NEKADA SU ĆIRILICU SKLANJALI RADI JUGOSLOVENSTVA, sada je sklanjaju radi EU

Podelite:

Molim onoga ko bude odlučivao o položaju ćirilice u budućem ustavu Srbije, da razume da je standard srpski jezik – ćiriličko pismo uspostavljen u vreme i, gotovo nesumnjivo, radom Sv. Save. Neka dobro razmisli da li je veći od Svetog Save, da taj standard menja – kaže u razgovoru za Fakti Siniša Stefanović, istoričar o položaju srpske ćirilice u očekivanim ustavnim reformama.

Stefanović podseća da je Evropska komisija 2015. godine tražila od Beograda da član 10. Ustava izmeni premapreporukama Venecijanske komisije iz 2007. godine. Ukoliko bi tom zahtevu bilo udovoljeno „Time će hrvatska latinica, koja je do sada bila pismo manjine, hrvatske i bošnjačke, sa ćirilicom postati ravnopravna (u srpskom jeziku). Neminovna posledica će biti novo potiskivanje ćirilice u Srbiji, iako je ona pismo većine“.

I dodaje: „Član 10. Ustava kaže: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćirilično pismo“, a „službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava“. Ja smatram da taj član i treba da bude promenjen, ali tako da se izmenom napravi jasna razlika između pisma većine i pisama manjina. To bi se postiglo umetanjem reči „njihovih“ i glasilo bi: „službena upotreba drugih jezika i njihovih pisama uređuje se zakonom“.

„Nadam se da oni koji odlučuju neće podleći nametanju iz EU, jer latinica nije sada i nikada nije bila srpsko pismo. Ova koju pokušavaju da nam nametnu je generički hrvatska i u svim pravopisima hrvatskog jezika se navodi kao hrvatska latinica koju je razvio Ljudevit Gaj, a konačnu formu je dao Ivan Broz 1892. na zahtev Sabora Hrvatske. Tako je uspostavljena veza države, jezika i pisma. Pokušaj Đure Daničića da napravi varijantu latiničkog pisma time nije uspeo. Dakle: latinica nikada nije postojala u srpskim standardima. Samo u jugoslovenskim i nije deo srpske kulture, nego hrvatske i jugoslovenske.“

U srpskom pravopisu do jugoslovenstva nikada, a ni tada, nije definisano da je latinica pismo srpskog jezika. Čak ni u Novosadskom sporazumu, koji se odnosi na srpskohrvatski, odnosno hrvatskosrpski, to ne piše.Kaže se da je „ravnopravna upotreba“ u jedinstvenom jeziku, ali ne i da se srpski ima pisati latinicom. Hrvati su se 1971. povukli iz tog sporazuma, a Srbi su ga zadržali.

FAKTI: Kako je Jugoslavija i jugoslovenstvo videlo ćirilicu i koje su današnje posledice takvog statusa?

– Ćirilica je u SFRJ bila proglašena šovinističkim pismom. Sistematski je potiskivana. To se vidi i u grafikonima koje objavljujemo uz razgovor. Iza toga stoji lenjinistička doktrina da je većinski narod koji je kičma celog carstva ustvari ugnjetački narod. Da je i njegova kultura ugnjetačka. Tako i sa Jugoslavijom. Time je i ćirilica, kao izuzetan znak srpske kulture – ugnjetačka.To je ključno pitanje.
Imate period kada je kralj Aleksandar pokušavao da napravi novu naciju Jugoslovena i imate period posle Drugog rata kada su, isto tako, Novosadskim sporazumom, pokušali da naprave, sa drugog polazišta, novu naciju Jugoslovena. Ravnopravnost latinice i ćirilice u Jugoslaviji je predviđena već Krfskom deklaracijom. Stojan Novaković je podrazumevao da će i Srbi i Hrvati podjednako čitati oba pisma. To predviđa i Novosadski sporazum. Međutim, jezička politika kralja Aleksandra i unitaristički koncept našao je realnog izraza u onome za šta se zalagao Skerlić: imate srpski jezik i ekavicu, ali pisan latinicom. Ja to zovem Skerlić-Rankovićevski koncept. Upravo je to ono što je najviše nerviralo Hrvate, što se vidi u „Deklaraciji“ iz marta 1967.I Hrvatima i Brozu je bio nepoželjan. Kada su se Hrvati izvukli iz Novosadskog sporazuma, dobili su jedan specijalan jezički status, a Srbi su ostali u srpskohrvatskom. Još 1967. je bilo definisano kako će se Srbija ponašati u tom pogledu (a to ćete sami naći u anketi iz 1971.). Položaj je bio određen voljom CK Saveza komunista Srbije povodom odgovora grupe književnika na Deklaraciju“, dokument „Predlog za razmišljanje“.To mišljenje nazivam „državno-partijskim“.

Upotreba ćirilice pada strmoglavo od oktobra 1944. godine. Grafikoni pokazuju da je do 1967. bio toliki pad da je do kraja procesa ustavnih reformi 1972. godine (Amandmani na ustave SR Srbije i SR Hrvatske) bila situacija koju Pavle Ivić („Srpski narod i njegov jezik“) opisuje kao „dvostruku predvojenost srpskog jezika“: i ćirilica i latinica, i ekavski i ijekavski.To svi treba da znaju i da prihvate da bi se očuvalo kulturno jedinstvo srpskog naroda. On govori o kulturnom jedinstvu u dvostrokoj predvojenosti pošto je 1967. pokušaj povezivanja srpskog i ćirilice proglašen šovinizmom.

Postavlja četiri segmenta iste celine da bi se suprotstavio onome, kako je to već Stipe Šuvar govorio 1967. kada je tvrdio da je hrvatski jezik ijekavski i latinički. To je posledica Novosadskog sporazuma iz 1954.Partijski zadatak da taj sporazum bude stvoren dobio je Vladimir Bakarić, dok je glavni pisac i redaktor bio Josip Ham iz Zagreba.

Grafikon za Vojvodinu pokazuje da je imala preko 60 odsto štampanih izdanja na ćirilici do 1971, a od kada je AP dobila pravo da reguliše upotrebu jezika i pisma kreće oštar pad. Inače, pravnoj praksi je strano kako AP može da reguliše službeni jezik i pismo: to je prerogativ države. Za to pravo, dobijeno 1972. i 1974. danas se zalaže zastupanjem ideje i zahtevom za uvođenjem „latiničkog pisma srpskog jezika“.

FAKTI: Šta je „latinično pismo srpskog jezika“, ako kažete da mi nemamo latinicu?

– To je izraz – to nije pojam – koji je 2007. godine ubacio Ranko Bugarski u tekstu u kome kaže da je najbolji jezički sistem bio onaj iz 1974. Kada otvorite njegovu knjigu „Pismo“, gde se stalno poziva na građansko, komunikaciju, toleranciju, vidite da je to celina. Latinično pismo srpskog jezika ne postoji, nije definisano. Jedina latinica za štokavski jezik je ona koja koju je 1892. u svom standardu hrvatskog jezika definisao Ivan Broz. Mi smo definisali ćirilicu. Prvo Sv. Sava, a onda 1894. Stojan Novaković svojim ćiriličko-ekavskim pravopisom. Sledeći put je definisana kao takva novim Pravopisom Matice srpske i Ustavom 2006. godine.U njemu piše da su službeni jezik i pismo u Srbiji srpski jezik i ćirilično pismo.
FAKTI: I tako dolazimo do još jednog pojma koji zadaje sistematski udarac ćirilici, a to je pojam „javne upotrebe“, kojim se zaobilazi Ustav, a što je učinio Ustavni sud?

– Da. Kad se pravio 10. član napravljen je kompromis. DSS je išla za modelom koji je upotrebljen u Hrvatskoj, gde se određuje službeno pismo i jezik, a za manjinska pisma i manjinska prava postoje organski zakoni. Problem je u tome što je naš zakon napisan 1991, za ustav iz 1990, a njegovi osnovi se nalaze u amandmanu iz 1989, koji predviđa službenu i javnu upotrebu jezika i pisma. Samo u Ustavu SR Hrvatske (amandman iz 1972.) iz 1974. imate javnu upotrebu koja služi kao surogat službene. Predviđanje da se službena upotreba na neki način ograničava u radu institucija, a da je sve drugo između toga i lične upotrebe jedno prazno polje, nije radilo ni u Hrvatskoj. U „javnoj upotrebi“ je bio hrvatski književni jezik, a njegov je standard latinički. Kod nas je u to prazno polje upalo sve što vidite.

Vrhunac toga je što je Ustavni sud decembra 2013. godine presudom (D. Leković protiv Zakona o trgovini) vratio, odnosno svojom definicijom ponovo uveo javnu upotrebu.Povratak „javne upotrebe“ gura latinicu u ćiriličko područje, odnosno ograničava upotrebu ćirilice samo na službenu. U Hrvatskoj se od Ustava SRH 1974., upotreba ćirilice svodi na to da se na njoj izdaje samo Službeni list.

Naši lingvisti su 2007, nakon mnogo debata zaključili da (to se nalazi u zapisnicima Odbora za standardizaciju srpskog jezika) ne mogu da zaključe šta je tačno to. Razborit čovek bi pomislio da sudija Ustavnog suda treba da zna šta je to tačno kada kaže „javna upotreba“. A ona nema definiciju! Služila je kao lenjinistički opravdan surogat službene upotrebe. Kod nas se koristi kao nešto što je između službene i lične upotrebe. U uporednom evropskom pravu, koliko mi je poznato, nema „javne upotrebe“.Ovde je ima i ona je rupa kroz koju latinica ulazi i ruši stav prvi današnjeg Ustava Srbije. Sve na osnovu Zakona iz 1991, koji je pisan za Ustav 1990. Dakle: to je podvala.

FAKTI: Koji su bili motivi Ustavnog suda? Politički?

– Sudija je uveo u presudu nešto što ne postoji u Ustavu (kao što je Ustavni sud malo ranije uveo i latiničko pismo srpskog jezika, premda ni to u Ustavu ne postoji), zato da bi udovoljio zahtevu Vojvodine, odnosno tadašnje (2008.) većine stranaka, za uvođenjem latiničkog pisma srpskog jezika u pokrajinski statut.

Podsetiću da izraz „latiničko pismo srpskog jezika“ nalazimo samo kod R. Bugarskog, uprkos pravopisu srpskog jezika, uprkos odlukama Odbora za standardizaciju, a primenjen je pošto je Srbija još u položaju da se ideološki tumače i pravo i pravopis, i sve ostalo.

Tako smo i došli u katastrofalnu situaciju da Evropska komisija i Venecijanska komisija odbace član 10. zbog ugrožavanja manjinskih prava! Citiram: Venecijanskoj komisiji nije jasno iz kojih razloga se zakonom zaštićena upotreba latiničnog pisma, koje većina manjina radije koristi, više ne spominje izričito u Ustavu . Odakle pismo kojim piše većina ugrožava manjinska prava, pod opravdanjem da većina manjina više voli latinicu?I koju, tačno? Besmislica!

FAKTI: Šta predlažete?

– Komisija Odbora za standardizaciju srpskog jezika je 2004. godine predložila Nacrt zakona o službenom jeziku i njegovom matičnom pismu, pisanog za načelo Ustava koje kaže: srpski jezik i ćiriličko pismo. Taj nacrt je posle 2008. nestao u proceduri. 2006. godine je došao novi ustav, pa su se morali pisati novi zakoni i došla je prerada zakona pisanog za amandman iz 1989. Moj predlog je da se u član 10. ubaci reč „njihovih“ i da se usvoji nacrt iz 2004. Tako će nestati mit o javnoj upotrebi jezika i pisma i neće postojati mogućnost da se lako izvrdava slovo Ustava. Jer se DS, koja se 2005. u nacrtu Ustava odredila za ćirilicu i latinicu, koristila nesavršenošću tog drugog stava člana 10. da bi gurala latinicu. To je bezakono ili poluzakono stanje, sa ideološkim razlozima. Nekada se ćirilica sklanjala radi nacionalnog jedinstva, sada radi EU. Pismo nijesamo odraz jezika. Ono je mnogo šta drugo. Jezik se menja na jedan način, on je gibak, a pismo je čvrsto, ono je standard koji ne može sam od sebe da se menja niti razvija.

FAKTI: Ćirilica je preživela i brutalne zabrane…

– Pokušaji zabrane Vukove ćirilice su bili u kontekstu veleizdajničkog procesa 1909. Potom, u Hrvatskoj, anektiranoj Bosni Hercegovini te Srbiji u vreme okupacije u Prvom svetskom ratu, kada je uvođena latinica, a ćirilica (ne Vukova nego crkvenoslovenska) je ostavljena samo za bogosluženje. U Bugarskoj okupacionoj zoni nametana je njihova varijanta i u prvom i u drugom ratu. Progonjena je u NDH. Potiskivanje ćirilice je potiskivanje kulture.

FAKTI: Koji položaj zauzima sada?

– U Republici Srpskoj je izbačena iz Ustava kao odrednica službenog pisma RS odlukom Visokog komesara. U Crnoj Gori, koja je van mog fokusa, uvedena su dva nova znaka i napravili tako novu azbuku, ali i abecedu, budući da su, makar nominalno, oba pisma ravnopravna i u službenoj upotrebi.

U Hrvatskoj je položaj ćirilice bio i jeste veoma, veoma, komplikovan. U Memorandumu SANU navode se brojne odluke koje su trebalo da brane ćirilicu, a 1967. Srbi kažu da govore hrvatskim jezikom i pišu latinicom. Ne znam šta se tačno dogodilo u međuvremenu. Pitanje položaja srpskog jezika i pisma u Hrvatskoj je posebno pitanje.

FAKTI: Zašto EU to „gura pod tepih“? Zašto Hrvati nikada nisu dobili „preporuku“ kojom bi se realno popravilo stanje prava Srba?

– Pravilo EU je da sve države samostalno uređuju pitanje jezičkih prava – svojih i manjina. Kad su lupali table (u Vukovaru), oni su rekli: to ne spada u nadležnost EU, nego države članice. One probleme treba da rešavaju u skladu sa „evropskim vrednostima“. EU deklarativno ima neki set vrednosti, ali se čini da ni sami ne znaju koje su.

Shvatili su da kod nas postoji bezakonje i ponašaju se bezakono. S druge strane, dozvoljavaju svojim državama, kao Estonija, da u pogledu prava, naročito jezičkih, ruske manjine prave takvu krizu koja izaziva nagomilavanje trupa. Dakle: i to je EU! Ako su to evropske vrednosti, onda: šta su tu vrednosti? I da li se one primenjuju za jedne onako, a za druge ovako?

Molio bih nekoga da mi da dokument u kome se navode evropske vrednosti u pogledu pisma, jezika, manjinskih prava i da mi pokaže primere u uporednom evropskom pravu. Domaći zastupnici, izgleda, imaju dovoljno novca da angažuju ljude i to preciziraju … Ja nemam.

(Kako se g. Stefanović u intervjuu poziva na brojne dokumente i drugu građu, deo možete pronaći ovde: http://zaprokul.org.rs/pregled-polozaja-srpske-cirilice-u-kulturi-i-javnoj-komunikaciji-prelazni-izvestaj-prve-faze-istrazivanja-publikacija/ )

Razgovarala: Diana Milošević

Fakti

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here