Немачки медији о бомбардовању: НАТО је имао моралну обавезу да интервенише

Поделите:

Поводом бомбардовања СР Југославије које је почело 24. марта 1999, дневник Зидојче цајтунг пише о правним, политичким, а највише моралним, дилемама пред којима се тада, како то сматра аутор текста, налазио НАТО.

„До данас је спорно да ли је НАТО делао исправно“, пише, између осталог, новинар Штефан Улрих за Зидојче цајтунг: „Суд о тој „хуманитарној интервенцији“, како је то НАТО звао, је тако тешко дати зато што су ту сучељени право, политика и морал. Правна оцена је јасна. Повеља Уједињених нација дозвољава примену силе између држава само у да случаја: у циљу самоодбране и ако то одобри Савет безбедности. Ништа од тога није био случај на Косову које је својевремено припадало Србији. Тамо је беснео међудржавни конфликт између српских снага и етничких Албанаца. Није била нападнута ниједна држава НАТО. А у Савету безбедности су силе с правом вета, Русија и Кина, одбиле да подрже интервенцију“.

„НАТО је зато овако аргументовао: ако у једној земљи постоје најгоре повреде људских права – као на Косову, малтретирањем албанског већинског становништва, а Савет безбедности је паралисан, тада друге државе смеју да војни интервенишу да би подржале угрожене људе. Само, проблем је у следећем: таква хуманитарна интервенција може бити пожељна. Али, међународно право је не познаје. Предност има строга, под утиском два светска рата изречена забрана насиља по Повељи Уједињених нација. Државе НАТО су у рату на Косову прекршиле међународно право. Тако су дале лош пример САД када је реч о рату у Ираку и Русији када је реч о њеним нападима на Украјину.“

„Политички, суд о томе је још теже дати. С једне стране, рат је погоршао климу између Истока и Запада, па и у Савету безбедности. А циљ да се изнуди мирно и мултиетничко Косово није постигнут. Док су пре рата небројени Албанци били жртве српске агресије и прогона, после рата су безбројни Срби малтретирани и отерани. А сада независна држава Косово, са својим тешким сиромаштвом и корупцијом такође није баш светли пример за „изградњу нације“.

„С друге стране, ратни талас у Југоисточној Европи, који је из Словеније и Хрватске преко Босне прешао на Косово, акцијом НАТО је заустављен. Ширење на Македонију, од којег се страховало, и даље, на земље попут Грчке или Турске, спречено. Запад је истовремено јасно ставио до знања да неће бескрајно трпети националистичке ексцесе у Европи.“

„А морал? Рат је увек зао, све и када се води из чистих побуда. Но, шта би на Косову била била алтернатива? Национализам који су подстицали хушкачи свих страна, на Балкану је још и пре интервенције на Косову довео до пустошења каква се у Европи нису сматрала могућим. „Етничко чишћење“ Крајине, масакр у Сребреници, опсада Сарајева или више од 100.000 мртвих и два милиона прогнаних у рату у Босни притискали су савест Запада који је посматрао ситуацију не чинећи ништа. То на Косову није смело да се понови“.

„Тамо је српски великонационалиста Слободан Милошевић у време напада НАТО таман хтео да герилску борбу Албанаца који су желели независност угуши најбруталнијим насиљем. Сви косовски Албанци су се нашли у највећој опасности, да постану жртве смрти или систематског прогона. Социолог Улрих Бек је овако изразио дилему Запада: гледање у страну чини кривим, баш као и интервенција. НАТО се одлучио за интервенцију. Било је то мање од два зла – али је остало кршење међународног права.“

„Но, све дебате о косовском рату имају и једну позитивну последицу: допринеле су да се људским правима у међународном праву да већа тежина. Политичари и генерали не могу више да се крију иза државног суверенитета и имунитета када масакрирају своје грађане. Савет безбедности је данас под међународноправном обавезом да напаћене људе заштити од њихових сопствених тиранских влада“.

„А шта треба да важи када је Савет безбедности блокиран, као на пример у сиријском рату, јер поједине државе злоупотребљавају своје право вета? На то светска заједница ни 20 година после косовског рата још није нашла убедљив одговор. Дилема од онда постоји и даље: мешање чини кривим, али гледање у страну – такође“, пише Штефан Улрих за Зидојче цајтунг.

 

Приредио Саша Бојић
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here