико слободно да шетају постала пуна као кошница. Све што је српско скупило се да нас дочека. Деца су се окупила и запевала чувену песму Гаврила Кујунџића „Ораховцу башто рајска“ са све заставом коју смо поносно истакли пред те камере. Нека их, нека гледају и нека чују! Ако они могу да се држе заједно, можемо и моћи ћемо и ми. Тај моменат остаје заувек у сећању. Тај понос док дечица из свег гласа кличу свом Ораховцу и својој Србији и док се низ образе девојака и момака сливају сузе се ничим не може платити. Поделили смо им пакетиће, а затим смо обишли њихову Основну школу „Доситеј Обрадовић“ и Гимназију Ораховац којима смо донирали сет за биологију чиме смо опремили њихов скромни кабинет.

Радомир Јовановић у игри са малишанима, Ораховац, 30. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

Кажу нам деца – „Провоцирају нас, хоће да нас протерају али ми се не дамо. Нећемо да их дирамо први, склањамо се од невоља и чекамо да нас неко посети и да нам неко помогне. Ми смо мали, али знамо да волимо нашу Србију, јер другу земљу немамо“. У оној отужној атмосфери где су њихове комшије на само 50-ак метара од нас кришом и љубоморно гледали нашу слогу и љубав многи нису могли да задрже сузе. Играли смо кошарку и одбојку, бодрили их, рекли им да не одустају, да се образују и постану своји људи, а ми смо им обећали да ћемо се трудити да се истина о њима и њиховим угроженим људским правима чује свуда где чланови Центра делују и раде. За почетак да се људи у Србији упознају са њиховим свакодневним патњама и мукама. Јер они не могу отићи на кафу, не могу изаћи до града и, заправо, не могу изаћи нигде ван свог села сами. То је слика и прилика поратног стања на Косову и Метохији.

ОД ЗОЧИШТА ДО ВЕЛИКЕ ХОЧЕ
Уз песму и сузе смо се растали од њих и запутили се ка манастиру Зочиште, посвећен Светом Козми и Дамјану. Он је до темеља био срушен од стране локалних албанских екстремиста из оближње Оптеруше 1999. године. У манастиру се чувају делићи моштију ових светаца и због тога он има чудотворна дејства. Према речима тамошњег братства многи Албанци долазе да траже опрост и да им се очита молитва за здравље јер су њихове породице доживеле трагичне судбине.  Манастир је касније у потпуности обновљен од истог камена, тако да данас изгледа једнако лепо као и пре рушења. Икона Светих Врача Бесребреника Козме и Дамјана нађена испод рушевина данас је рестаурирана и налази се на истом месту где је и била. Због свега тога овај чудотворни манастир је „манастир феникс“ и представља симбол обнове, симбол наде и захваљујући Божијој вољи и жељи братства да се богослужење настави, он је и даље жив па и даље привлачи бројне ходочаснике.

Манастир Зочиште обасјан сунцем, Зочиште, 30. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

Одатле смо се упутили право у још једну оближњу српску енклаву у којој се производи то чувено метохијско вино. Велика Хоча је још за време Немањића била надалеко позната по најквалитетнијем грожђу од којег се правило првокласно вино. Предање говори да су постојали виноводи који су вино доводили право до дворова Немањића. У овом малом селу од неких 600 преосталих Срба има преко 85-оро деце што је такође податак за понос. Они су окупљени у Основној школи „Светозар Марковић“ којој смо донирали лаптоп са пратећом опремом. Испред школе поклон је примио директор Марко Спасић.

За разлику од урбане средине каква је Ораховац, овде је реч о малом селу пуном историје. Велику Хочу, која је и метох Хиландара, називамо још и српском Светом Гором јер се на њеној територији налази чак 12 православних цркава. Једно је од ретких места где су се Срби одржали и након рата 1999. Иако је број од некадашњих 1.500 људи спао на садашњих 600 чињеница да се још увек деца рађају и да се мештани држе заједно и живе у складу даје разлога за наду да ће српски народ опстати овде и да ће издржати све притиске који постоје. А они су свакако огромни будући да су сва околна насеља насељена само Албанцима.

Ученици Основне школе „Светозар Марковић“, Велика Хоча, 30. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

Због свега тога решили смо да заноћимо у овом јединственом културно-историјском комплексу. С обзиром да је смештај био по приватним кућама, ходочасници су могли да се директно увере у начин живота људи који живе у овом селу. Ту су на делу могли да виде сву њихову скромност, њихову веру и њихову прелепу и васпитану децу. Поново је, као и у Ораховцу, било јако емотивно вече за све нас с обзиром да девојчице нису хтеле да се одвоје од девојака, а дечаци од момака. На крају смо сви заједно на оближњем терену играли фудбал као да се одувек знамо, као да смо одувек били ту. Та јурњава за лоптом, та безбрижност је нешто што је њима више од било каквог лаптопа било потребно. Осећај да нису сами, да нису препуштени сами себи, да постоји неко ко брине о њима – то је оно чему се сви Срби на Косову и Метохији радују. То је оно што их храбри да и даље својим присуством чувају тапију на нашу јужну покрајину.

ПРИЧА О СВЕТИМ АРХАНГЕЛИМА
Из Хоче смо у недељу ујутру (31. марта) кренули право у Душанове Свете архангеле где је литургију служио јеромонах Исидор из Богословије Светог Кирила и Методија у Призрену будући да је игуман Михаило био на хаџилуку у Јерусалиму. Од некадашњег манастира данас су остали само темељи, док је од камена манастира у центру Призрена изграђена Синан-пашина џамија. Нажалост, Душанова задужбина се није очувала у оригиналном издању јер су га порушили Турци, али је само јаком вољом игумана, оца Михаила овај манастир поново заживео. Током мартовског погрома просторије манастира су биле јако оштећене, док је отац Харитон доживео страшну судбину – њега су прво отели Албанци, да би на крају било пронађено његово обезглављено тело. Но, и све то, што смо недавно имали прилике да гледамо у Палмири и широм Сирије, није успело да поколеба Србе да напусте овај простор. Данас се ту, хвала Богу, налази велелепни Душанов конак у којем често ноће посетиоци и ходочасници. У њему се одвија служба, док се по лепом времену служба може одвијати и унутар зидина порушеног манастира.

Манастир Свети Архангели, Призрен, 31. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

Првобитно је било планирано да Душанова задужбина засени све до тада виђене цркве и буде његово највеће задужбинарско достигнуће. Његова царска титула и положај најуспешнијег српског владара свих времена су налагали да његова задужбина буде и најграндиознија. Иако му се жеље нису до краја услишиле сигуран сам да је цар Душан задовољан када види достојног оца Михаила, искушеника и, ускоро оца, Ратка и другу браћу која нису дозволила да манастир замре. Јер како дозволити да се место где је првобитно сахрањен цар Душан просто угаси? Како бисмо као народ смели да се погледамо у очи?

Гробно место цара Душана чије су мошти 1968. године пренете у цркву Светог Марка у Београду, Призрен, 31. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

Привремене институције самоуправе у Приштини су ово место прогласиле археолошким локалитетом те се из тог разлога не може кренути у поновну изградњу и обнову манастира. Отац Михаило је уложио напоре да се ипак отпочне са радовима и радови су почели међутим туђинска сила не дозвољава да се после толико година поново гради Душанова задужбина. Знају они врло добро чија је то земља и чији је то споменик. Знају и зато не желе да им се квари привремена „бајка“ коју живе. Знају да они немају ништа са тиме и зато на лукаве и перфидне начине покушавају да оправдају своје нецивилизацијске потезе надајући се да ће Срби први попустити. Како би их у томе само убрзали врло често можете видети посете младих албанских „научника“, „архитеката“, студената „археологије“ који оскудно и недостојно обучени долазе у манастир да тобож нешто истражују и гледају. Заправо се иза брда ваља дугорочни план косовских Албанаца да се целокупна српска историја, претвори најпре у „средњовековну“, а затим у „косовску“. Из бројних „фабрика лажи“ ствара се кампања да се од српских вишевековних трагова створе неутрални „музеји“ али без помињања српског имена.

Ходочасници са оцем Исидором у дворишту Светих Архангела, Призрен, 31. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

Међутим, манастир никоме није затворио врата, па тако ни њима. Нека они долазе, нека гледају и нека мисле шта хоће, али је од свега много битније колико тура ће доћи на конак и доручак из Крагујевца, Београда, Книна, Требиња, Новог Сада, Никшића, Подгорице и других српских градова. Докле год Срби посећују Душанове Архангеле и докле год неуморне помоћнице праве изванредне посне оброке након литургије и све док отац Михаило има коме да упути своје оштроумне и мудре речи утехе и охрабрења дотле ће цар Душан бити поносан на своје потомке. Прошла су многа искушења, многа тек надолазе али камени мост на Бистрици мора да гази српска нога. У противном, црно нам се пише.

ПРИЗРЕН – ДУШАНОВ ЦАРСКИ ГРАД
Из сунцем обасјаних Светих Архангела стигли смо у онај град. Да, баш тај град. Царски град, Душанов град! Призрен! Сам одјек његовог имена има у себи нешто епско, средњовековно, нешто свето. Он је некадашње и будуће састајалиште Срба ма где се они налазили. То су момци из Београдског синдиката већ лепо рекли и поново актуелизовали онај стари поздрав – Догодине у Призрену! Само што ми нисмо чекали толико већ смо одмах дошли у град на Бистрици. А тамо… 20 степени, прелеп сунчан дан док се иза каменог моста преко реке издиже још један планински див, сведок јуначких борби наше војске, кота преко које душманин није могао даље – Паштрик. Бољи дан нисмо могли да одаберемо јер смо имали прилику да доживимо Призрен у пуном сјају. Царска Душанова престоница је град споменик и један од најлепших балканских градова, ако не и најлепши. Блага, медитеранска клима, отменост и лепота која и после рата није ишчилела јесте оно што привлачи многе туристе.

Камени мост на Бистрици, Призрен, 31. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

Но, ми нисмо дошли у Призрен због трилећеа или сладоледа, већ да младе студенте упознамо са Старом Србијом и са оним што ми као народ имамо. Прва станица нам је била Богородица Љевишка, једна прелепа црква која због накарадне околне архитетктуре и наменски подизаних вишеспратница изгледа као нешто што квари новокомпоновану албанску градску средину. Реч је о задужбини краља Милутина из 14. века која се данас, поред Високих Дечана, Пећке патријаршије и Грачанице налази под заштитом УНЕСКО-а као српско средњовековно културно наслеђе. Током мартовског погрома Албанци су покушали да демолирају цркву тако што су унутра спаљивали гуме желећи ваљда да у потпуности униште све унутрашње фреске. И добрим делом су успели у томе. Велики део унутрашњости је у потпуности уништен, а гареж од дима и ватре се осећа и данас. Многе иконе су бушене разноразним предметима како би се што више оштетиле, међутим УНЕСКО је успео да делимично обнови ову цркву и те рупе колико-толико попуни. Сама Божија воља није дала да се једна од најлепших приказа Богородице са Исусом уништи у потпуности већ је она и поред свега остала очувана.

Чувена фреска Богородице Љевишке у истоименој цркви, Призрен, 31. март 2019. године (фото Нови Стандард)

Такође, на самом улазу у цркву можете наићи на чувену фреску Стефана Немање са раширеним рукама поред кога се налазе Свети Сава и Стефан Првовенчани. Испод њих се налази у грб Немањића да сведочи о једном славном времену. Богу хвала, црква је још увек жива и о њој се стара отац Ђорђе, један од преосталих 20-ак Срба у овом граду. А некада је ту било и преко 10.000…

Икона Стефана Немање, црква Богородице Љевишке, Призрен, 31. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

Испред манастира, занимљиво, још један пункт КПС-а који ову цркву „чува“ од некога. С обзиром да су бројни „историчари“ често долазили код оца Ђорђа да тврде како је Љевишка задужбина некакве албанске династије Нимани он је цркву закључао тако да сада долази повремено када има поклоничких тура или када се одржи по које богослужење. Међутим, два дана је много да прође да црква не буде затрпана ђубретом. На самом улазу у придворни део цркве стоји једна жичана ограда која спречава ђубре да дође до самог улаза. Пролазници имају обичај да када попију флашицу воде или поједу чоколадицу, тај исти отпад ноншалантно баце кроз отворе те ограде. Тако да отац Ђорђе мора повремено и да чисти цркву од неких, углавном млађих људи. Наравно, црква је и даље опасана бодљикавом жицом јер се налази у самом центру града, недалеко од општине Призрен у такозваном косовском систему. Путоказа до ње, наравно, нема иако је под заштитом УНЕСКО-а у који тзв. држава Косово жарко жели да уђе. Прво су је палили, а сада је својатају желећи да пред светом представе своју „културу“ и нешто што није њихово. То им никада не смемо дозволити!

Црква Богородица Љевишка, Призрен, 31. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

Из Љевишке смо отишли у Саборни храм Светог Ђорђа, још једну велелепну цркву која је такође била порушена у мартовском погрому али која је данас обновљена. Захваљујући донацијама и призренских Срба и бројних других донатора обновљена је комплетна дрвенарија и уопште унутрашњост цркве, постављени су полилеји, а ускоро ће, што је још једна радосна вест, целокупна црква бити фрескописана. Корак по корак, она враћа свој првобитни изглед. Њену амбијенталну целину једино кваре кафићи који су смештени тик уз саму ограду и где се пуста музика али чак ни то не може да поквари јединствени мир који постоји чим се са градских улица пређе у велико двориште цркве. Налази се у самом градском језгру, недалеко од Синан-пашине џамије коју смо већ помињали.

Саборни храм Светог Ђорђа, Призрен, 31. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

Одмах недалеко одатле налази се и Богословија Светог Кирила и Методија у којој се у септембру очекује осма генерација ученика. Богословија је такође страдала током погрома, но данас изгледа лепше него икада. Задужбина Симе Андрејевића-Игуманова обновљена је у потпуности и заиста изгледа импозантно. Данас се у њој школују будући богослови, школа функционише беспрекорно и за сада нема већих проблема како у Богословији тако ни у самом Призрену. У Призрену можете слободно да прошетате, локални мештани знају српски и можете га слободно причати. Апсурдно је што је ова реченица уопште морала да се наглашава али ситуација на Косову је просто таква.

Ходочасници испред Богословије Светог Кирила и Методија са оцем Исидором, Призрен, 31. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

У Пећи или Ђаковици бисте већ морали два пута да размислите да ли ћете проговорити реч на српском. Штавише, у Ђаковици се са смрћу Надежде Исаиловић (од милоште назване бака Нада) децембра 2018. године, број Срба у целом граду смањио на три – две монахиње и једну старицу. Бака Нада је сахрањена у дворишту манастира јер није имала куд. Круг манастира је њихов слободни простор и њихово коначно одредиште. Ђаковица је просто град забрањен за Србе. Иако су Албанци ту одувек имали доминантну већину (Срба је било неких 7 одсто окупљених око српске улице у којој данас нема ниједног Србина) сада је тај број Албанаца готово стопроцентан. Тај манастир остаје као једина нада да се неће апсолутно затрти сваки траг српског постојања у овом граду. Слична ситуација је и у Пећи.

Мушутиште, Сува река, Дреница, Србица, Подујево, Качаник, Дечани….све су то места у којима постоји непатворена и необјашњива мржња према свему што је српско. У Призрену је ситуација, ипак, мало другачија. То је град трговаца, занатлија, златара, учених људи и град који је ипак задржао неки вид мултикултурализма и достојанства…у граду има и Турака, Бошњака, Ашкалија, Горанаца, па ако можемо рећи и Срба. Призренци су одувек за себе говорили да су господа што се у некој мери одржало и данас с обзиром да без икаквих проблема можете наручити трилеће у кафићу на српском језику.

Свесни су и они да је Призрен колевка српске круне и биће пријатни према вама све док сте туристи. Ви ћете доћи, бити ту неко време, али они на крају очекују да ви одете. О било каквом повратку у овом моменту нема ни говора. Протекле године (с обзиром да смо први пут носили помоћ протеклог марта) са нама је била жена која је, док смо се возили аутобусом по Призрену, рекла да смо управо прошли поред њене куће. Двадесетак година није смела да дође у свој град и када је коначно дошла тамо је видела да из ње излазе њој неки непознати људи. Документа од куће су и даље у њеним рукама, жалила се небројено пута привременим косовским институцијама међутим није успела у намери да поврати своју кућу. Њу су узурпирали Албанци. Просто су ушли унутра, протерали их оружјем и настанили се као да је то њихово. А таквих примера је много.

Поглед на Паштрик са тврђаве Каљаја, Призрен, 31. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

На крају, морали смо да се попнемо и на чувену Каљају. Е, то је тек доживљај. Какав је то поглед! Чини вам се стојите упоредо са забелелим Паштриком и да сте му једнаки. Испод вас су векови. Узбуркана Бистрица као да сече град на пола док се калдрмисане уличице усецају једна у другу. Када одозго гледате на доле и док се свеж планински ваздух судара са све топлијом медитеранском климом, испред вас се јављају Душанови војници, буди вам се сећање на оно што сте читали у историјским уџбеницима о Душановом царству. Одједном можете да замислите онај чувени Душанов барјак како се вијори ту одмах поред вас на тврђави. Одједном видите краља Петра како са сетом у очима оставља своју круну у Богословији да чека повратак и ослобођење. Оставља је тамо где је она одувек и била! У глави вам одјекују стихови:

Хеј, анђели ће црквицу да спусте, 
насред стара Душанова бела града“.

Атријум цркве Светог Спаса, Призрен, 31. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

Тог момента ви опажате и Богословију и цркву Светог Ђорђа и Богородицу Љевишку и цркву Светог Спаса и цркву Светог Николе и цркву Свете Недеље и схватате пуну суштину песме „Црвен цвете“ која се сада све више пева. Схватате и зашто се „Догодине у Призрену“ све више чује међу људима који воле своју земљу али и међу онима који на сами помен овог поздрава добијају аутошовинистичке оспе. Уме душа да заболи када схватите да ту испод вас нема Срба и да на Каљаји чујете углавном само неки туђински, немушти језик. Али није случајно обновљено све што је уништено и није случајно све више Срба који посећују овај град. Није случајно што се ту, у атријуму цркве Светог Спаса на путу ка Каљаји сваке године одржава фестивал средњовековне музике. Није случајно ни то што је Душанов конак у Архангелима готово свакоденвно попуњен. Све су то ствари које никада не смемо да заборавимо, па нека идеја коју су опевали момци из Синдиката и даље живи.

ГРАЧАНИЦА И ГАЗИМЕСТАН
Наш пут је даље ишао ка Грачаници, тој Милутиновој лепотици која се за разлику од других манастира налази у пријатељском окружењу, међу својима. У њој је фрескописан сваки дан у години што је чини правим светским бисером, а зна се да Милутин није штедео новца да је уради тако да ју је немогуће ископирати. Унутрашњим зидовима доминира та чувена византијска плава, опште је познато да се килограм те боје плаћао килограмом злата. Можете замислити само које је то богатство. Боја се директно наносила на малтер што је још једна од специфичности овог манастира. У самом његовом централном стубу на висини од метар и по налазе се једна врата и једна мала просторија у којој је Симонида пратила литургије. Унутра можете видети  лозу светородне династије Немањића, можете видети приказ раја и Страшног суда као и једну таблу о српско-француском пријатељству узидану у стуб манастира након ослобођења у Првом светском рату. То је само један делић шта све можете видети, а већ сам вам и превише открио. За све остало морате отићи у ово место где се и даље поред споменика Милошу Обилићу вијори српска застава.

Студенти испред манастира Грачаница у истоименом месту, 31. март 2019. (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

Посету јужној српској покрајини завршили смо обиласком Газиместана, док видовданског састајалишта свих Срба. Вероватно сте више пута у свом животу запевали:

У небо гледам
пролазе векови, 
сећања давних
једини лекови.
Куд год да кренем
теби се враћам поново,
ко да ми отме 
из моје душе Косово“.

А знате ли како је попети се на врх газиместанске куле и запевати то док се пред вама приказује читаво Косово поље? Знате ли како је леп доживљај кад се српска тробојка залепрша на ветру док иза вас у позадини „чујете“ налет српске војске на султанов шатор? За тај осећај морате доћи на Газиместан.

Ходочасници испред споменика косовским јунацима на Газиместану, Косово Поље, 31. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

Пуни поноса ушли смо у аутобус и наставили ка Лепосавићу и даље према Београду. Унутра сам видео само срећна и озарена лица. Помало уморна, али срећна! Људи су причали како им је било у Ораховцу, размењивали су утиске. Говорили су како нису никада осетили толику количну емоција нити такав патриотски набој као када су крочили тамо где нас уче да је опасно крочити ногом. Обилазио сам аутобус и посматрао их јер многи нису веровали шта су доживели нити где су управо били. Схватили су да су њихове муке и свакодневни проблеми, дилеме и бриге безначајни у односу на бриге које имају деца и житељи Ораховца и Велике Хоче.

Увидели су да је та београдска журба, та јурњава преко пешачког прелаза на црвено како би се негде „стигло“ заправо испразна када се само досете да тамо негде неки људи можда нису ни честито видели семафор. Разумели су да су, када свакога јутра на миру, без страха, на тераси свог стана или куће испијају кафу, они заправо срећни. Увидели су да не могу да се жале због тога што је 17-ица препуна или што им такси касни читавих пет минута. Тамо нека деца о том и таквом животу могу само да маштају. Та деца једино знају за своју улицу и своје другаре смештене у кругу од 200 метара. Они не могу да отрче до неког вулканизера да им напумпа издувану лопту, нити могу са другарима да прошетају до неког паркића. Њихов живот је ту, сабијен између љубави према Србији и нетрпељивости бројних њихових комшија којима смета и то мало парче земље којом ходају. Иако су присвојили све, сметају им Срби који се не уклапају у њихов концепт етнички чисте Велике Албаније. Ораховчани су људи челичне воље али су и даље ипак само људи који имају своје страхове. А ти њихови страхови су оправдани.

Студенти у игри са децом, Ораховац, 30. март 2019. године (фото Катарина Стељић/Нови Стандард)

Стога смо ми ту да их посећујемо, да им помажемо и да им се нађемо у невољи. Само морамо мало да се подсетимо да се као народ држимо заједно. Превише се делимо док нас други хоће да поделе. Ту мора да проради српски инат и да се каже – доста је! Ми немамо никога другог осим нас самих. Морамо међусобно да се испомажемо и да чувамо сећање на наше претке и нашу величин. Ако тако не буде, неће бити ни Призрена ни нас. И зато да не чекмо догодине, већ сутра у Ораховцу, Великој Хочи, Штрпцу, Гораждевцу, Видању, Бабином мосту, Осојану, Прилужју и наравно, у Призрену. Само тако ће идеја живети, само тако имамо право да кажемо – Догодине у Призрену.

На самом крају желим да се захвалим Канцеларији за Косово и Метохију без чије подршке овај пут не би био могућ, затим, Александру Војновићу и пријатељима из компаније „A&P“, овлашћене пуниоинце за бренд „Пепси“ који су препознали значај наше акције и обезбедили лепе поклоне за ђаке, мом пријатељу Александру Кларићу, председнику Центра за међународну јавну политику на помоћи током организације самог пута као и Катарини Стељић, чланици Центра на невероватним фотографијама. Огромну захвалност дугујем и Студентском парламенту Православно богословског факултета Универзитета у Београду, Студентском дому „4. април“ из Београда, Оливери Радић, учитељици и новинарки из Ораховца, Марку Спасићу, директору ОШ „Светозар Марковић“ у Великој Хочи, Неговану Маврићу, нашем домаћину у Хочи и свим оцима, браћи и сестрама из наших манастира на гостопримству.

Као посебну част и признање за овај наш рад истичем и чињеницу да је о нашој хуманитарној акцији известила чак и Митрополија црногорско-приморска и њен радио Светигора који је нам је посветио велику пажњу. Такође, вест о овој посети објавили су Танјуг као и радио Архиепископије београдско-карловачке Слово љубве. То је права круна хуманитарне акције у организацији Центра за међународну јавну политику и јасан показатељ да су наше намере искрене, честите и пуне љубави према Србији. А то, верујте, нема цену!

 

Радомир Јовановић je један од оснивача и члан Управног одбора Центра за међународну јавну политику који је на овом пропутовању био и вођа пута. Ексклузивно са Косова и Метохије за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here