Некада најбогатији Србин и градоначелник Београда умро је у беди

Поделите:

Влада Илић, после повлачења са места градоначелника Београда, делује у јавности као сенатор и председник Индустријске коморе. Покушао је преко привреде да ојача мирнодопске везе Југославије и суседа, пре свега са Бугарском, Мађарском, Италијом и Румунијом. Све је то прекинуто када је и Југославија увучена у Други светски рат.

У Београду 11. фебруара 1940. формирана је Југословенско-бугарска привредна комора, а за председника је изабран Влада Илић, који је тада рекао: „Сложили смо се да само слога Словене спасава, и ако се тако настави, биће остварено оно – уједињење чини снагу“.

Илићу је 18. маја 1940. уручено највише мађарско одликовање – „Велики крст са лентом за изузетне заслуге у раду на југословенско-мађарском привредном зближењу“. Не треба заборавити да је и са мађарске стране било искрених противника рата, нпр. премијер Пал Телеки извршио је самоубиство 3. априла 1941. написавши у писму: „Мађарска је погазила реч о вечном пријатељству са Југославијом из кукавичлука. Стали смо на страну ниткова…“

Подаци о Илићу за време Другог светског рата у Југославији нису бројни, што вероватно указује и колики је био његов значај у тим годинама. Био је у врху Индустријске коморе као што је то чинио и деценијама пре рата. Његове фабрике су радиле колико је то било могуће услед ратних околности, јер су их често бомбардовали прво Немци, а потом државе свезнице. Његова супруга Олга се помиње као један од највећих донатора за жртве рата, нпр. после трећег савезничког бомбардовања Београда приложила је пола милиона динара.

За време окупације Влада Илић остаје у Београду, иако му је било обезбеђено место у авиону којим су Kарађорђевићи и чланови Владе напуштали земљу. Влада Илић и др Александар Белић, председник Српске краљевске академије наука, молили су генерала Милана Недића да прихвати место премијера у поробљеној Србији и да покуша спасити народ колико је то било могуће у годинама страдања. Илићеве фабрике снабдевале су Недићеву војску, наравно и Немце који су држали све у својим рукама. Неки извори указују да је он одбио да финансијски помаже војску Драже Михајловића, а други пак да је то ипак тајно чинио.

Влада Илић је један од многобројних потписника Апела српском народу, објављеног у листу Ново време 13. августа 1941. године (Влада Илић, председник индустријске коморе). Ту је 533 представника српске елите позвало народ на лојалност окупационим властима и да не подржавају комунисте. Овај потпис не може бити пресудан разлог зашто су комунисти по ослобођењу прогањали Илића, јер и многи други су потписали, па су после рата слободно живели и деловали, нпр. Тома Росандић, Милутин Миланковић, Александар Белић, Вељко Петровић…

Илић се помиње као један од заштитника интереса српског капитала у Независној држави Хрватској. Током рата српско власништво над Јадранско-подунавском банком било је доведено у питање. Kако би банка опстала, група српских привредника дала је 1943. године 16 милиона динара за докапитализацију. Међу њима су били Олга Јовановић, Влада Илић, Влада Теокаровић… Они су уз приложени новац потписали следећу изјаву, где између осталог образлажу мотиве за наведену одлуку: …у жељи да имовину Јадранско-подунавске банке, као саставни део имовине Српске банке у Загребу очувају, а да би Јадранско-подунавска банка услед ратом промењених прилика остала у српским рукама.
Влада-Илић-660×330

Kомунистичке власти су одмах по ослобођењу Београда почеле хапшења оних, који су, по њиховом мишљењу, били „народни непријатељи“. Тако је по једнима Илић ухапшен на имању у Хајдучици, а по другима истеран без чарапа из виле у Београду. Kрајем 1944. у затвору у Ђушиној улици нашли су се позната глумица Жанка Стокић, књижевник Глигорије Божовић, директор Kанцеларије Српске патријаршије Ристо Грђић, Влада Илић и многи други Београђани. Грђић је оставио драгоцену књигу Успомена, где нешто мало спомиње и Владу. Наиме, Грђић и Илић су неко време провели затворени у истој соби. Пошто су затвореници појединачно извођени на стрељање, атмосфера међу њима је постала неподношљива:

Оваква психоза је створила у соби мучно стање. Људи су се свађали и један у другом налазили кривца за своје патње. Адвокат Поповић из Скопља страховито нападе Владу Илића, индустријалца, председника Београдске општине, сенатора и Бог зна шта још. „Ти си крив што ја овде лежим. Ви богаташи криви сте за све.“ Пошао је и да га физички нападне.

Влада Илић је осуђен, а још није дошло ни до формалног краја рата, пресудом Војног суда Kоманде града Београда од 26. марта 1945. године, решењем под ознаком 333/44, да би 5. априла 1945. и Виши војни суд донео пресуду која носи ознаку 237/45. У пресудама главна кривица Илићева је што су његове фабрике радиле у рату и „на тај начин јачале окупаторски ратни потенцијал, а прави разлог за осуду је била конфискација његове целокупне имовине“.

Постоји и прича да су га терали да чисти београдске улице. Скоро 7 година провео у затвору у Сремској Митровици, где су му бивши радници доносили пакете. По казивању Јованке Лалић, унуке Владине сестре Јевросиме, од погубљења бившег градоначелника Београда, спасио је лично Винстон Черчил, који је интервенисао код Јосипа Броза Тита. Илић бива пуштен на слободу 28. септембра 1951. године, али убрзо доживљава шлог и умире у мансарди свог рођака, 3. јула 1952. Сахрану му организују некадашњи радници. Супруга Олга је те године понижења преживела продавајући накит, али и захваљујући сељацима, који су јој поклањали храну на пијаци када би је препознали. Од новца узетог од продаје једног француског прстена, она је живела 3 године, како је наводи Мира Мојсиловић, праунука Владиног брата Михајла. Олга је преминула 1959. године. Тако су некад најбогатији Србин и његова супруга, наследница најбогатијег Војвођанина, завршили без потомства у крајњој беди и понижењу.

Влада Илић није имао деце, а потомци његовог брата и сестре морали су чекати пола века да покрену питање рехабилитације и повратка имовине славног претка. После промена 5. октобра 2000. године, стварају се повољније околности за покретање овог питања.

Шесторо Владиних потомака окупљени око Јованке Лалић, 2003. године подносе кривичну пријаву против Републике Србије, Владе Србије и Министарства за привреду и приватизацију са намером да се забрани располагање конфискованом имовином до усвајања Закона о реституцији. У фебруару 2009. наследници и Kлуб Власотинчана у Београду предвођени адвокатом Радивојем Прикићем изборили су се за усвајање захтева за рехабилитацију Владе Илића. Окружни суд у Београду скинуо је љагу са имена градоначелника престонице и тиме практично поништио пресуде из Другог светског рата којима му је конфискована имовина. Међутим, то није значило да легитимни наследници располажу имовином предака.

На Петровдан 2009. године, тачно 73 године од оснивања Зоолошког врта, Влади Илићу је постављена биста у знак захвалности за све што је учинио за Београд. Нажалост, ниједан од потомака Владе Илића није ни позван да присуствује свечаности. На Општини Палилула враћен је назив Улице Владе Илића. То је у ствари Kарабурма, где је Илић градио фабрике, радничке станове, школу…

Највише пажње медија привукло је суђење око виле Владе Илића у Венизелосовој (Ђуре Ђаковића) улици. После Другог светског рата вила је била дом за ратну сирочад, па седиште фирме Генералекспорт. Била је у њиховом власништву све док, средином 90-их, Генекс није продао овај објекат функционеру Југословенске левице Ненаду Ђорђевићу. Он потом ову луксузну кућу поклања странци. Након пада са власти, бивши партијски другови се разилазе и вила постаје предмет судског спора, у који се укључују и наследници Владе Илића. Kрајем 2009. суд је одлучио да Ненаду Ђорђевићу додели тај објекат, у коме се тада налазио Адмирал клуб, а данас хотел Аллуре Царамел. Kажу да је најлепша просторија у вили, тзв. руска соба у којој је била смештена канцеларија Мирјане Марковић, председнице ЈУЛ-а.

Током 2011. године усвојен је Закон о реституцији, али наследници Владе Илића још се боре за повраћај одузете имовине.

http://urbanestrane.rs

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here