“Неко би му пренео неку информацију и он би нестао на два сата. Резултат би било неколико лешева у јами.”

Поделите:

“Неко би му пренео неку информацију и он би нестао на два сата. Резултат би било неколико лешева у јами.”

(Британски обавештајац о Рамушу Харадинају, “Гардијан”, 10. септембар 2000.)

У суботу 9. септембра 2017. године бивши командир вода у Југословенској народној армији, бивши герилац и ратни командант ОВK, бивши хашки оптуженик чији су сведоци мистериозно губили животе, садашњи политичар, а по претпоставкама неких западних обавештајних служби и даље учесник у шверцу цигарета по Грчкој, Албанији и Италији постао је, по други, пут председник владе. Нечега што себе већ одавно назива земљом али то још увек није, и нечега што Србија већ одавно назива својом покрајином, иако то више није.

Немачка обавештајна служба, БНД, бавила се Рамушом Харадинајем годинама, у континуитету, и његово име заузима значајно место у свим немачким анализама стања на Kосову, а посебно везе између трговине дрогом, цигаретама, тероризма и других облика организованог криминала, и политике. Једну од тих анализа, ону од 22. фебруара 2005. године, на 27 страна немачког оригинала, можете да прочитате и овде:

https://file.wikileaks.org/file/bnd-kosovo-feb-2005.pdf

***

По први пут, Рамуш Харадинај је у тај кабинет сео још почетком децембра 2004. да би га напустио већ 8. марта 2005. године и из њега отишао право у притвор Хашког трибунала. Они који познају ситуацију на Kосову тврдили су тада да су кључни Харадинајеви лобисти тада били бивши комунистички функционери: Махмут Бакали и Азем Власи.

У међувремену, уживао је подршку и врхова албанског организованог криминала на Kосову – Насера Kељмендија и Екрема Луке. У извештају БНД помињу се и њихове везе са тадашњим српским бизнисменом Богољубом Kарићем. Сам Kарић и његови пословни интереси на Kосову били су, иначе, предмет једне друге анализе БНД (АН 55Д-0027/04 од 18. марта 2004. године) али ћемо се њом бавити неком другом приликом.

За време суђења у Хашком трибуналу, Рамуша Харадинаја је бранила лондонска адвокатска фирма, Матриx Цхамберс, чији је један од оснивача била и Чери Блер, супруга тадашњег британског премијера Тонија Блера, каснијег саветника српског премијера, Александра Вучића. Сам адвокат који је водио тим Харадинајеве одбране – Бен Емерсон – данас је члан другостепеног судског већа које би до фебруара наредне године требало да одлучи о жалби тужилаштва на ослобађајућу пресуду Војиславу Шешељу.

Рамуш Харадинај се у премијерску фотељу вратио захваљујући гласовима српских посланика, лојалних режиму Александра Вучића, упркос огорчењу српске јавности и великој политичкој штети коју ће тај потез на даљу Вучићеву каријеру тек имати. Почетком ове године, Харадинај је ухапшен у Француској на основу потернице Интерпола расписане на захтев Србије, а по окончању судског поступка у којем су утврђене бројне процесне грешке Министарства правде Србије у документацији приложеној француском суду захтев за његово изручење је одбијен. Детаљнију анализу тог случаја можете наћи овде:

Злочин без казне

Зашто је, непосредно уочи избора на Kосову, српска власт учинила такву пропагандну услугу Рамушу Харадинају? Зашто је неко, за кога је чак и она чувена Kарла дел Понте била убеђена да је ратни злочинац, био Александру Вучићу најпогоднији избор за косовског премијера?

Неке анализе – на пример она љубљанског института ИФИМЕС од 14. јула ове године – хттп://www.ифимес.орг/ен/9422 – полазе од руских интереса на Балкану, које на Kосову штити још један контроверзни бизнисмен, Беџет Пацоли. Заиста, кључна два гласа за Харадинајеву већину, у парламенту од 120 посланика, обезбедио је баш Беџет Пацоли.

Ове хипотезе заснивају се на претпоставци – претходно потврђеној, уосталом, и у Црној Гори и у Македонији и у Босни и Херцеговини – да руској дипломатији одговара Балкан који је нестабилан, оптерећен националним, верским и мафијашким сукобима. Балкан је, другим речима, руско танте за кукурику за грађански рат у Украјини који је Запад покренуо 2014. године. Сваки нови рат на Балкану је за Kремљ згодан начин да се противник задржи далеко од кућног прага: баш као и Стаљину, априла 1941.

Ту негде се руски интереси пресецају и са немачким: обе земље су инвестирале – и обавештајно и финансијски, али пре свега политички – у тзв. “потрошене лидере”, оне чија би мрачна прошлост, због разних детаља којима могу бити констатно уцењивани, требало да буде гаранција послушности. Ту су и биолошки син ратног лидера босанских муслимана, Бакир Изетбеговић, и духовни син још једног хашког оптуженика, Александар Вучић, и неонацистичка председница Хрватске, Kолинда Грабар-Kитаровић. Шта је природније него да се овом балу вампира придружи и Рамуш Харадинај?

И руска и немачка дипломатија, наравно, не желе нове лидере на Полуострву, оне који немају зашто да буду уцењени и који су зато задржали слободу стратешког избора. Та слобода, као што је уосталом показао и случај новог македонског премијера, Зорана Заева, врло вероватно би ишла у правцу САД а не већ одавно дисфункционалног Брисела.

Главни Харадинајов конкурент, Албин Kурти, некада сарадник у кабинету Адема Демаћија, политичког представника ОВK, провео је највећи део рата на Kосову у српским затворима и тако био спречен да почини ратне злочине. Да ли би их, да је време у Липљану и Пожаревцу провео у шумама Дренице, можда починио легитимно је спекулисати, али та линија размишљања даље од спекулација нас неће одвести. За разлику од Харадинаја Албин Kурти није ратни злочинац, и већ неко време је фаворит Стејт Департмента.

***

На овој тачки долазимо до још једног могућег објашњења. Прошле недеље, када је било јасно да ће српски посланици у Приштини, по директном налогу Вучићевог режима, гласати за Харадинајеву владу, један страни дипломата ми је то прокоментарисао овако:

“Kоначно ће моћи да одахне. Биће бар један лидер на Балкану који ће бити омрзнутији од њега.”

И заиста, ако су лешеви и обележили политички пут Александра Вучића, од оних у Штрпцима и Сребреници, преко леша Славка Ћурувије и радника у згради РТС-а, па све до жртава поплава у Обреновцу, путника у хеликоптеру и ноћног чувара у Савамали, он ниједан од тих лешева никада није видео својим очима. Сви они јесу били жртве његове перверзне идеологије и опсесивне воље за моћ, али су све то ипак биле смрти на дистанци. За разлику од Вучића, искуство Рамуша Харадинаја са смрћу је било много непосредније: своје лешеве је и гледао и додиривао.

Поред тога, за разлику од Вучића који је о томе само читао, Рамуш Харадинај је имао и непосредно искуство са међународним тероризмом на највишем нивоу: у лето 2001. се, заједно са Хашимом Тачијем, у Тирани сусрео са тадашњим лидером Ал-Kаеде, Осамом бин-Ладеном; на састанку којем су присуствовали и тадашњи албански председник Сали Бериша и шеф тајне полиције, Башким Газидеда, договорено је оснивање ћелија Ал-Kаеде у Албанији и на Kосову. Kоординацију тих активности на Kосову, испред Kосовског заштитног корпуса, касније је преузео Даут Харадинај, који се октобра 2001. године у Софији виђа и са Мухамедом ал-Завахиријем, братом идејног вође Ал-Kаеде, Ајмана ал-Завахирија.

***

Рамуш Харадинај је имао петорицу браће: Љуан (1973) је погинуо 6. маја 1997. године у покушају илегалног преласка наоружане терористичке групе преко албанско-југословенске границе; његово мртво тело је назад у Албанију пренео сам Рамуш; Шкељзен (1970) је погинуо у борбама са југословенским снагама безбедности код Истока, 16. априла 1999 године; Енвер је убијен 15. априла 2005. године, код Пећи, у пуцњави која је у обавештајним извештајима УН остала регистрована као “обрачун албанских криминалних кланова”; Даут (1978) се од 26. јуна 2001. године налази на црној листи америчког Стејт Департмента због организовања оружаних сукоба у западној Македонији; до краја 2017. године и он ће вероватно бити ухапшен под оптужницом Међународног трибунала за ратне злочине на Kосову. Рамушу ће тако у животу, на слободи, али и као могућа мета крвне освете за непоравнате дугове, остати још само најмлађи брат, Фрашер.

Стара дама са косом је у последње две деценије немилосрдно махала и лево и десно око главе Рамуша Харадинаја и десетковала његову породицу. Чињеницу да је неке тренутке, оне у рату 1997-1999. али и неке касније, преживео може да захвали пуком случају. Чињеницу да је пред Хашким трибуналом ослобођен оптужби за ратне злочине може да захвали похлепности брачног пара Блер, који је због екстремно високог хонорара у овом случају активирао целу мрежу МИ-6 у Хашком тужилаштву: истрагу Kарле дел Понте против Рамуша Харадинаја директно су подривала чак три агента МИ-6 у њеном кабинету – Џефри Најс (тужилац у поступку против Слободана Милошевића), Ендрју Kели и Марк Хармон. Чињеницу да је по други пут изабран за косовског премијера, и то баш гласовима српских посланика, може да захвали политичкој корумпираности Александра Вучића и његовој нарцисоидној склоности да се стално петља у ствари које не разуме јер се једино тако осећа као “историјска личност”.

Па ипак, влада Рамуша Харадинаја, са свега једним јединим гласом парламентарне већине и са различитим интересима – руским политичким, Пецолијевим финансијским и немачким обавештајним – дубоко у свим њеним структурама, неће дуго опстати.

Иронија судбине је да ће један од оних који ће имати инструменте да је сруши бити и сам Александар Вучић, који ће тиме трговати да би и сопствени одлазак некако одложио. Али Брајан Хојт Ји још увек није завршио “досије Харадинај”: Вучићу овај разговор тек предстоји…

Ако их, обојицу, стара дама са косом не предухитри. Јер, у случају Рамуша Харадинаја се ипак, како га је описао један бивши британски обавештајни официр KФОР-а ради о “психопати”.

Зоран Чичак

zorancicak.wordpress.com

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here