National Interest: Македонија би могла увући НАТО у рат

Поделите:

Када је водитељ Фокс њуза Такер Карлсон прошлог месеца питао Доналда Трампа зашто би требало да шаље свог сина да гине за одбрану Црне Горе – најновијег члана НАТО – председник као да је кренуо да одбацује политику сопствене администрације. Наговестио је да Американци не би требало да буду спремни да жртвују своје животе за тако тривијалног савезника. Штавише, упозорио је да Црна Гора „има веома агресивне људе“. „Могли би да се разбесне и честитамо – ето нас у трећем светском рату“. Како је виши сарадник Кејто института Даг Бендоу истакао, Трампов коментар је био чудан на два начина. Прво, Сенат је одобрио пријем Црне Горе марта 2017. док је он био председник. Уколико је сматрао да није мудро додавати бескорисну микродржаву Алијанси, могао је да повуче споразум из Сената пре гласања о истом. Друго, како Бендоу истиче са дозом цинизма, „иако је теоретски могуће да ће се огромне, агресивне и моћне црногорске легије бацити на Москву“, то ипак није нарочито вероватно, јер не делује као да су црногорски лидери „потпуно изгубили разум“.

МАКЕДОНИЈА ЈЕ ОПАСНИЈА ОД ЦРНЕ ГОРЕ
Заиста, сценарио у којем мала балканска НАТО чланица изазива рат у који би биле увучене САД ће тешко почети провоцирањем Русије. Та чињеница је олакшала Трамповим критичарима код куће и у иностранству да исмеју његов коментар о Црној Гори као изазивачу светског рата. Међутим, далеко је већи ризик од конфликта у којем би нека од чланица Алијансе ушла у кавгу са регионалним суседом. У таквом сценарију је Црна Гора заправо мања опасност од најновијег НАТО кандидата – Македоније. Чини се да је Црна Гора у релативно добрим односима са својим суседима, иако је била упетљана у пролонгирани гранични спор са Косовом који је тек недавно решен када је косовски парламент усвојио жестоко оспоравану легислативу којом је одобрено поравнање.

Македонија је у далеко горим односима са Косовом и њему блиским етничким Албанцима. Званичници и становништво обе земље су дуго заступали агенду „Велике Албаније“ према којој својатају делове територија Србије, Црне Горе и нарочито Македоније. Први велики тријумф те агенде било је НАТО одсецање Косова од Србије 1999. године, а великоалбански експанзионисти нису губили време у намери да се надовежу на ту победу. За свега неколико месеци, делови Македоније у којим етнички Албанци чине апсолутну већину (мада и они делови у којим чине само релативну већину) упустили су се у дестабилизацију државе, захтевајући широку аутономију за ове области. САД и њихови НАТО савезници су подвргли македонску владу снажном притиску како би изашла у сусрет тим захтевима, па се Скопље томе невољно повиновало.

Демонстранти у Собрању

Тензије су потом спласнуле на неко време, али албански сепаратистички сентимент наставља да се гноји и расте. Последњих година је избила нова криза када су албански активисти повели велике антивладине демонстрације. Односи Скопља са Албанијом и Косовом се оштро погоршавају. Априла 2017. је македонско министарство спољних послова јавно оптужило Албанију за мешање у унутрашње политичке прилике. Месец дана раније је македонски председник изјавио како су захтеви албанске мањине највећа претња суверенитету и јединству земље.

Вашингтон и друге западне престонице настављају да притискају македонску владу да начини уступке албанској мањини, и то изван онога што је договорено приликом окончања кризе из 2001. године. Тај притисак ствара велике поделе унутар македонске већине. Нарочито гадан обрачун између македонских националиста и оних попустљивијих елемената је избио у пролеће 2017. Пјетер Фејт, бивши изасланик ЕУ у Скопљу, упозорио је националисте да се „играју ватром“ уколико наставе да се одупиру предаји власти умеренијој наследничкој влади. Убрзо потом, националисти су се предали.

РАСПЛАМСАВАЊЕ АЛБАНСКОГ СЕПАРАТИЗМА
Међутим, проблем разједињености наставља да потреса државу. Бесконачни захтеви албанске фракције за све већом аутономијом настављају да ескалирају, а то је навело председника и друге званичнике да застану са даљим уступцима. Поводом једног од кључних питања, председник Ђорђе Иванов је одлучан – он упорно одбија да потпише закон о језицима којим би албански и службено постао први језик у појединим деловима Македоније. Он и његове присталице се плаше да би таква концесија једноставно продубила апетите албанских сецесиониста.

Поход за Велику Албанију добија нови залет, што ствара велике проблеме за најновијег НАТО аспиранта. Паралеле са догађајима који су водили ка сецесионистичком рату Косова против Србије деведесетих и последичној војној интервенцији НАТО су и више него забрињавајући. Шта ће се десити уколико Македонија уђе у НАТО, а албански сепаратизам се распламса уместо да се смири, па Скопље одлучи да предузме акцију против Албаније и/или Косова како би спречило спољну асистенцију побуни, тврдећи да су те земље починиле акт агресије? Није тешко замислити да би Сједињене Државе као лидер НАТО-а могле да буду увучене у тако гадан сукоб.

Председник македонског парламента (Собрање) Талат Џафери по преузимању функције у свој кабинет је поред македонске додао и албанску заставу

Ова могућност разоткрива безумље америчке политике гурања стратешки и економски неважних микродржава у Алијансу. Оне не представљају стратешке ресурсе у било ком разумном контексту. Напротив, оне су стратешки хазарди и потенцијалне замке. Наравно да чланице попут Македоније и Црне Горе неће увући Сједињене Државе у светски рат – за разлику од балтичких република које би то свакако могле, имајући у виду њихове проблематичне односе са Русијом. Ситуација на Балкану није налик оној која је постојала у освит Првог светског рата и која је Европу (па на крају и Америку) гурнула у ту катастрофу. Али непотребно петљање чак и у мале, ограничене оружане конфликте је једноставно сувишно. Председник Трамп би требало да делује у складу са инстинктом који је показао током интервјуа са Такером Карлсоном и да јасно каже да Сједињене Државе неће прихватити Македонију или ког другог сличног кандидата у НАТО.

Тед Гејлен Карпентер је виши сарадник Кејто института за студије одбране и спољне политике. Написао је или допринео писању 21 књиге о међународним односима, укључујући пет књига о НАТО.

Превео ВОЈИСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ

The National Interest, ТЕД ГЕЈЛЕН КАРПЕНТЕР

Стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here