Nema optimalne ekonomske politike bez proizvodnje

Podelite:

Ako ste shvatili šta sam upravo rekao, onda sam se loše izrazio.                                                                                                                                                                  Alan Grinspen

Ove reči bivšeg predsednika američkih federalnih rezervi, izrečene na jednom međunarodnom skupu, trebalo je da budu duhovita opaska na račun komplikovanih terminoloških konstrukcija kreatora globalne monetarne i finansijske arhitekture savremenog sveta. A zapravo pogađaju suštinu stvari, a to su tajnost i zadržavanje ekskluziviteta stvarnih namera, ciljeva i procesa koji trenutno vladaju u globalnim finansijama i svetskoj privredi uopšte. Ekskluzivitet informacija o planovima i procesima uređenja globalnog sveta, koji su inače potpuno suprotni verbalnim zalaganjima za transparentnost tih procesa, u suštini su paravan za stvaranje sveta po meri malog broja bogatih, na štetu ogromnog broja ostalih, sve siromašnijih. A u toku je zapravo, paralelno delovanje dva procesa – političko-ekonomskog neokolonijalizma i globalizma kao paradigme eksploatatorskog sistema tržišnog fundamentalizma. Produkti takvih isprepletenih i dirigovanih procesa jesu obezglavljena, prezadužena, uvozno zavisna i nesuverena društva, koja se jošuvek zovu državama, a koja su opterećena visokim socijalnim tenzijama i besperspektivnošću. Od kritičara tih procesa mogu ce čuti argumenti da je to posledica primene pogrešne politike koja i dovodi do urušavanja ekonomskih sistema mnogih zemalja u svetu. I s tom ocenom se mogu složiti. Ono sa čime se ne slažem jeste stav da je pogrešan ekonomski model o kome govorimo nastao zbog loših analiza i loše procene efekata ekonomskih mera. Jednom rečju, zbog nedostatka znanja i vizije. Naprotiv, smatram da je to dobro osmišljen i precizno vođen proces čija je namera i bila stvaranje ekonomskogmodela koji države dovodi u zavisnu poziciju, a društava u kolonijalni status „periferije” u odnosu na „centar”.

Mnogima je čudno ponašanje vlada u zemljama koje su objekat finansijske agresije a koje, očigledno, sebe ne prepoznaju kao objekte te „operacije”, niti vide način kako da zaštite domaću ekonomiju od pomenute agresije. U svim tim državama tokom izbornih kampanja možete čuti iste floskule političara da su „direktne strane investicije” izlaz iz problema i put progresa, da će to smanjiti nezaposlenost, povećati konkurentnost, poboljšati standard, integrisati zemlju u međunarodne tokove… A zapravo sve što može da se desi jeste ulazak kratkoročnog špekulativnog kapitala koji počisti sve što se počistiti može u domaćoj privredi, s tim što umesto napretka dobijamo sve veći javni dug zemlje,povećanu nezaposlenost, nastavak socijalnog raslojavanja i isisavanje kapitala i resursa iz zemlje. Obećano blagostanje dobija sablasni prizvuk jer se pred očima onih koji su godinama podizali privredne pogone ti pogoni uništavaju i rasprodaju, masovno se ostaje bez posla, a zemlja klizi u neizvesnost i dužničko ropstvo.

Na prvi pogled se čini da u okolnostima tako uspostavljenih globalnih finansijskih odnosa, tradicionalna shvatanja i učenja monetarne i finansijske politike, posmatrana iz vizure jedne male i otvorene ekonomije kao što je srpska, gube svaki smisao. Delimično, to je tačno. A biće apsolutno tačno ako Srbija ne promeni dosadašnju politiku bezuslovnog ispunjavanja instrukcija međunarodnih finansijskih institucija koje su i kreirale ovakav ambijent.Ima signala da se razmišlja, pa i dela u nekim segmentima u dobrom pravcu, da se menja shvatanje da će neko drugi nešto uraditi umesto nas, da će nam neko drugi dati lek za privredu u stagnaciji, da će novcem iz inostranstva biti rešeni naši nagomilani ekonomski problemi. Iako smo mala i, nažalost, potpuno otvorena ekonomija, bez šanse da i minimalno utičemo na međunarodne privredne tokove, mora se ipak naći način optimalnog delovanja u našem mikrookviru.A optimalna ekonomska politika mora biti proizvodnja, dakle svega što smo u mogućnosti da proizvedemo, od hrane do nameštaja, od puteva do novih naselja,od obaloutvrda do hidro i vetro elektrana… I da trošimo koliko zaradimo. I uvozimo koliko izvozimo. Da se razvijamo na osnovu rada i proizvodnje, a ne isključivo na trgovini i uvozu. Zato smatram da aktuelnost tradicionalnih, konzervativnih učenja ne gubi smisao, naprotiv, svet se mora vratiti njima, a Srbija pogotovo.

Predsednik Foruma nezavisnih ekonomista

Politika

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here