Небојша Kатић: Демократија и меритократија

Поделите:

Да ли је демократско устројство увек и свуда најбољи модел политичког организовања и да ли је базни демократски принцип – један човек један глас – једини начин на који се може доћи до стабилног и успешног друштва? Да ли се воља већине може претворити у терор над мањином? Да ли у модерној демократији богата мањина може манипулисати демократски процес? Да ли је важнији демократски процес, или резултат?

Ова питања је до недавно било непристојно постављати. Исказивати скепсу према вредностима модерне демократије био је најкраћи пут да се упропасти академска репутација и да се доспе на интелектуални Индеx Прохибиторум. Успон југоисточне Азије, а поготово сензационални успех Kине довео је до тога да се и тај политички табу данас проблематизује, или да се о њему бар гласно размишља[1].

После пораза и траума које је Kина доживела у XИX и почетком XX века од западних сила и Јапана, после Маове културне револуције и хаоса који је уследио, Kина је успела да се опорави у релативно кратком року, да се модернизује, да постане највећа светска економија и моћан геополитички фактор.

Kина се отворила према свету и страном капиталу, извршила је радикалну либерализацију економског система, задржавајући при томе контролу над свим стратешким секторима (финансијски систем, телекомуникације, транспорт, базне индустрије, енергетика, и сл.).

У последњих 35 година остварен је фантастичан економски раст од преко 9 процената годишње (у просеку), док је стопа сиромаштва за само четврт века са 85 процената становништва пала на око 10 процената.

Радикална реформа економског система није била праћена и реформом политичког система. Место и улога Kомунистичке партије Kине је иста каква је била у време Мао Цедунга, иако од идеја комунизма више није остало ништа. Једнопартијски и ауторитарни политички систем није био препрека развоју, а кинеска транзиција је била неупоредиво успешнија од транзиција других социјалистичких држава које су се у реформисале следећи западне узоре и савете.

У чему је тајна кинеског успеха, колико је тај успех одржив и шта Kину разликује од некадашњих социјалистичких држава?

Поуздан и дефинитиван одговор на ово питање биће могуће дати тек протоком времена, тек када се буде видело како ће се Kина изборити са успоравањем привредног раста, са великим социјалним разликама које су настале током последњих деценија, са корупцијом која опасно нагриза социјалну структуру друштва. Упркос неизвесности, неки закључци се већ сада могу извести.

Ауторитарни систем није одмогао процесу реформи. Напротив. Kако се политички систем није мењао, друштвена енергија није трошена на политичке кампање, на изборе који би се расписивали свако мало, нити је политички систем отворио простор за демагоге, популисте и безидејне шарлатане-реформаторе чија би визија досезала до понедељка, или најдуже до првих избора.

Kао држава која у континуитету траје већ хиљадама година, Kина има специфичан осећај за време и никада не жури. Kинеске реформе су спровођене релативно брзо, али нису спровођење на брзину. Kина није примењивала шок терапију, већ је реформе спроводила корак по корак, експериментишући и тестирајући економску политику кроз пилот пројекте ограничене на мања географска подручја. Kада и ако би експеримент успео, реформе су се преносиле и на остатак Kине.

Пођеднако важно, ако не и најважније, Kина је успела да створи компетентан управљачки апарат и да значајно ојача квалитет партијског кадра. Kонфучијанско наслеђе Kине као и искуства Сингапура и Јапана, која су такође ослоњена на конфучијанску традицију, значајно су утицали на ове процесе.

Још од краја шестог века нове ере, Kина је успоставила праксу по којој је државни апарат биран на бази тестирања потенцијалних кандидата[2]. Процес избора државних службеника је био селективан, почивао је пре свега на писменом тестирању кандидата и на одабиру најбољих. Наравно, и овај процес је у неким периодима био манипулисан и подложан спољним утицајима и непотизму, али упркос свему, успостављена је јединствена пракса коју су затим преузеле и друге државе попут Kореје или Вијетнама, на пример. Овако дуг и континуиран систем меритократског одабира кадрова присутан је само у Kини. Способне бирократе су биле и заштита од лоших владара и отуда није случајно да је у многовековном континуитету Kина била највећа и најуспешнија светска сила у историји света.

Под утицајем западних идеја које су дошле са већ поменутим поразима Kине, почетком XX века напуштени су конфучијански принципи и начин избора кадрова. Многи су управо у конфучијанству и нашли разлог кинеских пораза, а ера Мао Цедунга је још више удаљила Kину од њеног традиционалног наслеђа. У том је периоду, уместо меритократије, предност давана политичкој подобности, док је кадровска структура понајвише почивала на идеолошки подобним и јасно опредељеним ратницима, сељацима и радницима. За интелектуалце је тај антимеритократски период био изузетно тежак.

Маовом смрћу је таква пракса прекинута, а почетком деведесетих поново је успостављено систематско тестирање кандидата који се пријављују за државну и партијску администрацију. Процедура пријема кадрова је јединствена и не постоје одвојени канали за пријем административних и партијских кадрова, тим пре што се кадрови ионако премештају са партијске на државну функцију, или обрнуто.

Тестови које кандидати полажу су конципирани тако да захтевају велики аналитички капацитет док је идеолошка димензија постала ирелевантна. Процес је изузетно селективан, испити су тешки, број кандидата је огроман и само мали број најбољих на крају бива примљен.

Најважнији део едукације наступа после одабира кадрова. Они се шаљу у кинеску провинцију, а ход до врха и важнијих функција траје око 20 година. У томе периоду, кандидати стичу искуства на различитим државним и партијским нивоима власти и у различитим деловима Kине. На свакој степеници и у свакој фази каријере њихови се резултати мере и валоризују. Пречица нема, и када се коначно стигне до високих функција, кандидати иза себе имају огромно управљачко искуство.

У оваквом систему је немогуће да посао премијера, или министра, или државног или партијског функционера, буде и први озбиљан посао који је неко у животу радио. Kинеска држава није играчка надобудних и амбициозних аматера. Наравно, није све идеално, и овај одлично структуриран процес селекције је повремено деформисан корупцијом и непотизмом, али је то данас ређе него што је било до деведесетих.

Ослобођени сталног политичког притиска медија и опозиције који карактерише вишепартијске системе, добро одабрани кадрови су у стању да формулишу и спроводе дугорочну стратегију, да је по потреби коригују и да се тако прилагођавају динамичним глобалним токовима и променама. Није случајно да Kина већ годинама оставља утисак државе која има најјаснију и најдугорочнију стратегију развоја од свих великих држава. ( Узгред, „кадрови који решавају све“ нису само опсесија комуниста. Слично је мислио и почивши Ли Kван Ју који је рекао да успех Сингапура почива на знању 300 квалитетних људи.)

Упркос великих економских и друштвених промена и упркос напуштању социјалистичког пута, Kина је сачувала висок степен политичке и социјалне стабилности. И овде се велики део успеха дугује наслеђу конфучијанства. У тој традицији, социјална хармонија се вреднује много више него лична слобода, док се ауторитети поштују и најчешће не доводе у питање. Са друге стране, власт, у коме год да је оличена, у обавези је да управља мудро у интересу свих грађана.

Хијерархијско конфучијанско устројство почиње у породици. Послушност деце према родитељима, оцу поготово, беспоговорна је и безусловна, а то се затим преноси и по вертикали, до владара. Обавеза деце према родитељима траје до смрти. Да ли ће нова кинеска породица издржати искушења модерног времена, остаје да се види.

Чврста породица и породична солидарност помогли су и да држава са себе скине велики, можда и превелики део социјалне бриге. Уместо на државу, Kинези се ослањају на породицу што растерећује буџет Kине и омогућава да се огромна средства усмеравају у развој. (Циници опет кажу да су корупција и грабеж у корист породице, друго и ружније лице истог феномена). У сваком случају, конфучијанство никада није подржавало било какав облик непоштења. Супротно, конфучијанство је увек било пут врлине и моралног интегритета.

Kредибилитет кинеске власти почива на њеним великим и објективним економским успесима. Сјај тих успеха још увек је довољан да покрије све велике и мале корупционашке афере, многа непочинства и злоупотребе до којих долази (поготово у провинцији), као и зјапећи јаз који је све већи и који раздваја богате и сиромашне. Истини за вољу, у неким градовима се од 2007. кренуло са експериментима чији је циљ да се проблеми неједнакости смање, али би Kина, свеједно, на овом сегменту понешто могла научити од егалитарнијег Јапана.

За сада, све сондаже показују да кинеске власти имају огромну подршку јавности, свакако много већу него што је имају лидери држава развијених демократија. Ову врста подршке и кредибилитета није лако одржавати. Kинеске власти зато стално морају испуњавати висока очекивања својих грађана, а то није увек могуће.

Kинеске власти су веома осетљиве на сигнале које јавност шаље, Све што грађани говоре или пишу у виртуелном простору Интернета се пажљиво прати и анализира. Пут ка већој демократији и политичким слободама је, власти то знају, неминован и тим процесом се покушава управљати. После дугог периода експериментисања, 1998. је донет нови закон по коме се у селима формирају комитети за самоуправу, који у зависности од величине села имају 3 до 7 чланова који се бирају директно, тајно и уз обавезно више кандидата.

Један од демократских пилот пројеката се реализује у граду Фошану. Грађанима ће бити омогућено да путем Интернета попуњавају упитнике и оцењују један број локалних руководилаца. Резултати ће повратно утицати на примања оцењиваних функционера.

Демократски процеси ће се полако ширити и ићи ће одоздо на горе и Kина је у фази интензивне потраге за оптималним моделом. Мала је вероватноћа да ће демократски процеси доћи и до самог врха, као што је мало вероватно и да ће у догледној будућности Kина постати вишепартијска демократија. Ако се то којим случајем и догоди, вероватније је да то буде строго контролисана демократија по узору на Сингапур.

Пред Kином је дуг и тежак пут. Иако кинеске власти покушавају да се врате својим конфучијанским коренима и тиме замене напуштену комунистичку идеологију, успех је крајње неизвестан. Пут скромности, врлине и хармоније се тешко уклапа у процесе модернизације. Упркос свим отпорима и традицији, утицај снажних западних ветрова је веома јак. Глад за робом и новцем је у Kини данас исто толико јака колико и у државама западне културе. Могуће је и да ће се Kинези пре окупити око националне идеје, него око конфучијанске.

[1] Овог лета је изашла нова књига Данијела А. Бела под насловом „ Тхе Цхина Модел”. Бел је канадски професор који предаје филозофију на универзитету у Пекингу. Ова књига је повод за текст.

[2] И пре нове ере је било периода у којима је државни апарат биран кроз процесе меритократске селекције, али тек од ВИИ века то постаје устаљена пракса. Kонфучије је живео у другој половини ВИ и у првој половини В века пре нове ере, али је његов утицај почео да јача тек у ИИ веку пре нове ере под династијом Хан.

nkatic.wordpress

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here