Нема оптималне економске политике без производње

Поделите:

Ако сте схватили шта сам управо рекао, онда сам се лоше изразио.                                                                                                                                                                  Алан Гринспен

Ове речи бившег председника америчких федералних резерви, изречене на једном међународном скупу, требало је да буду духовита опаска на рачун компликованих терминолошких конструкција креатора глобалне монетарне и финансијске архитектуре савременог света. А заправо погађају суштину ствари, а то су тајност и задржавање ексклузивитета стварних намера, циљева и процеса који тренутно владају у глобалним финансијама и светској привреди уопште. Ексклузивитет информација о плановима и процесима уређења глобалног света, који су иначе потпуно супротни вербалним залагањима за транспарентност тих процеса, у суштини су параван за стварање света по мери малог броја богатих, на штету огромног броја осталих, све сиромашнијих. А у току је заправо, паралелно деловање два процеса – политичко-економског неоколонијализма и глобализма као парадигме експлоататорског система тржишног фундаментализма. Продукти таквих испреплетених и диригованих процеса јесу обезглављена, презадужена, увозно зависна и несуверена друштва, која се јошувек зову државама, а која су оптерећена високим социјалним тензијама и бесперспективношћу. Од критичара тих процеса могу ce чути аргументи да је то последица примене погрешне политике која и доводи до урушавања економских система многих земаља у свету. И с том оценом се могу сложити. Оно са чиме се не слажем јесте став да је погрешан економски модел о коме говоримо настао због лоших анализа и лоше процене ефеката економских мера. Једном речју, због недостатка знања и визије. Напротив, сматрам да је то добро осмишљен и прецизно вођен процес чија је намера и била стварање економскогмодела који државе доводи у зависну позицију, а друштава у колонијални статус „периферије” у односу на „центар”.

Многима је чудно понашање влада у земљама које су објекат финансијске агресије а које, очигледно, себе не препознају као објекте те „операције”, нити виде начин како да заштите домаћу економију од поменуте агресије. У свим тим државама током изборних кампања можете чути исте флоскуле политичара да су „директне стране инвестиције” излаз из проблема и пут прогреса, да ће то смањити незапосленост, повећати конкурентност, побољшати стандард, интегрисати земљу у међународне токове… А заправо све што може да се деси јесте улазак краткорочног шпекулативног капитала који почисти све што се почистити може у домаћој привреди, с тим што уместо напретка добијамо све већи јавни дуг земље,повећану незапосленост, наставак социјалног раслојавања и исисавање капитала и ресурса из земље. Обећано благостање добија сабласни призвук јер се пред очима оних који су годинама подизали привредне погоне ти погони уништавају и распродају, масовно се остаје без посла, а земља клизи у неизвесност и дужничко ропство.

На први поглед се чини да у околностима тако успостављених глобалних финансијских односа, традиционална схватања и учења монетарне и финансијске политике, посматрана из визуре једне мале и отворене економије као што је српска, губе сваки смисао. Делимично, то је тачно. А биће апсолутно тачно ако Србија не промени досадашњу политику безусловног испуњавања инструкција међународних финансијских институција које су и креирале овакав амбијент.Има сигнала да се размишља, па и дела у неким сегментима у добром правцу, да се мења схватање да ће неко други нешто урадити уместо нас, да ће нам неко други дати лек за привреду у стагнацији, да ће новцем из иностранства бити решени наши нагомилани економски проблеми. Иако смо мала и, нажалост, потпуно отворена економија, без шансе да и минимално утичемо на међународне привредне токове, мора се ипак наћи начин оптималног деловања у нашем микрооквиру.А оптимална економска политика мора бити производња, дакле свега што смо у могућности да произведемо, од хране до намештаја, од путева до нових насеља,од обалоутврда до хидро и ветро електрана… И да трошимо колико зарадимо. И увозимо колико извозимо. Да се развијамо на основу рада и производње, а не искључиво на трговини и увозу. Зато сматрам да актуелност традиционалних, конзервативних учења не губи смисао, напротив, свет се мора вратити њима, а Србија поготово.

Председник Форума независних економиста

Политика

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here